Srđan Valjarević: Trudim se da ne tupim

Srđan Valjarević jedan je od najčitanijih srpskih pisaca u Hrvatskoj, ali i u ostatku regije. Autor proznih zapisa „Zimski dnevnik“, romana „Ljudi za stolom“, „List na korici hleba“, „Dnevnik druge zime“ i „Komo“ te knjige pjesama „Džo Frejzer i 49 pesama“ među regionalnim ljubiteljima književnosti ima status stidljive rock-zvijezde koja rijetko nastupa uživo. No izgleda da je ovaj pisac, koji je svoju posljednju knjigu objavio prije čak 12 godina, ponovno spreman za objavljivanje, što se među njegovim čitaocima i u književnoj javnosti nestrpljivo iščekuje. Valjarević je proteklih dana u Zagrebu bio gost Festivala svjetske književnosti, gdje je u razgovoru s piscem Andrijom Škarom govorio o svojem pisanju, životu i drugim važnim temama.


 
Već skoro dva desetljeća prati vas velika popularnost među čitateljima, takoreći kult, a živite povučeno i, kako bi mnogi rekli, poput samotnjaka. Većina vaših kolega grči se i muči kako bi bili što vidljiviji u medijima i na društvenim mrežama. Vas nema nigdje, a među najčitanijim ste piscima na postjugoslavenskom prostoru. Kako se sami odnosite prema tome?
 
Nemam neki poseban odnos, to je nešto što čujem ili pročitam, ali i nešto o čemu ne mogu da razmišljam. Ništa od onoga što se dešava nakon što objavim ono što napišem nije u mojim rukama, time se više ne bavim. A i ne želim da bude drugačije, dobro je ovako. Ne želim da mi život bude pod uticajem toga, objavljivanje knjige, pojavljivanje tamo ili ovamo, objašnjavanje samoga sebe i onoga što radim, to mi je odvratno. Pišem zbog sebe, čak i ako neko pomisli da je pisanje uzaludno, da to ne treba nikome, ja to radim jer mi nije uzaludno, treba meni. Drugih ambicija i nemam.
 
Što je, po vama, tome doprinijelo, osim nagrada i autentičnog književnog svijeta koji nudite u svojim prozama i poeziji?
 
To je nešto što ja nikako ne mogu da znam. Ja se trudim da ne tupim. Eto, možda to.
 
U „Dnevniku druge zime“, kao i u „Komu“, vaš pripovjedač je pasionirani hodač i promatrač. To je vaša dominantna perspektiva, čini se da bez hodanja ne bismo mogli ni zamisliti vašu književnost. Kroz vaše pisanje isprepliću se dva etosa i dvije prakse: hodačka/sportska i autodestrukcijska/ovisnička. U kojoj su one vezi u vašem životu i pisanju?
 
Pešačim oduvek, nemam automobil, nemam bicikl, i oduvek sam voleo da pešačim. Ja sam pešak. To nije u nekoj velikoj vezi sa sportom, ali sigurno je da na izvestan način odredi i neki način života i gledanja na grad, ulice, druge prolaznike, zgrade, kuće, drveće, sve ono što čini taj život napolju. Drugačije prolazi vreme, i na drugačiji način, sigurno. I to je potpuno suprotna pozicija od ove druge koju ste naveli, koja je statična, najčešće nepomična, iako pijana, da tako kažemo. Ali i tako vreme prolazi na neki drugačiji način. Može da bude zanimljivo i tako. Meni više nije, bilo mi je dovoljno.
 
Kad čitamo neke vaše romane, čini se kao da pišete nogama, ne rukom. Ne spadate u pisce koji sjede u svojim radnim sobama i stvaraju složene narative i fiktivne svjetove. Vaš protagonist je najčešće čovjek koji nepretenciozno hoda svijetom, bilježi viđeno i vlastita stanja i misli.
 
Volim da koristim sve to što imam i što mogu, i noge, i ruke, da gledam i da slušam, pa onda sve to da prenosim u jezik koji najviše odgovara takvoj svakodnevici i takvom životu. Da svemu tome dam neku ulogu i značaj. Mali, ali značaj. Da istaknem stopala ili cipele i njihovu ulogu u svemu, na primer.
 
Govorili ste u jednom intervjuu o angažiranom pisanju i rekli ste nešto zanimljivo, a svodilo se na to da postoje razne vrste angažiranog pisanja. Za vašu se književnost na prvi pogled ne može reći da je u pitanju vrsta društvenog angažmana: rat, nacionalizam i nasilje najčešće konstatirate, rijetko se bavite izravnom kritikom režima i politike. Na koji je način vaše pisanje ipak (društveno) angažirano?
 
