Srđan Valjarević: Iluzija je da nevolja ujedinjuje ljude

„Ima više puteva u životu, nije uvek najbolji onaj koji ti prvo padne na pamet.“ Ova rečenica pisca Srđana Valjarevića pala mi je nedavno na pamet kad sam u knjižari video da je objavljeno novo izdanje njegovog prvog romana „List na korici hleba“ (izdavač Laguna).

Od svih puteva u životu Valjarević je odabrao onaj koji ne podrazumeva da će godišnje objavljivati po knjigu, da će non-stop biti u javnosti i imati stav o svemu i svačemu... Naprotiv.

On živi povučeno, njegov poslednji roman izašao je pre deceniju i po, no uprkos tome, ovdašnja čitalačka publika nije ga zaboravila i rado iznova čita njegova sada već kultna dela – „Komo“, „Dnevnik druge zime“, „Džo Frejzer i 49 pesama“...

Sa Valjarevićem smo – u iščekivanju novog romana – razgovarali o pisanju i čitanju, o slavi i svemu što ona nosi, o strahu od zaborava, o dugim šetnjama Beogradom i (ne)prilikama u svetu...

Pretprošle godine je izašla Vaša knjiga „Fric i Dobrila“, u kojoj su sabrane kolumne koje pišete za Nedeljnik, a sada je objavljeno i novo izdanje Vašeg prvog romana „List na korici hleba“. No hoće li uskoro i novi roman koji ste najavili? I koliko je teško, posle uspeha koji je pre 15 godina doživeo roman „Komo“, objaviti novi roman? Da li pređašnji uspeh opterećuje?

Novi roman će izaći tokom tekuće godine, završen je, i 15 godina je dug period, na „Komo“ sam i zaboravio. Ništa me ne opterećuje osim što samog sebe opterećujem budalaštinama, i ne osećam nikakav pritisak osim onog koji samom sebi pravim. Hipertenzične misli. Hipertenzična svakodnevica. To i jeste čudno, ali je tako, pišeš da bi se rasteretio, a onda te to optereti kad objaviš. Dovodi te u nelagodne situacije. Ali kloniti se objašnjavanja onoga što pišeš, to mi je nepodnošljivo, i kad nešto završim, od toga moram odmah da odem dalje.

Vi imate sreće da su Vaše knjige sve vreme tražene, no da li ste se možda i plašili da će Vas ljudi pomalo zaboraviti zbog duže pauze koju ste napravili u objavljivanju romana?

Nisam razmišljao o tome, ali biti zaboravljen od ljudi – to je odlična pozicija. Slobodnije se misli, niko vas ne gnjavi, radite svoje, pišete za sebe i za bilo koga, ukoliko objavljujete to što pišete. I kad nekoliko puta u životu sebe dovedeš u situaciju da započinješ od nule, stekneš i neko iskustvo u tome, i to je čudesno, kao što Majstor Ekhart kaže: „I odjednom znaš. Vreme je da započneš nešto novo i veruješ u magiju početaka.“

Kakav odnos imate prema činjenici da ste jedan od najčitanijih pisaca u regionu – kažu da imate svoju „čitalačku sektu“ – i da li Vam prija titula „kultnog autora srednje generacije“? Evo, recimo, Miljenko Jergović, takođe veliko ime regionalne književne scene, za Vas kaže da ste „jedan od najvažnijih u našoj eks-Ju generaciji“.

O tome ne mogu da mislim. Suočavate se i sa prijatnostima i neprijatnostima kada nešto radite, kao i inače u životu, sa razumevanjem ili nerazumevanjem. Ali ne osećam nikakvu potrebu da me neko razume i ne žudim za tim. Treba mi da uživam u onome što radim. To što mi je uopšte dato da mislim i da radim, to je jedina radost. Imam puno poštovanja prema Jergoviću, kao i prema još nekim piscima, i naravno da nema ničeg neprijatnog u svemu tome.



Koga volite da čitate?

Ima ih mnogo. Mrzi me da nabrajam. To vam je kao sa godišnjim dobima, stalno se menjaju ta imena, i uvek bude nešto novo, i uvek bude mnogo toga istog.

Kako uspevate da se klonite javnosti, medija? Ne privlače Vas ni društvene mreže?

Mediji. Muka sa eksponiranjem. Najmučnija stvar povezana sa objavljivanjem knjiga. Za društvene mreže nemam dilemu: koliko god da je internet nešto najčudesnije što uopšte postoji, toliko su društvene mreže nešto najgluplje.

Je l’ i dalje idete u duge šetnje gradom tokom kojih dobijate ideje za pisanje knjiga i kolumni?

