Laguna - Bukmarker - Srđan Valjarević: Niko ne može da zna šta je taman - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Srđan Valjarević: Niko ne može da zna šta je taman

Malo je ljudi na našoj književnoj sceni oko kojih se tako diže fama kao kada se pomene ime Srđana Valjarevića. On je među čitaocima izgradio kultni status tokom decenija, zato što ga to uopšte nije zanimalo, više svojim odsustvom nego prisustvom. Njegova takođe kultna zbirka poezije „Džo Frejzer i 49 pesama“ iz 1992. godine doživela je novo reizdanje (Laguna). Ali, uz dodatak od pet novih pesama, i sad se zove „Džo Frejzer i 49 + 24 + 5 pesama“.



„Imao sam sve zajedno desetak novih pesama. Ali čini mi se da se ovih pet uklapaju u knjigu. I nekako ide dobro za kraj. S druge strane, tu je i dvoje divnih mladih ljudi koji su uredili i priredili ovo izdanje, Irina i Saša. Poslao sam im da od pet odaberu tri, ali oni su stavili sve. Tačno kad su nastale, ne mogu da se setim. Ona posvećena Robertu Valzeru je nastala pre desetak godina“, kaže Srđan Valjarević za Novu, u razgovoru u bašti kluba „Idiot“ u Dalmatinskoj ulici.

Pesnika Roberta Valzera često pominješ u svojim delima. Zašto ti je on tako važan?

On je više pesnik nego što je pisac, iako je pisao priče i romane. Ali opet, on je čist pesnik, kod njega njema pretvaranja, izveštačenosti, društvenog angažovanja, nego je to čista poezija. Meni je sve od njega leglo, još kada sam počeo da ga čitam krajem 80-ih. Ali i ono što sam čitao o njemu. Njemu se divim kao pesniku i veliki sam poštovalac. I onda, sticajem okolnosti, bio sam u Švajcarskoj, kod prijateljice koja živi u malom mestu kod Bazela, i koja ima prijatelja u Bilu, gde se Valzer rodio. On mi je pokazao gde je Valzer živeo, i tu mi se zatvorio krug. Obično se ode na grob nekog umetnika koga voliš, a meni je bilo zanimljivo da odem do sobe, do prozora.

Poslednja pesma u knjizi, takođe nova, u kojoj opisuješ oca kako sedi na ve-ce šolji, deluje pomalo brutalno. Ili ipak nije?

Nemam baš takav osećaj. Meni je to više neka bliskost, koja je možda malo čudnovata. Pogotovo kad si dete, i gledaš oca kako vrši nuždu u ve-ceu i kroz otvorena vrata gleda ko prolazi. Moj otac i ja smo imali loš odnos kada sam bio mlad, ali onda smo se razišli kao najveći prijatelji dok je umirao. I tada je bilo fantastičnih stvari. Nije imao obe noge, i onda sam ga izvodio napolje u kolicima. I on kaže: „Pogledaj ove šta rade, vidi gde bacaju đubre…“ A ja mu kažem: „Dobro, šta da se radi, život ide dalje…“ A onda me pita: „Kome ide život dalje?“ Ja kažem: „Pa meni, ne ide sigurno tebi, vidi na šta ličiš, nemaš obe noge.“ I onda bismo se smejali. Tako da smo stalno imali takve stvari, „negovali“ smo taj humor, i on se ne bi naljutio kada bih sada pročitao tu pesmu.

Jedna od najlepših pesama u knjizi je „Rak“, još iz originalnog izdanja, gde opisuješ svoju zaljubljenost i očajavanje koje uz to ide. Da li si bio sklon zaljubljivanju kao mladić? To se često vezuje za ljude koji pišu, pesnike, umetnike…

Mislim da je to uobičajeno, ali sad ne mogu da kažem „da“ ili „ne“, jer ne znam šta je tu mnogo, a šta je malo. Niko ne može da zna šta je taman. Da sam nešto baš ludeo – nisam, a da je nekoliko puta to bilo baš jako – jeste. Ali nisam imao velike patnje. Mislim da odžačar isto može da iseče vene zbog neke žene. Jedan majstor za fotokopir-mašine, kojeg znam, poludeo je zbog jedne žene. Tako da ne treba potcenjivati nikoga, ni druga zanimanja.

Ima i ona pesma „Jugoistočni vetar 2“ u kojoj juriš neku devojku bezuspešno, ali se na kraju ipak sastavite i poslednja rečenica je: „Sedam dana jebanja“. To mi deluje kao kontrapunkt od „Raka“, kao neka pobeda, radost života…

To je najčešći slučaj u mom životu. Ništa, ništa, pa ništa, i onda se jebemo. Najčešće. To mi je kao prirodan sled stvari. Ili bude ništa, ili bude lepo. I jedno i drugo je dobro. I kad je ništa, jer onda ideš dalje.

