Srđan Valjarević: Sloboda mišljenja, pisanja i pričanja mora se zaraditi!

Srđan Valjarević jedan je od najcjenjenijih pisaca sa naših prostora. Rođen je 19. jula 1967. godine u Beogradu. Objavio je romane „List na korici hleba“ (1992), „Ljudi za stolom“ (1994) i „Komo“ (2007), knjigu pjesama „Džo Frejzer i 49 pesama“ (1992), zapise „Zimski dnevnik“ (1995) i „Dnevnik druge zime“ (2007), kao i dopunjeno izdanje „Džo Frejzer i 49 + 24 pesme“ (1997). Knjige su mu prevođene na francuski i švedski. Po njegovoj prozi snimljen je film „Normalni ljudi“, a piše scenario za „Gojka i Dobrilu“, popularne likove kratkih novinskih priča.



Roman „Komo“ stekao je kultni status, ne samo na našim prostorima, nego i u zemljama gdje je knjiga prevedena. U javnosti se nije pojavljivao 12 godina, živio je povučenim životom, mnogo je pisao i šetao. Sada sa njegovim pojavljivanjem u javnosti idu i najave za dva nova romana, a prvi će izaći na proljeće sljedeće godine.

Sa Valjarevićem smo razgovarali nakon promocije u Banjaluci koja je održana u Banskom dvoru u organizaciji Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti „Imperativ“. Valjarević za BUKU govori o pisanju, slobodi, medijima, svijetu u kojem živimo i drugim temama.

Srđane, nakon 12 godina ponovo ste u javnosti, a sa vašim povratkom u javnost idu i najave za dvije nove knjige. Možete li nam reći šta ste radili proteklu deceniju?

Ništa posebno, osim što me nije zanimalo da objavljujem. Pisao sam, a bilo je i dosta turbulencija u životu. Sve to utiče i na pisanje. Kad se sve to završilo, odjednom imam i o čemu da pišem, a došlo je vreme i da objavljujem. Čitaćete o tome. Sve sam pisao.

Povukli ste se iz svijeta, iz javnosti, ali da li se svijet povukao iz vas, imajući u vidu da je protekla decenija bila veoma burna? Da li su ta dešavanja uticala na vas? Da li ste se mogli i iz tog svijeta povući?

Nisam. Mislim da je to i teško izvodljivo, a sa druge strane imam bolji uvid kada se izvučem i nisam ni na koji način aktivan, kada ništa ne radim, niti u tome učestvujem, već samo pratim šta se dešava i sabiram u glavi. Sabiram sve, ono spolja i ono što se lično dešava drugima. Iskreno, ta mi pozicija najviše i odgovara.

I kakav je prema vama svijet danas, koliko se on razlikuje od vaših najproduktivnijih godina, kada je pisanje u pitanju? Svijet je danas drugačiji nego ikad.

Sve se menja, čoveku to zaista tako izgleda, ali neko vreme, iako deluje jako burno, u suštini je jako dosadno i nevažno. Možda će se za neko vreme videti da neke godine za koje mislimo da su uzbudljive suštinski to i nisu, da se u njima ništa važno nije dogodilo, već da se važne stvari događaju u godinama koje deluju kao neko zatišje.

Znači, mislite da živimo u dosadnom vremenu?

Nažalost, mislim da živimo u vremenu u kojem nema ničega iznenađujućeg. Takvo je vreme, ovo je sve tako očekivano.

Roman „Komo“ je mnogima omiljena knjiga. Na promociji u Banjaluci upoznali smo momka koji je dao ime bendu Komo, prema vašem romanu, pričali ste o čovjeku koji vam je rekao da je ova knjiga bitno uticala na njegov život. Koliko je ta vaša uloga pisca odgovorna, jer svojim romanima zaista utičete na ljude?

Pa, jeste. To dovede do osećaja odgovornosti, ali ja drugačije ne bih ni mogao raditi. Prosto moram uvek stajati iza svega što uradim, za sada nisam uradio ništa iza čega ne bih mogao da stanem, sve sam uradio onako kako sam želeo i mogu da odgovaram za sve posle. Ovo jednostavno dođe kao neka potvrda toga da moraš biti odgovoran za ono što radiš.

Na promociji u Banjaluci pričali ste da je period koji ste proveli na Komu, ali i ono što je uslijedilo nakon toga, na neki način bila bajka. Čini mi se da je uslov za ostvarenje te bajke bila vaša sloboda, sloboda da radite šta želite i da nakon toga pišete o tome. Koliko vam je važno da budete slobodni, da možete nesputano da pišete? Šta je vama sloboda u tom kontekstu?

Meni je važno da mogu slobodno da mislim, to mi je najvažnije, da bih kasnije mogao da pišem i da iz toga nastane neko pisanje. To nije bilo uvek jednostavno da se stekne, ali može se steći. Zbog toga sam veoma rano počeo da radim, samo da ne bih zavisio, na početku od roditelja, a posle od raznih stvari. Jeste da zvuči grubo, ali je tako, nekako se mora zaraditi ta pozicija da možeš slobodno misliti, pisati, pričati i raditi. To mi puno znači, teško da bih mogao da živim bez tog osećaja da sam slobodan.

Tu dolazi ona marksistička teza, prvo baza, pa nadgradnja. Prije svega moramo biti materijalno osigurani da bismo mogli da radimo ono što želimo. U tom kontekstu da vas pitam da li vi danas živite samo od književnosti? Razgovarajući sa mnogim piscima, znam da je jako teško steći tu poziciju. Morate li još nešto da radite?

