Srđan Valjarević: Fric i Dobrila spremaju se za „filmsku karijeru“

Sagovornik Novog magazina pisac Srđan Valjarević jedan je od onih književnih glasova koji su se nametnuli početkom „nezaboravnih“ devedesetih, dali im „humanu crtu“, a potom, s kraćim i dužim pauzama, nastavio da svojom fikcijom pronalazi koordinate normalnosti u netrpeljivom okruženju. Gotovo tri decenije kasnije njegovi likovi Gojko (kasnije Fric) i Dobrila spremaju se za „filmsku karijeru“, a novi, obećavajući roman stiže na proleće.



Saga Srđana Valjarevića o Fricu i Dobrili stigla je do kraja. Posle tri knjige o njihovim doživljajima u Srbiji („Fric i Dobrila“ – 2021, „Brod koji je zaplovio kroz maglu“ – 2023, „Narator je konačno progovorio“ – 2024), prozor u svet ove neuravnotežene i izluđene porodice ne samo da je zatvoren nego je zazidan: sa vodećim likom Gojkom, alijas Fricom, ostao je samo Narator.

Pošto se umešao u sopstveni roman i gotovo posvađao sa svojim junacima, Narator je zapao u tešku krizu iz koje će pokušati da ga izvuče upravo njegov glavni lik, u nedavno objavljenom „Romanu o agoniji i vedrini“. Tako je Laguna, sadašnji izdavač Srđana Valjarevića (1967), nedavno objavila četvrtu etapu i „kraj jedne porodice“, koja će uskoro, izvesno, završiti i na „velikom platnu“, zahvaljujući i reditelju Goranu Markoviću.

Pre svega toga, Srđan Valjarević za Novi magazin govori o prošlim i sadašnjim dilemama i stremljenjima, o budućim planovima i razočaranjima, i zašto ne veruje u mogućnost da „veštačka inteligencija“ napiše (dobar) roman. Mi vam prenosimo deo tog razgovora.

Fric i Dobrila doživeće ekranizaciju, pod rediteljskom palicom Gorana Markovića. Dokle se stiglo sa tim?

Zasad je pri kraju rad na samom scenariju, onda sledi ono sve što ide dalje. S obzirom na to da bi to trebalo da bude jeftin film, da su ta dva glavna lika – već se znaju glumci, ali ‘ajde da ne govorim ja u njihovo ime... mislim da će stvar biti doterana do kraja. Goran se javio, radi mu se taj film, pogotovo što priča nema onu neku klasičnu narativnu strukturu, a on tako nije radio dosad, pa mu je to, kako kaže, izazovno. I, sad „uteže“ priču.

Čitao sam početak tog scenarija koji on radi i vidim da je krenuo nekim svojim pravcem, sve onako uzimajući iz knjiga, ne kako je išlo hronološki, već je slagao po nekoj svojoj ideji, kako bi zaokružio neku svoju priču u svemu tome.

Reč je o junacima koji prate Vaše književno stvaralaštvo već više decenija, i ne možete pobeći od njih. Šta oni, zapravo, u Vaše ime govore?

Malo je to sada drugačije, ovih pet godina – i onda je bilo pet (1997–2002) – takav je neki ciklus. Zanimljivo je da ih nekako spaja isti lik, onda je ministar informisanja bio današnji predsednik Srbije. I sećam se, urednik Danasa, pokojni Grujica Spasović, odlazio je svako jutro na „razgovore“ kod tadašnjeg ministra informisanja tokom bombardovanja SRJ 1999, pa je taj ministar zabranio Gojka i Dobrilu. Ne samo moje tekstove, naravno, nego sve što je imalo neke veze sa satirom, sa normalnošću, rekao bih. Da bi, evo, on danas bio predsednik, a ovi su „ostali isti“, s tim što su otišli u Švajcarsku, pa je Gojko promenio svoje ime u Fric, zbog reditelja Frica Langa, čije je filmove obožavao.

