Pisac našeg trenutka – Mario Vargas Ljosa

„Hoćete li da sedimo napolju?“, upitao me je Mario Vargas Ljosa pokazujući kroz prozore biblioteke visoke od poda do plafona. Jedini Peruanac koji je ikada dobio Nobelovu nagradu, Vargas Ljosa sada živi u vili sa osam spavaćih soba na obodu Madrida, u kraju poznatom kao Puerta de Hijero. Kada sam stigao, batler u belom sakou me je proveo kroz ogromni dvospratni foaje, preko crno-belih pločica, do biblioteke. Kristalna pepeljara stajala je kraj srebrnih posuda sa čokoladicama i cigaretama. Impozantna casona delovala je kao prigodno boravište poslednjeg živog velikana latinoameričke književnosti, čoveka koji je možda politički najvažniji pisac našeg vremena, ali kuća ipak ne pripada Vargasu Ljosi. Iznad kamina u biblioteci stoji portret vlasnice, Izabel Prejsler, u crvenoj haljini.



Prejslerova, koja je rođena na Filipinima ali živi u Španiji od 16. godine, izgradila je ovaj dom sa svojim trećim suprugom, nekadašnjim ministrom ekonomije i finansija Španije, Migelom Bojerom koji je preminuo 2014. godine. Paparaci se često pojavljuju pred kapijom vile jer je Prejserova na meti tabloida španskog govornog područja još od 1971. godine kada se udala za prvog muža, pop zvezdu Hulija Iglesijasa, sa kojim ima troje dece, a jedno od njih je i pop pevač Enrike Iglesijas. (Njen drugi muž bio je španski markiz.) Na neki način je bio skandal to što Vargas Ljosa sada ima radni sto sa gomilom uredno složenih knjiga i Balzakova sabrana dela u malom uglu njene biblioteke među starim Bojerovim knjigama o nauci i matematici. Nekada je živeo u stanu u samom srcu istorijskog Madrida, u blizini Kraljevskog pozorišta, gde su ulice uske poput rovova. Ali 2015. godine je napustio svoju suprugu zbog Prejslerove. Dok ga pratim ka terasi, kratko se pitam da li je deo šarma ove žene upravo mogućnost da čuvenog pisca obavije ovakvim luksuzom.

Seli smo pod belu tendu na dva bela kauča koji gledaju na bazen jarko plave boje. Kafa mi je stigla u nežnoj porcelanskoj šolji roze boje. Dok smo razgovarali, sunce se spuštalo iza obližnjeg drveća posađenog blizu kako bi sakrilo ulicu i puteve, a bašta je sve više ličila na park. Razgovarali smo dva sata o temama koje su se kretale od Vilijama Foknera do serije „Vikinzi“. Tokom celog razgovora Vargas Ljosa je bio iznenađujuće samozadovoljan. Jedva da je otpio malo vode i pomerio ruke, gotovo sve je izgovarao sa osmehom i često završavao rečenice glasnim smehom. Bio je poput same kuće: tvrđava kamuflirana u toplinu društvene milosti. „Može vam delovati kao veoma formalna osoba i takav stil je donekle i sam negovao“, rekla je Mari Arana, peruanska spisateljica i urednica književnog kutka Vašington posta. „Ljudi koji su izuzetno privlačni to kompenzuju pokušajima da budu formalni, da deluju ozbiljno.“

Vargas Ljosa će ovog meseca napuniti 83 godine. Nekada je izgledao kao tamnooki Džon Travolta: pune usne, jaka brada, gusta crna kosa. Sada je kosa seda, ali su tu spokojni maniri i gorostasna samodisciplina. Gotovo svakog jutra piše i do sada je objavio 59 knjiga među kojima su neki od najvažnijih romana 20. veka: „Razgovor u Katedrali“, „Grad i psi“ i „Jarčeva fešta“. Za Paris rivju je izjavio 1990. godine: „Kada ne bih pisao, razneo bih sebi mozak, nemam ni trunku sumnje u to.“

