Pedro Huan Gutijeres

Pedro Huan Gutijeres jedan je od onih pisaca za koje se kaže da stalno pišu istu knjigu. Po tome je, među savremenim latinoameričkim piscima, blizak međusobno inače vrlo različitim ali podjednako provokativnim autorima kao što su Peruanac Hajme Bejli, Čileanac Alberto Fuget i Kolumbijac Fernando Valjeho. Čak i kad pokuša da piše nešto drugo, kao pseudokriminalistički roman Naš G. G. u Havani – odavanje počasti Grejamu Grinu, jednom od Gutijeresu najdražih pisaca, i istovremeno ironična parafraza njegovog romana Naš čovek u Havani – ili roman Zmijsko gnezdo (Sećanja sladoledžijinog sina), diskurs, likovi, mesto radnje uvek su isti: jedna trošna, poročna, dekadentna ali voljena Havana, njeni žitelji u svakodnevnoj borbi da prežive, da druge nasamare ili da se ne daju nasamariti, ali i da se dobro provedu uprkos oskudici, mešajući stalno isti koktel od strasti, ruma, sunca i mora, ali uvek u drugim proporcijama. Uvek je isti i onaj tipični kubanski stoicizam koji Gutijeres ističe kao neku vrstu prinudne vrline, tvrdoglave upornosti da se ne spusti gard, da se, uprkos svemu – ili u inat svima – ne prepusti očajanju, nego, jednostavno, životu.