Prikaz romana „Kućni bog“: Ništa nije onako kako izgleda

Zašto prekasno u sebi pronađemo ljubav i toleranciju za svoje bližnje, centralno je pitanje romana „Kućni bog“ engleske autorke Rejčel Džojs, u kojem se prepliću teme porodice, složenih veza i umetnosti.

Drugi roman engleske književnice Rejčel Džojs „Kućni bog“, koji je dobio najbolje ocene kritike, smešten je u sadašnje vreme, početak veka, kada je Evropu pogodio toplotni talas. To je uticalo i na njene junake, tri sestre i brata, koji, bežeći iz vreline Londona, spas i povratak u bezbrižnost detinjstva traže na obali malog italijanskog jezera. Tu je porodična kuća njihovog oca koji se u poznim sedamdesetim godinama zaljubio u pola veka mlađu ženu i rešen je da se njome oženi. Na tom mestu prestaju svi šabloni mogućeg zapleta koje čitalac uporno očekuje, pre svega sukob sa odraslom decom. Umesto toga počeće otkrivanje mnogih porodičnih tajni povezanih sa davnom smrću njihove majke. Ali ništa nije onako kako izgleda i porodične veze pokazaće se daleko komplikovanijim od onoga što površni posmatrači doživljavaju kao zakon.

Životnost i ubedljivost ovim likovima daje sposobnost autorke da ih ne prikaže crno-belim već realnim. Niko nije ni svetac ni grešnik, niko nije jedini krivac za sukobe i nerazrešene probleme iz detinjstva, i najvažnije, niko nije nesposoban da voli, iako ostali misle suprotno. Tako situacija međusobnog optuživanja za bezosećajnost i sebičnost, uobičajena u skoro svim porodicama, ovde dobija fine nijanse otkrivanja drugih i drugačijih i prostor za oproštaj.

Misteriozna očeva smrt povući će čitaoca na lažni trag trilera, držeći ga u neizvesnosti do samog kraja. Ali umesto da napiše još jedan konfekcijski krimić, Rejčel Džojs pravi originalni porodični portret ne samo u prenesenom već i u bukvalnom smislu. Otac je bio uspešan komercijalni slikar, a ko je od njegove dece dobio pravi slikarski talenat, nije nikada priznao. Surevnjivost koja tako često ide uz osrednje i netalentovane ovde je izvedena do nivoa celoživotne drame koja je razrešena tek očevom smrću. Zašto praštamo tek mrtvima, a pre toga ne nalazimo u sebi dovoljno ljubavi i tolerancije, centralno je pitanje ove priče o porodičnim odnosima koji nisu ni idealni ni zatrovani već, kako to u životu najčešče biva, sa usponima i padovima, priznanjima koja stižu prekasno i pomirenjima za koja nikada nije kasno.

Smeštajući svoju priču na obale planinskog jezerceta u severnoj Italiji, autorka je romanu dala izrazito pastoralni okvir, u koji se prišunjala mlada i tajanstvena žena, unapred spremna na žestok otpor odrasle dece. Zašto ljubav posmatramo uvek iz svoje rigidne perspektive, pita se svako ponaosob, tražeći svoje pravo da voli i istovremeno osuđujući tuđe izbore. Jer i jedna od ćerki zaljubiće se u dvostruko starijeg čoveka i doživeti odijum sestara i brata, odbacivanje i prezir prema svemu što ne razumeju.

Dileme umetnika, slikara, talentovanih i netalentovanih, priča o umetničkim tržištima i komercijalizaciji kao uslovu da umetnik preživi pomalo podseća na roman Džona Apdajka „Potraži moje lice“, ali samo u naznakama, kroz epizodu o agentima koji postaju neodvojivi deo svakodnevice i na kraju svedoci tananih lomova i privatnih poraza kroz koje prolazi jedan mukotrpni umetnički život. U tom svetlu odnos oca i sina predstavljen je u svim detaljima njegovog odrastanja koje nije bilo po očevoj volji iz mnogo razloga. Zbog čega ne možemo da se pomirimo sa izborima svoje dece ukoliko nisu tačno ono što kao roditelji želimo, još jedno je otvoreno pitanje na koje teško da će ikada biti dat odgovor. Svako odstupanje od roditeljskih želja neminovno vodi u sukob i povređivanje onih koje najviše volimo. A otac kao porodični patrijarh ostaće i nakon smrti neka vrsta „kućnog boga“ u čijoj senci će se i dalje živeti i voditi dijalog sa njim.

I dok je London ključao na neverovatnih četrdeset stepeni u hladu, na obali jezera otac porodice osetiće istinsku sreću tek u poslednjim mesecima svog života. Ko mu je tu sreću omogućio, za njegovu decu ostaće činjenica sa kojom se teško mire. Između ljubomore i potrebe da zaleče rane iz prošlosti odvijaće se njihov dijalog kroz ceo roman, na momente preopterećen detaljima koji se postepeno sklapaju u logičnu priču o još jednoj porodici koja je bila i srećna i nesrećna na svoj, jedinstveni način.

Autor: Aleksandra Đuričić

Izvor: časopis Bukmarker, br. 64