Za čuvenog autora, pisanje je oduvek bilo oružje protiv očaja i despotizma, a njegovi napadi na autoritete stvorili su mu neprijatelje i među socijalistima i među konzervativcima. Vargas Ljosa veoma podržava lične slobode i demokratiju u Latinskoj Americi. Kod osobe, govori mi, najviše poštuje integritet: „Istrajnost u verovanju, u onome što govorite i radite.“ Iako je upornost da govori i radi upravo ono u što veruje ostavilo značajne posledice na njegov privatni život, takođe je doprinelo i njegovoj karijeri.

Do desete godine Vargas Ljosa je uživao u bezbrižnom detinjstvu u kući ispunjenoj članovima majčine porodice srednje klase čiji koreni sežu do prvih španskih kolonista. Rođaci su uživali u njegovim smicalicama – špijunirao je žene sa drveta, dovodio kući na čaj ceo razred. Sa rođacima se igrao Tarzana, a sa dedom učio poeziju napamet. Njegov otac, rečeno mu je, živeo je u raju. Svake noći pre spavanja bi poljubio njegovu sliku. Istina je bila ta da je Ernesto Vargas bio i te kako živ, ali je napustio Marijevu majku, Doru Ljosu, nekoliko meseci pre nego što se dete rodilo. Zatim su se 1946. godine Ernesto i Dora ponovo spojili i odveli Marija u Limu.

„Kada sam počeo da živim sa ocem, osećao sam se usamljeno, potpuno izolovano, odvojen od ljudi koje sam smatrao porodicom. Čitanje me je spasilo“, govori mi Vargas Ljosa. Zaronio je u svet romana Aleksandra Dime, Viktora Igoa, Čarlsa Dikensa i Onorea de Balzaka, sanjao je život ispunjen avanturama. „Bio je to predivan način da ne živim užasan život koji sam imao.“

Romani i poezija bili su Marijev beg od Ernestovog porodičnog despotstva. Bili su njegova odbrana. „Moj otac je mislio da je književnost veoma opasna“, govori mi dok stare traume odbacuje osmehom. „Smatrao je da je književnost pasoš za propast u životu, da je to bio način da umrete od gladi.“ Takođe je verovao da romane pišu pijani boemi i homoseksualci. Kako bi od sina napravio pravog muškarca, Ernesto ga je u četrnaestoj godini upisao u vojnu akademiju „Leoncio Prado“. „Otišao sam u ’Leoncio Prado’ jer je otac mislio da je vojska najbolji lek za književnost i sve te aktivnosti koje mu se nisu dopadale.“ Smeje se paradoksu: „A zapravo mi je dao temu za moj prvi roman!“

Čak i danas, roman „Grad i psi“ (iz 1963. godine) uspeva da šokira scenama nasilja i rasipništva među kadetima. Najupečatljivije scene su: grupno silovanje kokoške, oralni seks kako bi se dobio alkohol, oficiri koji šutiraju učenike i ubistvo dečaka koga su zvali „Rob“. Užasnuti ovim eskpozeom, upravnici vojne akademije sakupili su oko hiljadu primeraka romana i spalili ih tokom zvanične ceremonije. Ipak, žiri prestižne nagrade Premio Biblioteca Breve proglasili su ga za „jedan od najboljih romana na španskom jeziku u poslednjih 30 godina“. „Grad i psi“ bio je jedan od prvih romana-senzacija u transformativnom periodu u latinoameričkoj književnosti, poznatom kao „Bum“. (Svi veliki pisci tog perioda – Gabrijel Garsija Markes, Hulio Kortazar, Karlos Fuentes, Hose Donoso, Huan Rulfo, Migel Anhel Astruijas i Giljermo Kabrera Infante – su preminuli.)