Knjiga „Džo Frejzer i 49 pesama“ je sjajno prošla u Švedskoj kada se pojavila, zar ne?

Bila je knjiga meseca. Zbirka je izašla zahvaljujući odličnom švedskom pesniku Rolfu Agestamu, koji je preminuo pre dve godine. Bili smo dobri prijatelji. A njegova žena Aneli Agestam je odličan prevodilac sa srpskohrvatskog, i ona ju je prevela. To je, ipak, poezija, a nigde se poezija ne čita mnogo, i zato je to bila lepa. Ali, zahvaljujući Rolfu, nekoliko lepih stvari mi se tamo dogodilo. Ja sam išao kod njih privatno, i upoznao sam Izija Janga, ortaka Boba Dilana, ali i Rolfovog poznanika. I voleo je „Džoa Frejzera“ i držao ga je na polici u klubu koji je vodio. Meni je to više značilo nego što je bila knjiga meseca. On je došao iz Amerike u Švedsku, i živeo je uglavnom od toga što mu je Dilan dao desetak svojih pesama u rukopisu, koje je ispisao rukom ko zna kad na nekom papiru, i kad god bi Izi Jang ostao bez kinte, zvao bi novinare da im kaže da je pronašao novu Dilanovu pesmu. I onda bi on prodao pesmu na aukciji i tako zarađivao novac.

Prvo izdanje je bilo za ediciju Ruža lutanja, u okviru umetničkog projekta novosadskog umetnika Miroslava Mandića.

Da, tu su stvarno bile neke dobre knjige. „Frejzer“ je bila prva, onda odlična knjiga „Velt“ Nenada Jovanovića, inače sjajnog pesnika, pa poezija Slobodana Tišme… Meni je jako drago što je to tu izašlo. Drugo izdanje je bilo 1996. za Beopolis, tu sam dodao još 24 pesme, i onda je bilo više izdanja, u Samizdatu B92, u Lomu, i evo sad, pošto je tu Laguna, novo izdanje, tu sam dodao pet. Tako da ko zna, možda ću i dalje da ubacujem po dve-tri…

Zanimljivo je da si napravio veliki uspeh sa tom knjigom, a opet nisi kasnije nastavio kao pesnik, postao si ipak prozni pisac.

U nekom trenutku osetiš da ono što bi artikulisao ne ide kroz poeziju, nego da više ide kroz prozu, iako tu uvek ima poezije. Odabereš neki zvuk ili ton kojim pišeš, i onda ispadneš iz poezije. Neko ne ispadne, ja jesam. Ali to ne znači da joj se možda neću vratiti.

Gde si danas u odnosu na Srđana iz tog perioda?

S jedne strane sam tako daleko, a s druge strane tako se lako vratiš u sebe od pre tridesetak godina. Samo moraš da budeš svestan svog tla, ne ovog na kojem stojimo, nego svoje zemlje odakle si krenuo, iznutra. Tako da nema baš mnogo razlike, ima možda nekog razvoja, ali ono odakle si krenuo ponekad bude najvažnije. Sad sam već staro drvo, ali koren mi je isti.



Jedan tvoj poznanik mi je rekao da nikad nećeš napisati roman koji već dugo najavljuješ…

Neka svako gleda svoja posla, tako je najbolje. Objaviću ga sigurno, već imam naslov i nema mnogo do kraja. Malo mi je pun ku*ac tih želja za romanima, a 90 odsto je teško sranje. Ali, kao, važno je da je roman. Više volim dobru pesmu nego milion tih dosadnih romana. Na kraju se svede na to da je sve osim Biblije teško proseravanje. Ne pričam iz nekog religioznog ugla, ali zaista je tako, a to pogotovo važi za romane.

Pre dve godine si predviđao da će se naprednjaci sami urušiti od afera koje svaki dan prave. Međutim, još su tu.

Ma ova vlast je već pala, samo je problem što nemaju gde da padnu, jer je ovde rupa – svi smo mi u rupi. Tako da se njihov pad ne oseća. Više nije ni stvar u tome ko će biti na vlasti, nego šta će ovde biti i na šta će ličiti. Isto tako je i u životu, ono što živim sada rezultat je dosadašnjeg života. Taj Vučić je rezultat svega što mi živimo ovde 30 i nešto godina. Ili ko zna koliko dugo. Njega su ljudi hteli. Ovde se apsolutno ništa nije primilo, osim Slobodana Miloševića i njegovog nacionalizma i politike, a on je jedan od najvećih zločinaca 20. veka. Unazadio nas je za 30 godina. I u Nemačkoj je trebalo da prođe 20 godina dok nisu počeli Hitlera da nazivaju zločincem. Dakle, pravim imenom. Ne poredim Hitlera i Miloševića, ali stvari se moraju nazivati pravim imenom. Vučić, ipak, nije ni blizu Miloševiću. A kada će se ovde urediti stvari, kada će biti bolje organizovano, manje agresije – to nije ni na vidiku.