Poslušao sam savet daljeg rođaka, pokojnog Novaka Novaka, s kojim sam se tada družio, do njegove smrti 1995, koji mi je rekao da ću sigurno u jednom momentu dobiti ponudu iz novina da nešto pišem, a pošto sam dovoljno neodgovoran i neorganizovan čovek, a i priznajem da nemam neku jaku strast prema politici, dakle, predložio mi je da smislim likove, nešto kao „Pozorište u kući“, koje je on pisao. Da ih imam u rezervi... I, onda je krenuo Danas, te 1997. i Duška Maksimović, koja je uređivala dodatak u njemu, predložila mi je da nešto radim. Ja sam to već imao spremno, tako da mi je bilo idealno da započnem u dodatku, a kasnije, mislim, u vikend izdanju Danasa.

Na prvom mestu bilo je to korisna stvar iz više razloga. I kao izvor prihoda, a i da držim sebe u „poslu“, koliko-toliko. Da budem „u treningu“.

Ovo kasnije došlo je na poziv Veljka Lalića, urednika Nedeljnika, morao sam da napravim neke izmene, da ne bude isto, pa sam promenio ime. Trebalo je malo vremena da se priviknem i vratim u ritam, jer je prošlo dvadesetak godina, a onda su, u međuvremenu izašle, sve zajedno, četiri knjige sa Fricom i Dobrilom. U četvrtoj sam, da tako kažem, zaokružio tu priču, i uveo i tog novog lika – naratora. I završio.

To je završeno maja ove godine i mogu reći da mi pomalo fale i Fric i Dobrila. Pogotovo što su služili da se nekako „ispucam“. Ima tu jedna stvar, u februaru-martu su mi tekstovi uvek nekako jako slični, nervozni... jer obično tada idem u Upravu prihoda i tamo mi se svašta dešava, pa posle toga se, prosto, „istresem“ kroz te likove, jer svi oni, jesu, da tako kažem, moja „produžena ruka“, da iz sebe isteram svu muku.

Tada sam ja i Fric, i Dobrila, i Mate, i svi ostali.

Jesu li Gojko/Fric i Dobrila Vama pomalo i neki „alibi“, jer, tokom književne karijere ste pravili pauze, „kreativne i zdravstvene“?

Može se reći da jesu. Ta vrsta tekstova, pogotovo što je saradnja i sa Danasom i sa Nedeljnikom bila bez greške, u smislu da pišem šta god hoću, što mi je omogućavalo da koristim sve moguće uticaje – da sve što sam čitao ili gledao ukomponujem, pa odatle imamo ono da se Fric nekad budi u raznim mantijama, i sve te poruke, nešto je dolazilo iz teološke literature, nekad iz filozofije, iz proznih knjiga... Bila je to idealna forma da mogu da mešam sve i svašta. Kao kad kuvaš, pa trpaš unutra sve što imaš u frižideru.

Jedino problematično je, dok nisam imao to iskustvo, da sam znao da se zanesem, osim što se dobro zabavljam, mogu da lupetam šta god hoću, pa me to previše odvuče. A, teško je pisati dve fikcije istovremeno. Na to mi je jedan prijatelj, pisac, čak i skrenuo pažnju. Možeš, ono, da pišeš romane i usput te političke i društvene komentare, ali kad paralelno radiš dve fikcije, nastaje problem. I bio je u pravu. Tako da sam morao da prekinem, a mislim da je i dosta bilo – četiri knjige i, uopšte, dosta je i meni bilo Frica i Dobrile, pa sam morao da završim, zaokruživši priču sa tim likom Naratora. Da bih mogao da radim i ove druge stvari.

Da ste svojevremeno ostali, recimo, na Korčuli, mislite li da bi se nešto promenilo u Vašem životu?

Sigurno. Možda bih se udavio (smeh). Pojma nemam. Promenila se i Korčula, ali, kako bih rekao, onda 1990-ih kad sam pre rata poslednji put tamo bio, meni ništa nije falilo, a sada svega imaš mnogo više... Onda je, ne znam, bilo ako ne kupiš hleb do 10–11, nećeš ga imati taj dan, sad hleb možeš da kupiš kad god hoćeš. Ali problem je što sad ima tako puno tih pekara i prodavnica i toliko je sve skupo, da... to više nije isto ostrvo, isti grad.

Da biste konačno spremili novi roman za proleće 2026?

Gotov je roman. Samo sam morao da prestanem sa Fricom i Dobrilom da bih mu se posvetio i završio ga. I, da tako kažem, prva ruka je gotova.

Šta će to biti?