Vargas Ljosino remek-delo je roman „Razgovor u Katedrali“ iz 1969. godine. Reč je o Fokneru ukrštenim sa Balzakom, gde se modernističke tehnike koriste da oslikaju istorijsku panoramu. Struktura romana razvija se iz jedne tačke: neočekivanog susreta u Limi šezdesetih godina između Santajaga Savale, tridesetogodišnjeg novinara koji se udaljio od svoje porodice iz visokog društva, i Abrozija, nekadašnjeg vozača Santjagove porodice. Njih dvojica se napijaju u kafani koja se zove „Katedrala“ i iz razgovora koji vode razvija se mučna slika Perua pod osmogodišnjom vojnom diktaturom generala Manuela Odrije tokom pedesetih godina. Vargas Ljosa uključuje sve u moralnu katastrofu, od studenata disidenata preko kukavičkih medija do bogatih žena koje se dave u alkoholu i tračevima.

Američki čitaoci su imali tu nesreću da prevod „Razgovora u Katedrali“ bude nedostojan originala. Gregori Rabasa, koji je izvanredno preveo „Sto godina samoće“ Garsije Markesa i pomogao mu da postane bestseler i u SAD, izuzetno se namučio sa daleko kompleksnijim stilom Vargasa Ljose. U čemu je razlika između ova dva velikana južnoameričke književnosti? Najbolji romani Vargasa Ljose su daleko teži za čitanje od Markesovih. Manje je sentimentalan, prljaviji je, vulgarniji i daleko više besan. „Sto godina samoće“ deluje poput limunadice u odnosu na „Razgovor u Katedrali“.

Vargas Ljosa je hrabriji, demokratskiji pisac. Dok se čuveni „Gabo“ ušuškavao uz Fidela Kastra i pročišćavao svoj stil, Vargas Ljosa je iznova stvarao sopstveni braneći slobodna tržišta, slobodu reproduktivnosti, prava homoseksualaca i otvorene izbore. Njegovi politički stavovi su naglašavali vrednost raznolikosti, dobrog državnog obrazovanja i jednakih mogućnosti za siromašne. A njegovi romani, bilo da su kaleidoskopska istorija, politički trileri, sage o generacijama ili urnebesne komedije, neverovatna su dela jer nam prikazuju spektar različitih perspektiva. Izuzetno je dobar u prikazivanju psihologije saradnika – ljudi koji okružuju autoritete i obavljaju administrativne funkcije. Takvi likovi nisu bili popularni tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih među čitaocima koji su bili okrenuti romantičnim junacima Garsije Markesa, ali su danas i te kako relevantni.

Dva dana nakon našeg susreta u bašti Prejslerove, video sam Vargasa Ljosu na konferenciji održanoj u Američkom kutku u Madridu. Kada je ušao u prostoriju, fotografi su se sjurili oko njega vičući: „Mario, por favor“ u nadi da će dobiti dobar ugao za fotografiju. Ali tog jutra je izraz lica Vargasa Ljose ostavljao utisak plemića koji ima digestivne probleme. Kada je stao pred novinare, gotovo da ste mogli da vidite oblačić iznad njegove glave: „Odustao sam od jutarnjeg pisanja zbog ovoga?“

Povod njegovog dolaska bilo je objavljivanje knjige „Razgovori u Prinstonu“ koja pruža uvid u predavanje koje je Vargas Ljosa održao sa Rubenom Galjom. Nekoliko meseci su njih dvojica sa studentima diskutovali o pet najpoznatijih romana velikog pisca, među kojima je „Razgovor u Katedrali“  Poenta seminara, kako je naveo Galjo, bila je inspirisana njegovom željom da pažljivo ispita „Gotjea našeg vremena“ u utopijskom svetu „oslobođenom političkih pritisaka, i uopšte svih vrsta pritisaka, kako bi se sačuvalo zadovoljstvo samog čitanja“.