Kada pominješ agresiju, zar to nije nešto što povezuje svih ovih tridesetak godina od kada je izašao „Frejzer“. Zar agresivnost nije na svim nivoima?

Kada te neko laže, taj mora da bude agresivan. Zašto crkva ne govori o Isaku Sirinu i smirenoumlju, zašto ne govore o starcu Pajsiju i njegovim knjigama – pa, zato što im to u ovom trenutku ne treba. Zato što je i crkva u padu. Ti imaš Porfirija koji je vređao jednu ženu u svom društvu iz kafane, slavili su slavu, deset dana posle ubistva u „Ribnikaru“ (slučaj u kojem patrijarh priča o nekoj ženi za koju kaže da je „jadnica“ i „beda“, prim. aut.). To je zato što su oni u problemu. Onaj koji nije agresivan, taj nije u problemu. On zna odlično tu hrišćansku, teološku literaturu, zna odlično Svetog Isaka Sirina i tekstove o smirenoumlju. A zašto ne govori o tome, ne znam… Da se obrije Porfirije, dobićeš jednog prosečnog tipa koji sluša „Azru“, kakvih ima na hiljade.

Nekoga će možda iznenaditi to što pominješ Bibliju i religiozne knjige.

Novi zavet je filozofija, Stari zavet je proza, neka vrsta bajke. Sveti Pavle, Majstor Ekhart, Jakob Beme… To su važne knjige, filozofske ako hoćeš. Ima Vitgenštajn jednu rečenicu koju smatram važnom i parafraziraću je: „Nisam religiozan čovek, ali na svaki problem moram da gledam s religijskog stanovišta.“ Dogma je u religiji isto što i ograničenost u ateizmu. Nepodnošljivi su i jedni i drugi. Nepodnošljivo su mi dosadni, ali i agresivni, ako hoćeš. Kada čitaš Bibliju, rasterećen si svega toga. To je fantastična, važna knjiga.

Čuo si da Nik Kejv u junu dolazi u Beograd na vodi?

Dabogda se udavio tamo, boli me ku*ac za Nika Kejva. Neka se informiše bar malo. Pre mesec dana sam se probudio rano, uključio laptop, uključio Jutjub da mi nešto svira, kad ono obrada Kita Ričarda pesme Lua Rida „Waiting For My Man“. I taj tip je to napravio Ridu na njegov rođendan. To mi je ulepšalo ne samo taj dan i to jutro… Taj tip je u 81. godini jednom drugom velikom tipu, kojeg je jako poštovao, napravio pesmu za rođendan. I kada te tako nešto neočekivano digne, onda shvatiš da to što si se probudio tog jutra i te kako ima smisla. I tako może da bude i sledećeg jutra. I tako stalno. Pa pogledaj ovoga koji ima 81. godinu… Tako da mi ne pada na pamet da idem na koncert Nika Kejva.

Skoro mi je jedna koleginica rekla za tebe da si „super frajer“. Prija ti da čuješ tako nešto?

I jesam, super sam frajer. Normalno. Pa dogurao sam do ovoliko godina, do 57, s obzirom na sve stvari u životu koje sam pregurao i koje sam ubacio u sebe. Odlično se osećam, pogotovo sad kada sam zdrav kao dren.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
čitanje je avantura koja nikada ne prestaje noć knjige od 7 do 9 juna laguna knjige Čitanje je avantura koja nikada ne prestaje! Noć knjige od 7. do 9. juna
27.05.2024.
Pripreme mogu da počnu! Omiljena manifestacija svih koji vole knjigu i čitanje, jubilarna 30. Noć knjige održaće se od 7. do 9. juna 2024. godine u knjižarama Delfi i Laguninim klubovima čitala...
više
knjiga nedelje tasmanija  laguna knjige Knjiga nedelje – „Tasmanija“
27.05.2024.
Za svoje članove Laguna uvek ima dobre vesti! Svake nedelje jedan od aktuelnijih naslova proglašavamo za Knjigu nedelje. To znači da će naši članovi samo te nedelje moći da kupe Knjigu nedelje sa spec...
više
dečja knjiga nedelje pistaćica i mehurić serum istine  laguna knjige Dečja knjiga nedelje – „Pistaćica i Mehurić Serum istine“
27.05.2024.
Za svoje članove Laguna uvek ima dobre vesti! Svake nedelje jedan od aktuelnijih naslova proglašavamo za Dečju knjigu nedelje. To znači da će naši članovi samo te nedelje moći da kupe Dečju knjigu ned...
više
promocija knjige najnormalniji čovek na svetu 27 maja laguna knjige Promocija knjige „Najnormalniji čovek na svetu“ 27. maja
27.05.2024.
Povodom 10 godina od objavljivanja kultne knjige Ivana Tokina „Najnormalniji čovek na svetu“, Laguna donosi novo izdanje sa ekskluzivnim intervjuom u kojem autor otkriva tajne pisanja ovog nezaboravno...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.