Znate, ja verujem da u ovom trenutku neki momak, ili neka cura, svejedno, cura koja radi negde, u nekoj samoposluzi ili u fabrici ili za šankom, i koja kad pročita ovo, može da pomisli: ok, ako je mogao ovaj tip onda mogu i ja, i da poveruje u sebe, i da ono nešto drugo što radi, šta god to bilo, pisanje, crtanje, pevanje, sviranje, ronjenje, prevođenje, bilo šta, da samo treba da nastavi, da bude uporna, da će joj upornost i trud ipak doneti nešto neočekivano, i da vredi biti uporan. Ja sam bio taj momak, imao sam 17 godina kad sam počeo da radim u radionici, posle sam imao 20 godina kad sam radio kao konobar, ili 22 godine kad sam radio kao moler u Zapadnom Berlinu, i gledao sam uveče filmove u Kinoteci, i neki filmovi su mi davali snagu. Ili sam čitao knjige, i neki pisci su mi davali tu snagu. Ne svi, naravno, ali neki jesu. John Cassavetes i njegovi jeftini filmovi, i Robert Bresson i njegovi filmovi, i Robert Walser i njegove priče, ili Simone Weil i njene knjige… To mi je davalo snagu, a ne pivo i prijatelji, nikako, to je budalaština. Lakše sam podnosio radionicu. Ja verujem u takvu angažovanost. Neka cura ili neki momak mogu to da pomisle: u redu, ako može ovaj tip, mogu i ja. Ja o tome i pišem sve vreme i stalno. I da može i da se počne ponovo, ako se negde pogreši, pa opet, i kad misliš da je nemoguće, ponovo, isto, ispočetka. I ovo nije fraza, to je jednostavno činjenica, to postoji. O tome pišem, i to je moja angažovanost.
 
Vaš roman „Dnevnik druge zime“ sastavljen je od dnevničkih zapisa koje ste pisali nakon bolničkog liječenja početkom 2000-ih i pjesama nastalih ranije u bolničkom stacionaru. U pitanju je relativno rijedak crossover poezije i proze. Zašto ste se odlučili za takvu formu?
 
To je roman o čoveku koji u jednom periodu života vodi dnevnik i piše poeziju, i napisan je u prvom licu. To mi se učinilo da je najbolji način da ispričam tu priču koju sam želeo da ispričam, o čoveku koji samo to radi. I to kroz formu dnevnika.
 
U vašim intervjuima primijetila sam da odbijate književnost nazvati radom. Kad govorite o radu, najčešće spominjete fizičke i druge poslove izvan književnosti koje ste radili za novac. No činjenica je da već godinama posvećeno pišete, za sebe i za objavu, što nije uvijek isto, pa nije li to u konačnici ipak rad?
 
Jeste, slažem se. Potrebne su mi bile godine da to prihvatim, i da na to drugačije gledam. I sad na pisanje tako gledam, kao na nešto što se ozbiljno radi, za čim se posle osvrnete, popravite, dopunite, nešto promenite i tako dalje, na kraju kažete sad je tekst gotov, sad je dobro, sad je posao obavljen. I onda možete da idete dalje. Mnogo toga se promeni u životu, ali najčešće se i od toga, tih promena, kasnije pravi nešto mnogo veće nego što je bilo. I za većinu poslova koje sam radio u životu mislim da nisu ništa više od običnih, sasvim pristojnih poslova. Od kojih mogu da napravim burnu biografiju ako mi se prenemaže, ili da to tretiram kao činjenice, takve kakve jesu. Ovo drugo je bolje.
 
Negdje ste spomenuli da često pišete i sami za sebe, bez namjere za objavljivanjem. Kako i kad uopće odlučujete koji je tekst vrijedan objave? Imate li i jeste li imali dugogodišnjeg urednika, nekoga tko vam je pomagao ili vas mentorirao u radu na književnom tekstu? Je li vam to uopće potrebno?
 