Nikad ništa slično nisam pisao, to mogu da kažem. U stvari, ja i ovu četvrtu knjigu o Fricu i Dobrili – „Roman o agoniji i vedrini“, tretiram kao roman, ali, dobro, to je deo te neke prethodne priče. Ovo je pak nešto što ranije, zaista, nisam pisao. ‘Ajde, da sačekamo da izađe.

Makar radni naslov?

Uh, ima ih nekoliko. Veoma mi je zanimljivo bilo u Zagrebu, to me je pitao čovek s kojim sam razgovarao, pa sam lupio „Dom zdravlja“. Ima malo u romanu nekih delova, ‘ajde da kažem, o nekim bolestima tog lika, pa mi je to, zaista, prvo palo na pamet. Moja prijateljica iz Nigerije, međutim, bila je oduševljena. Da bih posle, kad smo razgovarali, shvatio da njen doživljaj termina Dom zdravlja nije isti kao moj, tvoj, naš ovde. Jer, u Nigeriji, Dom zdravlja ne postoji, nego je ona to shvatila nešto kao Zdravlje. Uglavnom, to je njoj bio fenomenalan naslov, iako sam joj objasnio da tu sad ona ne može da očekuje od mene neku „zdravu priču“, da je tu neko „zdravlje“ preterano u igri. I, eto, zbog nje sam i to zadržao kao radni naslov.

Vaš „Zimski dnevnik“ iz 1995, i „Dnevnik druge zime“ iz 2006, jesu „zimski“, dakle, sivi, sa teško „svarljivim“ materijalom – prvi je pisan sa pogledom na okruženje, dok je drugi ličniji, napisan nakon Vaše bolesti, i, takoreći, Vaš „povratak na noge“. Koje Valjarevićeve poruke kroz te dnevnike možemo da iščitamo?

Onaj prvi je bio dnevnik u saradnji sa fotografkinjom Vesnom Pavlović. Predložio sam da ona vodi svoj „foto-dnevnik“ i svakog ponedeljka smo se nalazili, ja sam joj davao tekstove od prethodne nedelje, onda je ona po tome išla i pravila svoj dnevnik, pa je izbor tih fotografija završio u knjizi. Ono što sam tada zaista hteo, odatle i oni razgovori sa nekim ljudima koji su tada živeli i radili u ovom gradu, bio je jedan drugi pogled. Ono što je meni tada, a i sada mi smeta, jeste da se svaka priča o „devedesetim“ svodi na priču o kriminalu, o nekoj mitomaniji, bolesnoj rekao bih, o nekim likovima iz tog miljea, nekoj debilnoj muzici, a s druge strane su živeli i radili, u to vreme i neki drugi ljudi. I ja sam razgovarao sa njima tada sa idejom da mi oni kao drže neki čas od 45 minuta, kako žive, i o tome što rade.

Razgovarao sam tada, ne znam, sa Davidom Albaharijem i da sad ne nabrajam. Uglavnom, hoću da kažem da je ideja bila da je Beograd i u ono vreme – iako je stvarno bilo turobno, i sankcije, i nemaština, i ratovi – da su u njemu živeli i radili ljudi, između ostalih i Vesna i ja, koji nisu u tom nekom miljeu, klišeu kako se predstavljaju „devedesete“. Taj dnevnik je, zapravo, bio to. Slika „onog iza“ grada.

A „Dnevnik druge zime“, koji se zbiva 2004/5, zamišljen je bio kao neka vrsta romana o čoveku koji vodi dnevnik, koji se oporavlja od teže bolesti, koju je doživeo, preživeo i... polako se, mic po mic, i bukvalno, korak po korak, vraća u život.



U oba slučaja glavni heroj je grad – Beograd?

U kome živi taj koji piše.

U čemu su razlike između Beograda s početka 1990-ih i 2000-ih?

Kad bismo, recimo, Vesna i ja ponovo radili dnevnik, trideset godina kasnije, zapravo bi taj tekstualni deo, možda, ostao isti, ne bih morao nešto tu mnogo da menjam, ali bi vizuelni, njen fotografski deo, puno bi se razlikovao. Jer, i u knjizi, i njenoj arhivi, ima fotografija gde su neki delovi grada neprepoznatljivi. Nije se ovo društvo, manje-više, apsolutno ništa promenilo. Jedino što možemo da umremo u međuvremenu. Sam grad, međutim, vizuelno se jeste promenio. Sve je to neki dekor za ostvarivanje cilja u kome se ništa ne menja.

