Žorž Amado

Žorž Amado (Baija, 1912–2001), najveći brazilski pripovedač i jedan od najznačajnijih romanopisaca portugalskog jezičkog područja, javio se u književnosti svoje zemlje početkom tridesetih godina, zajedno s generacijom mladih prozaista poniklih na severoistoku Brazila, koji su svojim prvim delima s regionalnim motivima i temama utemeljili savremeni brazilski roman. U mladosti je bio politički angažovan i kao aktivan član komunističke partije Brazila više puta proterivan iz zemlje. Nekoliko godina posle Drugog svetskog rata živeo je u Francuskoj i Čehoslovačkoj, a 1952. vratio se u Brazil i potpuno posvetio pisanju. Delo ovog „najbrazilskijeg od svih brazilskih pisaca“, koji je do poslednjih dana života ostao stvaralački aktivan, sadrži preko trideset romana, nekoliko romansiranih biografija, na stotine članaka i novinskih napisa, jednu zbirku pesama, knjigu memoarske proze, desetine pozorišnih, filmskih i televizijskih adaptacija, a teško je i nabrojati sve jezike na koje je prevođen i objavljivan u ogromnim tiražima.

„Svet Amadove proze omeđen je granicama njegovog zavičaja, države Baije, smeštene između atlantske obale i tropskih prašuma u unutrašnjosti, sa glavnim gradom Salvadorom, najstarijom brazilskom prestonicom i prvim žarištem duhovnog života novootkrivene zemlje, koji se u ovoj oblasti kontinuirano razvija još od XVI veka, uz vrlo bogato i raznovrsno narodno stvaralaštvo. U tom žarkom podneblju punom klimatskih, geografskih i socijalnih kontrasta, mešaju se rase i nacije, religije i običaji, stvarajući jednu novu, jedinstvenu i osobenu ’melesku’ i sinkretičku kulturu, koja je u magijskom realizmu Žorža Amada našla svoj autentičan izraz. Dosledan svom uverenju da je svaki umetnik univerzalan samo u meri u kojoj je i nacionalan, i da će njegovo delo ’postati besmrtno’ jedino ukoliko nosi obeležja svog vremena, Amado je skoro punih sedam decenija nastojao da ocrta nacionalnu fizionomiju, onu ’osobenu boju kože i duha’ koja Brazilce razlikuje od svih drugih naroda sveta, a Baijce od stanovnika ostalih krajeva Brazila. Vođen svojim pripovedačkim instinktom i ubeđenjem da se ’prava književnost piše više krvlju nego gramatikom’, s baroknom elokvencijom sočnim i slikovitim jezikom, spajajući dokumentarno i poetsko, faktografiju i legendu, Amado ispreda neverovatne i istinite priče svoga kraja, zasnovane na piščevom neposrednom iskustvu i kolektivnom pamćenju sačuvanom u mitovima i predanjima“ (Jasmina Nešković).

Među ranim romanima sa socijalnom tematikom izdvajaju se Žubiaba (1935), Opaka zemlja (1943) i Podzemlje slobode (1952), a svetsku slavu doneli su mu romani u kojima preovladavaju elementi fantastike i magijskog realizma, pre svih Gabrijela, karanfil i cimet (1958), Dona Flora i njena dva muža (1966), Šatra čudesa (1969), Tereza Batista, umorna od rata (1972), Velika zaseda (1984).

Dobitnik je mnogih brazilskih i međunarodnih književnih priznanja, a više puta je bio i u najužem izboru za Nobelovu nagradu.

Našoj čitalačkoj publici poznat je po romanima Opaka zemlja (Prosveta, 1949), koji je s francuskog preveo Borivoje Glišić, Kapetani pješčanog spruda (Zora, Zagreb, 1959), koji je s portugalskog preveo Ladislav Grakalić, Velika zaseda (BIGZ, 1991) i Poslednji dan smrti (Paideia, 2001), koje je s portugalskog prevela Jasmina Nešković, i noveli za decu Prugasti Mačak i Gospojica Lasta (Laguna, 2006), u prevodu s portugalskog Ane Kuzmanović.