U tom trenutku, politika je bila neizbežna tema u Španiji zbog ideje Katalonaca da održe referendum o otcepljenju od Španije. „Kako gledate na to što se dešava u Kataloniji?“, upitao je odmah prvi novinar. „Mislim da bi trebalo da se fokusiramo na knjigu“, odgovorio je Vargas Ljosa. Ipak je odgovorio na pitanje i za četiri minuta izneo svoje mišljenje o referendumu kao „apsurdnom“ i „anarhizmu koji nema uporšite u stvarnosti“. Za svega nekoliko sati, ove izjave su prenete kao glavne vesti širom Španije, Venecuele i Perua.

Teško je razumeti da se na političko mišljenje nekog pisca reaguje toliko burno. Ali Vargas Ljosa je sam po sebi politička figura: umalo nije postao predsednik Perua 1990. godine i još uvek ga cene, i preziru, kao jednog od najuticajnijih Lationamerikanaca, posebno kada je reč o ograničenoj vlasti, slobodnom preduzetništvu, demokratiji i vladavini prava. Poslednjih 25 godina piše kolumnu za španski El Pais koju redovno čita politički svet Španije i Perua. Kada je u Američkom kutku organizovana proslava 80. rođendana Vargasa Ljose 2016. godine, među okupljenima bili su predsednik Čilea Sebastijan Pinjera, bivši predsednik Urugvaja Luis Alberto Lakalje, dva bivša predsednika Kolumbije (Alvaro Uribe i Andreas Pastana) kao i dva bivša premijera Španije (Hoze Marija Aznar i Felipe Goznales). Događaj je započet govorom koji je održao tadašnji španski premijer Marijano Rahoj.

„Reči su dela“, rekao je Vargas Ljosa dok smo sedeli na terasi. Ova fraza Žan-Pol Sartra je, kaže, iskristalisala njegovo razumevanje političke uloge romanopisca u pedesetim godinama. U to vreme je bio marksista. Scene komunističkog otpora u „Razgovoru u Katedrali“ inspirisane su njegovim aktivnostima na univerzitetu San Markos 1953. godine.

„Zamislite pedesete kada sam bio veoma mlad i počinjao da pišem“, rekao je. „Mladi Perunac, Čileanac ili Kolumbijac živeo je u zemlji gde je književnost značila veoma malo. Bila je to aktivnost elite, zar ne? Ako ste tada, kao mlad čovek, imali bilo kakvu svest o društvenim problemima u ovim zemljama ogromnih nejednakosti, onda ste se često pitali zašto biste uopšte pisali kada ste Peruanac, Čileanac ili Kolumbijac. U tom trenutku je Sartr bio izuzetno važan jer je upravo on imao ideje o književnosti koje su se savršeno uklapale sa razmišljanjem jednog mučačoa u nerazvijenoj zemlji. Njegova ideja bila je da književnost ima društvenu, političku i istorijsku funkciju, kao i to da stvari zaista možete da promenite kroz književnost. Istinski možete da utičete na stvarnost.“

Tokom 1959. godine, Vargas Ljosa je sa mnogo entuzijazma podržao socijalističku revoluciju Fidela Kastra u Kubi. U jednom trenutku mu je čak u domu bila i Če Gevarina majka. Ali kako se Kastrov režim razvijao, tako se Vargas Ljosa udaljavao. Tokom posete Havani shvatio je da kubanske homoseksualce zatvaraju u radne kampove zajedno sa kontrarevolucionarima i kriminalcima. „Neki od njih su verovali potpuno idealistički da će revolucija doneti ne samo socijalizam, nego i promenu u običajima, da će doći do slobode po pitanju seksualnosti“, rekao mi je. U pismu koje je poslao Kastru izrazio je svoju zbunjenost i iznenađenje.

Do 1971. godine ovakav privatni protest delovao je nedovoljno. Kada je pesnik Heberto Padilja izveden pred staljinisitički sud, Vargas Ljosa je okupio nekoliko prijatelja u svom domu u Barseloni i napisao javnu osudu Kastrovog ponašanja. Čuveno „Padilja pismo“ pojavilo se u francuskim novinama Le Mond, a zatim i širom Latinske Amerike. Potpisali su ga, između ostalih, Suzan Zontag, Oktavio Paz, Karlos Fuentes, Hulio Kortazar, Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr. Posledice su bile užasne, a Vargas Ljosa je optužen da je saradnik CIA što je dovelo do laganog razilaženja sa dotadašnjim bliskim prijateljem Garsijom Markesom.

