Srđan Valjarević: „List na korici hleba“ ima svoju sirovost i svežinu, i mnogo neznanja, ali ničeg čega bih se stideo

Svaka nova knjiga Srđana Valjarevića (Beograd, 1967) dočekuje se u javnosti kao nešto posebno. Ovoga puta nije u pitanju njegovo novo delo, ali kao i da jeste, jer se radi o Laguninom izdanju njegovog prvog romana „List na korici hleba“, koji je originalno izašao 1990. i koji je tada prošao „ispod radara“. To su bili prvi književni koraci tada 22-godišnjaka, koji nam daju sliku odrastanja jednog mladića na beogradskoj poluperiferiji krajem 80-ih godina prošlog veka. I u kojima može da se oseti Srđanova autentična poetika zahvaljujući kojoj je postao jedan od najvoljenijih pisaca na ovim prostorima.



„Kada sam napisao taj roman 1989, otišao sam u nekadašnju knjižaru ’Bata’ koja se nalazila u JDP-u i iz raznih knjiga sam prepisivao adrese izdavača. Poslao sam rukopis na šest-sedam adresa, i između ostalog poslao sam Književnoj reči, koja je imala ediciju Pegaz za debitantske knjige. Oni su se javili i objavili. Vladimir Pištalo je bio recenzent, on je tamo bio jedan od urednika. Tada je u Jugoslaviji bilo dosta dobrih književnih časopisa kao što su Kvorum u Zagrebu, Polja i Letopis Matice srpske u Novom Sadu, Književna reč u Beogradu… Danas toga nema, ili ima samo na internetu“, priseća se Srđan Valjarević na početku razgovora, dok sedimo u legendarnoj „Poslednjoj šansi“ na Tašmajdanu.

Novo izdanje ove knjige namenjeno je vernim, ali i nekim novim čitaocima. Kontekst izlaska knjige svakako je drugačiji, te je Valjarević napisao poseban predgovor.

„Urednik Dejan Mihailović mi je to predložio. Prvo sam razmišljao da li to uopšte da napišem, da ne bude pretenciozno. Međutim, onda sam se prisetio kada mi je ’kliknulo’ da napišem roman i onda sam o tome nešto i napisao. Tada sam radio kao mašinbravar u radionici ’Feros’ u Mite Ružića na Zvezdari. I kada sam bacao đubre, imao sam ’štek’ iza kontejnera gde sam се odmarao od posla i ljudi iz radionice. Na tom mestu, gde je smrdelo, ali je i bilo mirno, odlučio sam da pišem.“

Prve tri Srđanove knjige: „List na korici hleba“, „Džo Frejzer i 49 pesama“ i „Ljudi za stolom“ imaju sličan milje, kao da se posredno nadovezuju jedna na drugu. Povezuje ih odrastanje na jednom određenom delu Zvezdare, i priče koje su tamo nastajale. Život mladih ljudi iz porodica na periferiji Beograda, gde delinkvencija nije neobična pojava. Na neki način sve te knjige bi zbog specifične atmosfere mogle da se povežu možda i sa kultnim romanom „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića.

„Ja volim tu knjigu, ali nisam nikad o tome razmišljao“, kaže nam iskreno Srđan i dodaje da je posle duže vremena skoro ponovo pročitao svoj „List na korici hleba“.

„Sada mi deluje kao demo-snimak nečega. Ali bilo bi me sramota da to ispravljam, popravljam… Roman ima svoju sirovost, i svežinu, i mnogo je neznanja, ali ničeg nema čega bih se stideo. Tako je kako je. I danas mislim da mi ta knjiga stoji. Kada se čovek osvrne, 30 godina nije malo. Naravno da se svi mi menjamo, što je potpuno prirodno, ali neke stvari ostanu iste, i čak u nekim stvarima sam bio bolji tada“, kaže nam Valjarević i dodaje:

„Sada sam prepun mana, i gluposti napravljenih u životu, pravim ih i dalje. Gori sam nego pre 30 godina, tada sam bio svež, manje sam ke***, a više sam radio. Puno stvari sam izneverio u koje sam tada verovao. Mnogo grešaka sam napravio, na puno konvencija sam pristao. Tako da mi je u svakom smislu ova knjiga draga. Jedino je ostalo isto da pišem zbog sebe i za bilo koga. Tako je bilo tada, tako je i danas“, tvrdi on.



