Porodične legende kao antičke tragedije

Pre dve godine Dejvid Van je posetio Beogradski sajam knjiga i sve nas šarmirao svojom neobičnom ličnošću. Delovao je kao tipičan Amerikanac, otvoren i pristupačan, sve dok nije progovorio o svom raznolikom životnom iskustvu. Bio je brodograditelj na Aljasci i kapetan, a posle proboja njegove prve knjige „Legenda o samoubistvu“ napustio je Ameriku i otisnuo se na put po svetu brodom koji je sam izgradio. Ima čirokansko poreklo, a kao mali zaista je išao u lov na jelene sa svojim dedom i ocem. Sa jedanaest godina morao je da ubije dva jelena, pojede sirovo srce i jetru ne bi li u ustanovljenom porodičnom ritualu postao čovek. Dok smo se družili, delovalo je neobično da je taj veseli čovek napisao knjige koje smo čitali, koje sirovo i monstruozno obrađuju traumatično porodično iskustvo. Nedopustivo je tumačiti knjige jednog pisca preko njegove ličnosti. Ali u ovom slučaju, analogiju je teško izbeći.



U „Legendi o samoubistvu“ kroz niz priča autor varira prvobitnu traumu koja je junaka (Dejvida Vana?) oblikovala u kasnom detinjstvu. Njegov otac se ubija, ali to znamo iz samog naslova. Ono što je ovde podignuto na nivo legende je razdor koji je to samoubistvo izazvalo u svesti dečaka. On ne može linearno da ispriča svoju priču. Van je decenijama pokušavao da oblikuje u roman priču koja ja njega oblikovala, ali nije uspevao. Na kraju se pomirio sa formom sirovih ulančanih priča koje prvobitno opisuju sve sem sam čin samoubistva. Time Van verodostojno opisuje kako um kada obrađuje traumatski materijal opsesivno perpetuira spoljne okolnosti da se ne bi suočio sa centralnim činom koji je u priči uvek konotativno prisutan ali nikad kao jednoglasni denotativni iskaz. Kroz sve te priče dolazi se do spoznaje bola, razornih posledica traume, a narativni postupak oponaša čin spoznaje koji je sposoban da decenijama bludi, traži prave reči i poseže za virtuoznim narativnim strategijama da bi sebi obradilo jedan tako jednostavan i tako neobjašnjiv čin.

U „Jarčevoj planini“ koju je Laguna upavo objavila, Van naizgled odlazi dalje od ličnog. Ali ne previše daleko. Okosnica priče je monstruozna, gola i kamenita Jarčeva planina na koju jedanaestogodišnjak odlazi sa ocem, dedom i porodičnim prijateljem u lov na jelene. Ovo je vrsta inicijacije, po kojoj ako dečak ubije jelena i pojede njegovu sirovu jetru i srce, postaje čovek. Međutim, već na početku dečak kroz očevu pušku gleda nepoznati entitet u njihovom lovištu. Prirodno (ili ne?) on puca. Ubija lovokradicu i menja celokupni svoj život i sudbinu svoje porodice.

Kao i u „Legendi o samoubistvu“ Van ovu priču diže na nivo legende o ubistvu. Ispripovedana iz perspektive odraslog junaka koji opsesivno perpeturira iskustvo iz kasnog detinjstva, on opisuje svaki detalj tog vikenda u lovu koji je odredio njegov kasniji život. Još jednom, narativna strategija oponaša mentalni obrazac kojim se opsesivno opisuju svi detalji jednog događaja, ali sinteza – zaključak – izmiče.

Van ovog puta odlazi dalje i ovoj porodičnoj legendi daje biblijske razmere. Njegov deda postaje narativna realizacija starozavetnog Boga, a otac Novozavetnog, pravednog ali nemoćnog pred drevnim porivima na delu. U rodoskrvnom sukobu, prokazaće se i Isus i sam đavo. Dejvid Van u koritu porodičnog iskustva, sa zamajcem antičke tragedije, priča dobro poznatu staru biblijsku priču onako kako se ona kroz vreme, u svakom dobu, makar u mislima koje ne mogu do kraja da se obrade, ponavlja do dana današnjeg. Ne bismo li konačno razumeli šta je ono što nas čini onim što jesmo, i koliko od toga je naša ljudska svest, koliko zajedničko predanje, a koliko animalni amoralni poriv od koga smo potekli.

Autorka teksta: Nevena Milojević