„Ali u isto vreme osetio sam veliku slobodu, razumete? Jer do tog trenutka nisam mogao da ’dajem oružje neprijateljima’. Zato sam morao da progutam mnogo žaba i zmija“ – poput sovjetske invazije na Čehoslovačku, radnih kampova u Kubi – „ali nakon afere sa Padiljom, nikada više nisam progutao žabu ili zmiju.“

Autorovo razilaženje sa Kastrom dovelo je do fundamentalne rekonstrukcije njegovih političkih uverenja. Već 1982. večerao je sa premijerkom Britanije Margaret Tačer i filozofom klasičnog liberalizma Isaijom Berlinom u domu istoričara Hjua Tomasa u Londonu. Ova politička konverzija imala je veliki uticaj na piščevu književnu reputaciju. Kako navodi Žeral Martin, autor biografije Garsije Markesa koji sada radi na Vargas Ljosinoj, ova politička promena bila je ključni faktor da se velikom piscu ne dodeli Nobelova nagrada. Sve do promene švedskog komiteta u ranim dvehiljaditim, verovalo se da Akademija daje prednost socijalističkim, marksističkim i komunističkim piscima.

Karlos Granes, koji je urednik „Sablji i utopija“, jednom mi je rekao kako je čuo peruanskog pisca Dantea Kastra Araska dok je iznosio teoriju da bi Vargas Ljosa, da je postao predsednik Perua, zamenio državni grb svastikama. Vargas Ljosa je svakako daleko liberalnijih političkih shvatanja od svojih sunarodnika i osudio je svaku autorkratsku vlast koja se za njegovog života pojavila u Latinskoj Americi. „Sablje i utopije“ nam pokazuju autorovu osudu prema raznim vođama – od levičara Huga Čaveza u Venecueli preko generala Augusta Pinočea u Čileu do Peronove vojne diktature u Argentini.

„Mario Vargas Ljosa je odigrao centralnu ulogu – centralnu, centralnu, centralnu – u demokratiji, ljudskim pravima i fundamentalnim slobodama“, rekao mi je Hoze Migel Vivanko, direktor američke organizacije Human Rights Watch. „Mislim da ne preterujem. On je, na neki način, otac trenutne peruanske demokratije.“

Nekoliko nedelja nakon našeg razgovora u Madridu, Vargas Ljosa je putovao u Čile, Moskvu i Barselonu gde je držao govore na raznim skupovima. Zatim su jedne novembarske večeri on i Prejslerova sleteli u Njujork. Pre nego što smo se sreli u hotelu „Four Seasons“, šetao je Central parkom sat vremena, rutina koju je ponavljao tokom svog boravka na Menhetnu. Nažalost, takve stvari ne može da radi u Madridu: „Problem je što od kada sam sa Izabel, nemoguće je da imamo javni život. Možemo da idemo samo od kuće do kuće.“ Gde god da se pojave, stvore se i paparaci.

„Mislim da je jedan od razloga zašto voli Njujork“, rekao mi je Galjo, „to što može da šeta, da ode u bilo koji restoran na večeru. Zabavno je to što su ga, dok sam bio sa njim, prepoznavali samo latinoamerički konobari.“ Malo nakon što je Vargas Ljosa dobio Nobelovu nagradu 2010. godine, njega i Galjoa je umalo pregazilo hiljade Peruanaca u kampusu Prinstona. Galjo se seća da su vikali: „Mario, molim te autogram za moju baku! Mario, glasao sam za tebe!“

Mase nisu bile toliko prijateljski nastrojene prema piscu kada se kandidovao za predsednika Perua na izborima 1990. godine. Dobijao je pretnje o postavljanju bombe u kući, napadali su mu prevozno sredstvo, ubijali članove njegove partije. Nakon kritika na račun tadašnjeg predsednika Alana Garsije, pisac je prestao da stvara i osnovao je Pokret slobode, kampanju koju je vodio njegov najstariji sin Alvaro Vargas Ljosa.

