Čezare Paveze

Čezare Paveze rodio se 9. septembra 1908. u mestu Santo Stefano Belbo (Kuneo), šest godina nakon sestre Marije (ostali su samo njih dvoje, ostalo troje dece, devojčica i dva dečaka, umrlo je u ranom detinjstvu). Otac, Euđenio, radi kao sudski pisar (umire već sa 47 godina, 2. januara 1914), majka, Konsolina Mesturini, potiče iz porodice imućnih trgovaca iz Tičineta Po. U Torinu, u klasičnom liceju „Masimo D’Azeljo“, „kovnici antifašista“, učenik je Augusta Montija i prijatelj Leonea Đinzburga, Franka Antoničelija, Masima Mile, Norberta Bobja, Federica Čaboda. Diplomira na književnosti 20. juna 1930. s tezom o američkom pesniku Voltu Vitmenu (Tumačenje poezije Volta Vitmena), razvija dugu i uspe­ šnu prevodilačku aktivnost: Naš gospodin Ren Sinklera Luisa (1931); Crni osmeh Šervuda Andersona (1932), Mobi Dik Hermana Melvila (1932) i Dedalus Džejmsa Džojsa (1934); 42 paralela i Hrpa novca Dos Pasosa (1935. i 1937), Varoš Vilijama Foknera (1942) O miševima i ljudima Džona Stajnbeka (1938) i Trojanski konj Kristofera Morlija (1941); Zgode i nezgode znamenite Mol Flanders Danijela Defoa i Autobiografija Alis Toklas Gertrude Stajn (1938), Formiranje evropskog jedinstva od V do XI veka Kristofera Dosona (1939); Život i doga- đaji Davida Koperfilda Čarlsa Dikensa (1939), Benito Sereno Melvila i Tri egzistencije Gertrude Stajn, Engleska revolucija 1688–89. Džordža Makolija Treveljana (1940), Kapetan Smit Roberta Henrika (1947) i Civilizacija u istoriji, Arnolda Tojnbija (1950, sa De Bosisom). 

Uhapšen 15. maja 1935. zbog pripadanja pokretu „Pravda i Sloboda“, zbog funkcije urednika pro tempore časopisa La cultura (zamenio je Leonea Đinzburga, uhapšenog godinu dana ranije) i zbog posedovanja ilegalne  prepiske (naime, „jer je razvijao [...] aktivnost koja nanosi štetu nacionalnim interesima“), biva utamničen u torinskom zatvoru Karčeri Nuove i potom u Ređina Koeli, u Rimu, gde je osuđen na tri godine deportacije u kalabrijskom selu Brankaleone. Dobivši pomilovanje nakon manje od godinu dana, u martu 1936. vraća se u Torino i nastavlja saradnju s izdavačkom kućom Ejnaudi. Ta 1936, godina je i njegovog pesničkog debitovanja s knjigom Raditi je zamorno, koja će se pojaviti u Firenci, u izdanju časopisa Solaria, koji je uređivao Alberto Karoči (novo „prošireno izdanje“, kod izdavača Ejnaudi, izaći će 1943). Svoj prvi roman Zatvor, napisan između novembra 1938. i aprila 1939, objaviće tek u novembru 1948 (na knjizi stoji 1949), i to sa Kućom na brežuljku, kao „politički“ diptih, pod zajedničkim i suviše aluzivnim naslovom Pre nego što petao zapeva; prethode im Tvoji krajevi (1941), Plaža (1942), Avgustovske ferije (1946), Drug (1947, nagrada „Salento“ u leto sledeće godine), Dijalozi sa Leuko (1947). U novembru 1949, na redu je trilogija Lepo leto (istoimena pripovetka, Đavo na brežuljcima, Među usamljenim ženama), koja će dobiti nagradu „Strega“ u junu 1950. Poslednji roman, Mesec i kresovi, iz aprila je iste godine. 

Nakon 8. septembra 1943, kad je izdavačka kuća Ejnaudi stavljena pod pokroviteljstvo Komesarijata Socijalne Republike Italije, Paveze se sklanja kod sestre Marije, iseljene u Seralungu di Krea, u Monferatu, i ne učestvuje aktivno u Otporu. Posle Oslobođenja, učlanjuje se u KPI, sarađuje s listom L’Unità i razvija, u osetljivoj fazi obnove Ejnaudija, lucidnu i prosvećenu aktivnost izdavačkog urednika, osnivajući nove edicije i promovišući važne inicijative (setimo se čuvene „ljubičaste“ edicije). 

Namera da se ubije, izricana još od mladićkih dana, postavši „apsurdni porok“ usled ljubavnih razočaranja i progresivne egzistencijalne neprilagođenosti, pretvara se u „gest“ 27. avgusta 1950, u Torinu, u sobi hotela Roma. 

Posthumno izlaze pesme Doći će smrt i imaće tvoje oči (1951), priče Praznična noć (1953), roman Velika  vatra (1959), pisan u četiri ruke sa Bjankom Garufi, ciklus mladalačkih pripovedaka (i pesama) Ćau Mazino (1968). Posthumni su i kritički eseji Američka književnost i drugi ogledi (1951), te dnevnik pod naslovom Umeće življenja (1952).