I dalje. Stalno. Ponekad uz Dunav odem i van grada. Hodam, pijem vodu i pušim. I kuckam u telefon, imam aplikaciju Beleške i tu kuckam da ne zaboravim. Naročito kad sam siguran u nešto da nema šanse da zaboravim. Ali i razmišljanje pisanjem je prijatno stanje. Zaboravim na noge, imam osećaj da bih mogao i do mora da stignem.

Zašto su Vam, osim Kalemegdana, groblja najlepša mesta za šetnju?

Zapravo sam rekao da su to najuređenije celine u gradu. Na to sam mislio. Groblja su jedina mesta koja se održavaju i koja su mirna. Kalemegdan volim, poznajem ga ceo život. Kada su se moji baba i deda doselili u Beograd pre Drugog svetskog rata, smestili su se blizu Kalemegdana. I onda je prvo deda šetao mene po Kalemegdanu, a posle sam ja šetao dedu dok nije umro. Tako da poznajem dobro Kalemegdan. I često odem, naročito rano ujutru, iako ne stanujem blizu. I donji i gornji deo obiđem, gledam u Dunav i Savu.

I siguran sam da je Kalemegdan poslednjih godina najuređeniji otkako ga znam. Jeste da postoji i jedna budalaština tamo, neki park sa dinosaurusima koji ispuštaju glasove kao da prde i hrču, i čudna je ta potreba da bi nešto da doprineseš nečemu što inače ima sve što treba. Kao i ta ideja sa nekakvom gondolom. Nema potrebe, glupo je. Postoje stepenice stare nekoliko vekova i u dobrom su stanju, ako nisu, mogu da se poprave, i možeš se tako iz Donjeg grada popeti gore, to je dovoljno.

„Nemam dilemu da je život nepodnošljiv, ja zaista tako mislim“, rekli ste jednom. Zašto je život nepodnošljiv?

Da je podnošljiv, ko bi išta stvarao? I zbog čega? Nauka? Dalje od točka ne bismo ni stigli. I dalje bi možda jedino postojali trubaduri i pevali ženama o ptičicama, koje i žene vide isto kao i trubaduri, a možda i drugačije. I svi bi zajedno uživali u tome koliko je dosadno. Nepodnošljiv je jer je čovek nepodnošljiv. I sve što radiš u životu jeste da bi ga učinio podnošljivijim.

Čemu je svet naučila pandemija virusa korona, koja je u jednom trenutku umnogome promenila naše živote, naše navike, pa i prioritete?

Ničemu novom, samo nas je podsetila na neke stvari. Na iluziju da nevolja ujedinjuje ljude, na to da je iracionalno jače od racionalnog, na to da su panika i histerija urođena, a isplativa stanja, na to da sva ona pitanja „ko zna šta je u vakcini?“ znače isto kao i otpor prema pranju ruku u devetnaestom veku, koji je bio mala revolucija po bolnicama, i na to da sva ona lupetanja „posle ovog svet neće izgledati isto“ znače samo jedno: hoće.

Mislili smo da ćemo malo odahnuti kad se pandemija smiri, ali je svet zapao u krizu izazvanu rusko-ukrajinskim sukobom. Pesimisti tvrde da smo na pragu trećeg svetskog rata. Kako Vi sve to vidite? Ima li uopšte nade za ovaj svet?

Uvek ćemo biti na pragu trećeg svetskog rata. Veliki je problem sa podelama. U svetu, ali i ovde. Kako se neko identifikuje s agresorom i nasiljem, a jeca i kuka kako je inače stalno žrtva nečeg što je veće od njega? To je već određeni stadijum koji čovek dostigne u bolesti koja se zove psihoza. Posledice poraza u životu svakog od nas dovedu u stanje da odlažemo neku promenu u životu. Dakle, ima nade. Ali prvo moram da poverujem u to da imam snage da promenim život.

Šta bi današnji Valjarević rekao onom dvadesetogodišnjem Valjareviću koji leti radi kao konobar na Korčuli, a ostatak godine je zaposlen kao mašinbravar u beogradskoj radionici?

Ne gine ti na stotine kajanja, i na stotine pogrešnih izbora i odluka, i na stotine dana sa osećanjem krivice, i na stotine sitnih radosti. Teraj dalje onako kako si počeo i samo se kloni konvencija, uvek i zauvek, budi uporan, i sve će ti se češće događati da budeš miran i zadovoljan, i možda se jednog dana osvrneš i kažeš: dobro je, bilo je uzbudljivo.

Autor: Boban Karović
Izvor: Kurir
Foto: Matija Krstić