Zgrade na Karaburmi išarane „crno-belim grafitima“, na Novom Beogradu „crveno-belim“ – kao bivši fudbaler, je li to sport ili maltretiranje ljudskog mozga?

Pa naravno. To je blaga reč. To je već bolest, ona teška.

I šta smo onda dobili?

Pa ima nekih delova grada koji nisu tako vidljivi. Nisu centar, pa da sve vidiš, kao što je, recimo, Zvezdara, i onaj deo od Cvetkove pijace pa naniže. To je fantastično kol’ko nema veze sa mozgom. Potpuno je promenjeno za ovih 30 godina. Zgrada do zgrade, svaka za sebe. Sve mislim, pošto već imamo neke fotografije, kad bi sad ponovo radili taj dnevnik, videlo bi se koliko je neprepoznatljivo. A, zapravo je sve isto.

Objavili ste jednu zbirku poezije – „Džo Frejzer u 49 pesama“ (1992) i potom na nju dodavali (1996. i 2004.) još nekoliko. Kao Dilanova beskrajna turneja – izgleda da ćete, jednu svoju zbirku pesama gurati do kraja svoje karijere... Gde nalazite poeziju i kad je nalazite?

Pa to je neki plan (smeh). Ne mogu da objavim neku novu knjigu poezije kad je ređe pišem nego pre. Ispao sam nekako, već dugo, iz toga. Prosto, ono što mi je u glavi sad nekako ne vidim da mogu da transponujem kroz poeziju, nego ide kroz neku vrstu proze. Ali onda ti se desi nešto. Ja i dalje svako jutro volim da izađem i da se ishodam i poslednja pesma je, na primer, došla u momentu kad sam, idući peške ka Zemunu, prešao most i odjednom, izađeš iz ove buke, vidiš neku tišinu. Onda sam u hodu prolazio pored par nekih krošnji, i dunuo je vetar... I ti odjednom čuješ neki zvuk koji ti prija. Mislim, od svih zvukova, tebi treba samo jedna krošnja i da dune vetar, i ti si čuo ono što ti treba. Nema šta tu da tupim o nekoj prozi, to je prosto bilo za pesmu, i napisao sam je, i zadovoljan sam, i evo Melodije koja prija, premijerno u Novom magazinu.

Tarantela

Hodam u
devet ujutru
na dva mesta istovremeno.
Po stazi i u svojoj glavi.
Kada hodam samo po stazi,
što je retko,
to je radost i uživanje.
Kada hodam samo u svojoj glavi,
što je često,
uglavnom je nemirno i naporno.
Kada hodam i kada vidim drvo
sa gustom krošnjom,
tada mogu da zastanem i
čekam vetar
da uđe u krošnju, i
onda mogu da slušam
jedini zvuk
koji mi prija,
i u jednom i u drugom slučaju.
I da gledam krošnju kako se njiše.
U ritmu.
Po vetru.

Živimo u doba koje zovemo vremenom veštačke inteligencije. Zamišljate li da bi iz toga mogao da izađe, recimo, dobar roman? Je li to uopšte moguće?

Teško se kačim na sve to. Mislim, društvene mreže nisam pipnuo nikad u životu. A VI, ne znam, sigurno je da će za mnoge stvari ona biti korisna i već to jeste. Ali ako i kad budem pročitao dobar roman, onda ću verovatno promeniti mišljenje i malo više misliti o tome. Ne verujem, međutim, da će se to desiti. No, daj da sačekamo. Lično, još nisam pročitao ništa dobro vezano za VI, u smislu da tehnologija, da tehnika sama napravi, ne samo roman, nego i video, film... Neko je davno rekao nešto lepo za film, i uopšte, za umetnost, i za sport, i za sve te stvari, da tamo gde novac i nauka umešaju prste – tu trava ne raste.

A, od književnosti, može li se živeti?

Ja mogu. Sad mogu. Zaista ono, kad spojim Lagunu i, dobro, sad sam na pauzi sa pisanjem za novine, ali kad spojim Lagunu i Nedeljnik, onda je to sasvim dovoljno za pristojan život. Nije neki luksuz, za kojim i ne žudim, ali pristojan život, da.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Dragan Stošić
Izvor: Novi magazin