I dok se autor u mislima vraća u vreme nastanka romana, sama knjiga vodi čitaoce u osamdesete, period pre poslednjeg građanskog rata u Jugoslaviji, koji sada doživljavamo kao divno vreme, ali očigledno da nije bilo sve baš tako. Jedan drugar glavnog junaka u knjizi se bavi lopovlukom, jedna devojka takođe. Dosta mladih u Beogradu su se tada bavili krađama, to je čak bilo i moderno. Ali Srđan to vreme ipak specifično doživljava.

„To je ipak nešto što može da se pripiše mladosti, nije se Jugoslavija razlikovala od mnogih drugih sredina. Da je bilo neko bajno vreme, naravno da nije, iako u odnosu na danas izgleda puno bolje. I tada su ljudi odlazili u inostranstvo, ako pričamo o miljeu iz ove knjige. Mnogo kolega iz radionice su bili u Švedskoj, Nemačkoj, vratili se… Na kraju krajeva, ja sam već bio u Nemačkoj, otišao tada u Berlin da radim, pa sam se vratio. Ali mnogo ljudi je i ostajalo preko. Odavde se oduvek odlazilo zbog posla, ili naizgled boljeg života. Ali da su stvari počele da se menjaju, već 1989. je bilo jasno.“

U pomenutom predgovoru romana Srđan piše o društvenoj klimi u to vreme i spominje da su ljudi u radionicama sa kojima je radio dosta kasnije primili nacionalizam nego neki intelektualni krugovi ili tadašnja mesta „na glasu“.

„Nacionalizam je tamo kasnije ušao. Pre je ušao u klub Akademija ili SKC nego u radionice, u to sam siguran. Imao sam kolege različitih nacionalnosti, odlično smo funkcionisali. Za nas radnike nacionalisti su tada bili budale, ljudi koji ne rade ništa i sviraju ku**u. A sa pojavom nacionalizma se skliznulo u devedesete koje sa osamdesetim ne mogu da se porede. I onda naravno osamdesete izgledaju predivno. A daleko od toga da su bile.“

Valjarević u predgovoru s poštovanjem opisuje svoje nadređene majstore u radionici gde je radio. Ali dobar deo njih je imao zatvorsko iskustvo iza sebe, jer su nekada na nekom ranijem poslu izboli kolegu šrafcigerom.

„Nije to bilo baš svaki dan. Ali je bilo uobičajeno, s obzirom na to da si okružen oštrim predmetima, pa u slučaju svađe, zgrabiš neki šrafciger i ubodeš nekog. Nije to bilo tako strašno. Mnogo lakše i brže se završavala svađa (smeh)“, dodaje ironično.

Komunikacija je čest predmet interesovanja u Valjarevićevim knjigama. Njegova treća knjiga „Ljudi za stolom“ (1994), čija se radnja dešava u Holandiji, ali se skoro sve vreme u njoj priča o Beogradu, kompletno je napisana u dijalogu. Zanimljivo je znati koliko je takva forma zahtevna.

„Godine 1992. živeo sam u Amsterdamu i družio se sa jednim prijateljem. I onda sam bio u dilemi da li da sve to opisujem ili da napravim onako kako jeste. Sirovo i ogoljeno. I onda sam se odlučio za ovo drugo, jer sve ostalo bi bilo nepotrebno objašnjavanje. Zašto su ta dva lika otišla iz Beograda, morao sam da nađem neku formu da to najdirektnije predstavim. I uradio sam upravo kroz njihov razgovor, gde se sve iznese i sve se kaže. Ne moram da objašnjavam ništa i ne moram da opisujem ništa. Koliko je teško tako pisati? Ne znam, ja nisam učio ni od koga. Jedini način na koji sam učio da pišem je čitanje knjiga“, objašnjava Srđan.

