Rasplakaće vas najnoviji roman Barbare Kingsolver „Bez zaklona“

Otkrila nam je tajni recept za bestselere.

Još od izlaska njenog prvog romana 1988. godine „Drveće graška“, Barbara Kingsolver piše fikciju i eseje koji se bave velikim temama – fanatizmom, lažnim patriotizmom i klimatskim promenama. „Biblija otrovne masline“, njeno remek-delo iz 1998. godine, koje se bavi destruktivnim licemerjem misionara, prodat je u milionima primeraka.

Njeno najnovije ostvarenje, „Bez zaklona“, takođe je društveno-politički roman koji se hvata ukoštac sa problemima u svetu, naročito time kako se ljudi suočavaju sa ogromnim promenama koje prete da nas izbace iz koloseka. U isprepletenim radnjama i vremenskim tokovima upoznajemo jake žene i muškarce koji se suočavaju sa neznanjem, nevernošću, ekonomskom nestabilnošću i sopstvenim dometima – I čitamo o tome kako oni, nekada sa mukom a nekada sa radošću, uče da se prilagođavaju. Ovaj roman će vas naterati na suze. Ali Kingsolverova je i urnebesna: ona ne dozvoljava svojim junacima da budu snuždeni. Urednica magazina O (Opra), Li Haber, pitala je autorku kako joj to uspeva.



Da li imate oformljenu sliku junaka kada počinjete da pišete?

Obično počinjem pitanjem. U ovom slučaju je to pitanje glasilo: kako se ljudi ponašaju u vremenima velikih preokreta.

A zatim?

Zamislila sam oronulu kuću i dve porodice koje bi živele u njoj – u razmaku od 150 godina – gde bi se obe porodice borile sa tim da li mogu da prihvate haos koji ih okružuje umesto da dozvole da ih slomi.

Dakle, kuća je zapravo metafora za to?

Upravo tako. Istorijski tok radnje sam smestila u 1870, period nakon Građanskog rata u Americi, kada je zemlja bila polarizovana, baš kao i sada. Osim toga, tada je predstavljena teorija o evoluciji Čarlsa Darvina, koja je potpuno dezorijentisala one koji su verovali da je ljudska vrsta nastala od Adama i Eve.

Vaša junakinja Meri Trit je istorijska ličnost, zaista je održavala prepisku sa Darvinom.

Da, Meri je moja svetla tačka.

Bila je neustrašiva u nameri da spozna svet i čini se da nije marila šta drugi misle o njoj.

Dobar deo stvari koje ona čini u mom romanu zasnovan je na njenim zapisima na koje sam nabasala u Vajnlendu, u Nju Džerziju, gde se odigrava radnja romana. Ti zapisi su pravo blago. Sa naučne strane, ona je imala mnogo značajnih otkrića, ali do dana današnjeg veoma mali broj ljudi je čuo za nju.

U poglavljima koja se odigravaju u sadašnjosti, Vila i njen muž žive sa svojom decom u toj kući. Oni su oličenje onoga što većina nas oseća danas.

Da, izmislila sam porodicu koja se bori sa krizama na svim poljima. Vila piše za naučni magazin koji polako propada, nema ušteđevinu a ni rezervni plan. Njen muž je profesor u školi, ali je škola u kojoj je on predavao zatvorena. Njihov sin je i dalje u dugu zbog kredita za fakultet i pokušava da se snađe u brizi o bebi nakon što mu partner umire. Njihova ćerka neprestano radi loše poslove i vraća se kući – kući koja se bukvalno raspada pred njihovim očima. Drugim rečima, pozadina je zapravo naša realnost koju sam želela da prikažem izbliza.

Svima im izmiče tlo pod nogama.

Da, i počinju da se pitaju: da li smo došli do ovog trenutka zato što su naše pretpostavke o svetu bile pogrešne? Vila i njen muž su poštovali sva pravila. I zato se oni pitaju zašto ne žive boljim životom, i oni i njihova deca. Oni su prihvatili predodređene društvene norme kao nepromenljive – kao da su zakoni fizike ili gravitacije. Zapitala sam se šta ljudi čine kada gravitacija prestane da radi.

Vila pokušava i da pronađe smisao svog života.

Kada znamo da smo korisni, to nam pruža neku vrstu utočišta. Duboko sam uverena da su ljudi srećni kad nađu svoju svrhu. Pisanje je ono što mene ujutru diže iz kreveta. Vila ne oseća nikakav motor. Ona shvata da ljudi starije generacije ne mogu da rešavaju probleme nove generacije, kao i to da ona pripada toj „starijoj“ generaciji.

Ali ona je i čovek od akcije, i vrlo kreativno će prebroditi prekretnicu. Pride, brak joj je veoma strastven!

Danas se često govori o tome da je brak institucija koja slabi, tako da mi se dopala ideja da prikažem modernu vezu koja opstaje zato što su to dvoje ljudi dozvolili jedan drugome da budu ono što jesu.

Knjiga počinje citatom Volasa Stivensa: „Nakon poslednjeg ne sledi da, i u to da budući svet se uzda.“

Pa u tome je i suština svega, zar ne? Kada dođete do tačke gde vam se čini da više ništa nije moguće, sine vam da, kako Mari Trit lepo kaže, „bez zaklona stojite na dnevnom svetlu“.

Autor: Li Haber
Izvor: oprahmag.com
Foto: Steven L. Hopp
Prevod: Aleksandra Branković