Nisam nikad imao nekoga ko mi je pomagao, ili na duže nekog urednika, iako mislim da to uopšte nije nešto loše, naprotiv, to može puno da pomogne. Lako se naprave propusti ili neke greške, uvek dobro dođe kad neko drugi ipak pročita pa vam nešto sugeriše. Povremeno jesam imao sugestije od nekoga, uredničke ili lektorske, i to mi je uvek bilo od pomoći. Često sam pisao bez namere da objavljujem, to volim, pišem zbog pisanja, na desetine nekih beležnica sam ispunio i tako stoje. Ali u poslednje vreme završavam stvari, ovaj jedan nešto duži rukopis, pa i nešto novo. Lako se odlučim, i pre nego što započnem znam o čemu ću da pišem, tada i odlučim da li je za objavljivanje ili nije.
 
Koliko često putujete izvan Srbije u posljednje vrijeme i što vam nose ta putovanja: predah, odmor, promjenu šetačke i spisateljske perspektive, nešto posve drugo?
 
Jedno vreme nisam putovao uopšte, nekih četiri ili pet godina, ali od prošle godine ponovo putujem. I zbog obaveza sam putovao, a nedavno sam putovao i na Korčulu, posle 29 godina sam bio u tom gradu i na tom otoku. Boravio sam tamo pune tri sedmice. Pošto sam tamo proveo dosta vremena kad sam bio mlađi, kod rođaka koji je na Korčuli živeo, i pošto sam tamo i radio kao konobar punih pet letnjih sezona, i imao sam prijatelje tamo, sad mi je to sve bilo ipak sa dosta uzbuđenja. Poznajem i dalje sve te ulice, znam gde i kuda da idem, neke ljude sam prepoznavao na ulici, poznajem i obalu, i neke šume su mi poznate, ali je ipak sve drugačije. Druge emocije, nove. To je bilo uzbudljivo. Sreo sam se i lepo se družio sa starim i odličnim prijateljem Sinišom, nastavili smo tamo gde smo još onda stali, i to je bilo odlično. Ništa se tu nije promenilo u našem odnosu. A onda i neki ljudi više nisu živi, gazda Andrija kod kojeg sam radio, divan čovek, nije više živ, i to mi je nedostajalo, da s njim popričam. Uglavnom, to mi je najsvežije, ali i nešto što do sada nisam imao prilike da doživim. Da se vratim na mesto gde sam proveo puno vremena i da to mogu drugačije da sagledam, i to vreme onda, i samo mesto, mislim na grad Korčulu, i okolinu. Bilo je jako zanimljivo. Nisam imao slično putovanje.
 
Nedavno ste ušli u šesto desetljeće života. Po čemu se 52-godišnji Valjarević razlikuje od onog koji je krajem 1990-ih putovao na stipendiju u Italiju, na jezero Como?
 
Samo par primetnih činjenica: ne pijem, budim se ranije, više radim, imam puno sedih u kosi. Sve drugo je isto.
 
Najavljeno je da će početkom iduće godine izaći vaš novi roman, nakon 12 godina pauze. Već ste i potpisali ugovor s izdavačkom kućom Laguna za novu knjigu. Možete li nam otkriti čime se bavite u novoj knjizi, je li u pitanju kakav stilski i/ili tematski, formalni zaokret? U kojem je razdoblju pisana, čime ste u njoj bili zaokupljeni?
 
To je tekst koji ima strukturu japanskih starih filmova, nema ni početak ni sredinu ni kraj, već je sve vreme samo sredina. Izvukao sam jedan period života i ispričao ga, bez nekih važnih događaja. Nema anegdota, nema ničega. Na drugačiji način sam pisao, mirnije, i to je sve. Biće uskoro.
 
Što pamtite iz svojih dosadašnjih gostovanja pred hrvatskom publikom? Koliko uopće danas volite te nastupe uživo?
 
Nemam mnogo iskustva s nastupima, nisam ih ni imao mnogo. Izbegavao sam ih. Pet-šest nastupa u Francuskoj, tri-četiri u Nemačkoj, dva-tri u Hrvatskoj i dva-tri u Srbiji, sveukupno to je petnaestak u životu. Ne volim mnogo te stvari, ne osećam se lagodno, formalni razgovori i tako dalje, ne uživam u tome. Ali ipak može, uvek bude nešto zanimljivo. U Francuskoj me jedan čovek pitao koliko je na mene uticala francuska viteška književnost iz 16. veka. Bio je ozbiljan. To je bilo u Lionu. Uzeo je mikrofon i to me je pitao. Zapamtio sam ga. Gledao me je i držao taj mikrofon i čekao da mu odgovorim. I ćutao sam. Eto, to sam zapamtio od svih nastupa.
 
Autor: Antonela Marušić
Izvor: portalnovosti.com