Ne moram. Znam ljude koji moraju, ali ja ne moram. Nisam bogat, nemam ja nešto mnogo novca. Može da se živi. Naravno, uvek ti fali malo novca, svima fali. Ja nemam ni jedan kredit, niti sam nasledio neke pare. Prosto, onoliko koliko imaš, tako živiš. Jeste da je to kliše, ali je tako. Onoliko koliko imam, toliko mogu. Dovoljno mi je to.

Nakon Koma, dolazi i period duge zime. Koliko je bilo teško izboriti se sa svim tim sa čim ste se vi borili, ostaviti alkohol i vratiti se zdravom načinu života? Sad već 14 godina živite zdravo. Kako sad gledate na taj period?

Sada mogu lako to da sagledam, jer sam se izborio sa tim stvarima, sa svojim manama i slabostima. Ali je i pre toga stajala odluka da se to konačno reši, da ja tako ne moram da živim. Ponekad je užasno teško čoveku da se izbori sa samim sobom i sa svojim egom. Još kad nešto pređe u bolest… Čovek na kraju bude svestan da je mnogo toga našeg bolest, a prekinuti sa svim tim nije lagano, nekome je lakše, nekome je teže, ali vredi. Sad sa pedeset godina osećam se mnogo bolje nego što sam se osećao sa trideset. To nije fraza, ja se zaista bolje osećam.

Našli ste zadovoljstvo u hodanju, svaki dan hodate. Koliko hodate?

Sad imam aplikaciju na telefonu, pa mi je to zanimljivo da pratim. Nađem neku svoju maniju, pa gledam koliko sam koraka i kilometara prešao. Svaki dan pređem desetak kilometara. Sad više to ne moram da radim, ali radim, jer mi je prešlo u naviku i način života. Deset kilometara nije puno, to je dva sata. Često nekome kažemo da će rešiti neki problem „u hodu“, a ja sam krenuo hodati i bukvalno sam mnoge probleme rešio hodajući. Ne mogu reći da nemam problema, ali one najteže sam rešio šetajući. To mi je ostala navika bez koje ne mogu, niti bih voleo da ikad sa tim prestanem.

Niste na društvenim mrežama, a društvene mreže su danas postale sveprisutne. Mnogi umjetnici putem njih dolaze do publike. Vi nemate namjeru da se pojavite na društvenim mrežama. Koje je vaše mišljenje o njima?

Mislim da su društvene mreže dobra stvar, drago mi je kad čujem da ljudi znaju da sam u Banjaluci, da znaju šta se dešava. Meni je to lepo. Kad sam bio na Korčuli, vidim da ljudi znaju šta se dešava. Mislim da je to bolji način da pratiš ono što se dešava nego čitajući novine i gledajući državne televizije. Ja nemam nameru da budem na društvenim mrežama, jer se meni život ne menja, meni se ne menja više život uopšte u tom smislu. Skoro sam čitao Beketova pisma gde on svom prijatelju koji ga pita kako si odgovara: „Pišem, hodam, čitam, šetam i sve je u redu“. To su te četiri stvari koje i ja najviše volim da radim.

Dvanaest godina niste ništa objavljivali, ali već ste rekli da ste u tom periodu pisali. Koliko je vama tokom tog perioda pisanje bilo terapija?

Pisanje mi je postalo jedna od najvažnijih stvari i način života. Kada bih prestao sa pisanjem, ne bih se oporavio ni od jedne stvari u životu. To je nešto što radim i bez namere da objavljujem, ali napune se i kompjuter i sveske, pa sad ja to sređujem. Ne bih ja mogao bez pisanja dogurati do 52 godine, to je sigurno.

Ostaje otvoreno pitanje da li će se vaš novi roman zvati „Dom zdravlja“. Zanimljivo je da ste taj naziv stavili, jer kroz prozor vidite Dom zdravlja. Zbog čega ste pustili u javnost tu informaciju?

Radni naziv romana zaista i jeste  „Dom zdravlja“. Ta informacija je tačna. Kad sam prvi put rekao da se roman zove „Dom zdravlja“ bila je lepa reakcija. I ti se nasmejala na „Dom zdravlja“, tako da mi se počeo i sviđati taj naziv.

Govorili ste i o tome da je za pisanje važno životno iskustvo, ali i iskustvo čitanja. Šta Vama više pomaže u pisanju, životno iskustvo, imajući u vidu da su vaše knjige bitno autobiografske, ili to iskustvo u čitanju?

Podjednako. Ono o čemu pišem uvek dođe iz mene i uglavnom bude vezano za život. Mogu da pišem jedino o onome što dobro znam. Najčešće pišem o onome što uzmem iz života, ali prejak je i uticaj knjiga koje sam čitao. Ne mogu da izdvajam pojedine pisce ili pojedine knjige. Ja volim da čitam, isto kao što volim da živim. Toliko ima sjajnih stvari napisanih, i danas se piše, kad čitate, stalno se to meša u čoveku. Međutim, kad dođete do toga da pišete, jedini način da to radite jeste da zaboravite sve što ste pročitali, da biste pisali što spontanije. Ali sve to zajedno duboko se umeša u čoveka. I knjige i život.

I za kraj ovog razgovora da Vas pitam, planirate li se vraćati na Komo?

Komo je preskup. Kad sam bio tamo imao sam od Rokfelera džeparac koji nije mali, ali bih voleo, naravno, ako bude prilike.

Ceo intervju možete pročitati ovde.

Autor: Maja Isović Dobrijević
Izvor: 6yka.com