Sa Srđanom smo pričali i o našoj sadašnjosti. Možemo da vidimo da su se ljudi pasivizirali jer ova vlast ponekad deluje kao da će vladati još decenijama. Neko je na društvenim mrežama napisao skoro da nama vladaju „dobro organizovani džiberi“. Srđan kaže da više nije siguran ko je tu „džiber“, a ko nije.

„Oni i jesu na vlasti zato što su dobro organizovani. Ali nisam siguran da mi imamo išta bolje od toga. Ne postoji alternativa. Čim ne možeš da se organizuješ dovoljno dobro, znači da nisi dobar. Mi ništa bolje od ovoga nismo ni zaslužili. Da nisu oni tako dobro organizovani i da nisu na vlasti, ovde može samo još gore da bude. Postoji nešto što se zove opozicija koja je još gora. Naravno, mislim na desnicu koja ima halucinirajuće ideje“, dodaje naš sagovornik i slaže se sa konstatacijom da u Srbiji ne možeš da pobediš na izborima ako nisi nacionalista.

„To je nažalost tako, da. Bila je šansa pre 20 godina, i ta šansa je ubijena. Samo tri godine u poslednjih 30 na vlasti nije bio nacionalizam, od 2000. do 2003. Ono što je posejano krajem 80-ih, Milošević, SANU, to seme… To je jedino što se primilo. Apsolutno ništa drugo se nije primilo. Možda samo još neka pomodarstva, šminkeraj… Ne mora da bude politika u pitanju, može bilo šta drugo.“

Zanimljivo je kako Srđan u ovu priču ubacuje beogradske pankere iz „čuvenih“ osamdesetih godina prošlog veka.

„Često se sada priča i o pank muzici u Beogradu 80-ih, a kad pomisliš, niko tada nije snimio nijednu pank ploču. Prvu pravu pank ploču snimila je grupa Direktori ’Čistićete ulice’ tokom devedesetih. Osamdesetih su postojali samo foliranti koji se skupljaju na nekom mestu, idu na žurke iz stana u stan i glume pankere. Kad je došao nacionalizam, pola tih što su glumili pankere su se tome priklonili. Ništa se drugo nije primilo, I to je dan-danas tako.

Postoji fraza kad je neko zabrinut, pa ’puno polaže u mlade ljude’. Koje mlade ljude? Ima sjajnih, to je nesumnjivo. Ali među mladim ljudima je 80 posto nacionalista. Svi su voleli mlade ljude. I Hitler je voleo mlade ljude. Decu je mazio po glavi i mladi ljudi su se dobrovoljno učlanjivali u Hitlerjugend. I Ginter Gras je bio mlad kad je ušao u to, i posle se kajao. I Milošević je negovao mlade ljude i oni su danas na vlasti. Tako da nikako nije lepa situacija u Srbiji, ali u stvari ko nas je*e“, dodaje Valjarević bez mnogo rezignacije.

Neka vrsta Valjarevićevog povratka na književnu scenu desila se na početku ove godine kada je objavio knjigu kolumni iz Nedeljnika – „Fric i Dobrila“.

„Zadovoljan sam. Nisam više klinac, živim od ovoga što radim i imam odličnu saradnju sa izdavačem i sa časopisom za koji pišem jednom nedeljno. Meni više ništa drugo i ne treba. A što se tiče reakcija, uvek je isto, neko te pljune, neko te pomazi“, dodaje pisac čiji se novi roman željno iščekuje već godinama.

Ima ljudi koji tvrde da „on roman nikada neće ni objaviti“.

„Ljudi hoće burek, ja im dajem žužu. Kada pojedu sav žužu, dobiće burek. Šalim se. Roman je gotov i biće uskoro, videćemo već…“

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: nova.rs