Vargas Ljosina platforma je privukla nove ljude u peruansku politiku, a među njima je bila i Beatriz Merino, izvršna direktorka jedne korporacije, koja je kasnije postala i premijerka Perua. Tokom osamdesetih godina, nesposobnost peruanske političke klase dovela je zemlju do propasti. Terorističke grupe su ubile oko 17 hiljada ljudi, hiperinflacija je dostigla 7650 procenata u 1990. Najmanje jedna trećina zemlje živela je u potpunom siromaštvu. Vargas Ljosa je pozivao na smanjenje državnih subvencija i tokom kampanje se verovalo da će on pobediti na izborima. Na kraju, u poslednjem krugu, nepoznati poljoprivredni inženjer Alberto Fudžimori izbio je na vrh.

Fudžimori je neumorno ismevao i napadao Vargasa Ljosu skrećući pažnju na njegov agnosticizam, međunarodne veze, intelektualizam i nepristojne romane. Kao sin berača pamuka iz Japana, predstavio je sebe kao stranca koji će braniti peruansku sirotinju i radničku klasu od stranog neoliberalnog „ekonomskog šoka“. Na kraju je pobedio jer su se levičari i centraši okrenuli njemu samo kako bi potkopali Vargasa Ljosu. Gotovo odmah nakon zauzimanja predsedničke pozicije, Fudžimori je sproveo verziju „ekonomskog šoka“ kakvu je preporučivao Vargas Ljosa. Ovakve promene zahtevale su saradnju sa istim ekonomistima, advokatima i preduzetnicima koji su se okupili oko Pokreta slobode. Kada je 1992. godine Fudžimori upotrebio tenkove kako bi raspustio peruanski kongres koji se opirao njegovim reformama, mnogima je postalo jasno da nekadašnji simpatizeri Vargasa Ljose nisu verovali u slobodu koliko i sam pisac.

Koristeći ideje Vargasa Ljose, Fudžimori je zaustavio hiperinflaciju i rasturio najgroteskniju gerila grupaciju u istoriji Latinske Amerike. Mnogi Peruanci zbog tih stvari smatraju da je Fudžimori „spasio“ Peru iako je njegova vlada formirala vojne odrede smrti, ukinula habeas korpus, uništila slobodne medije, pogrešno se borila protiv epidemije kolere, sterilisala na hiljade domorotkinja, ucenjivala suparnike i dovela do rasprostranjenja korupcije.

Uz čašu soka od paradajza u „Four Seasons“, Vargas Ljosa mi objašnjava da nije radio ništa protiv Fudžimorija dok nije upotrebio tenkove. „Ne samo da sam poštovao izbore, bio sam jedan od prvih koji mu je čestitao i poželeo sreću. I tokom naredne dve godine dok je legalno poslovao kao predsednik, nisam mu se protivio ni najmanje.“ Ali kada je Fudžimori raspustio kongres, Vargas Ljosa mu je postao neprijatelj i zatražio je od međunarodne zajednice da zaustave pružanje svake pomoći koju daje Fudžimori. Takvi postupci su Peruancima predstavljeni kao namerno nanošenje šete državi, izdaja koju sprovodi poraženi kandidat. Plan je bio da se celoj porodici Vargas Ljosa oduzme peruansko državljanstvo, a Mario je 1993. godine dobio špansko.

Usred bitke sa Fudžimorijem, Vargas Ljosa je napisao jedno od svojih najboljih dela, roman „Jarčeva fešta“ koji govori o poslednjim danim ozloglašenog diktatora Rafaela Truhilja, čoveka koji je modernizovao i uništavao Dominikansku republiku tri decenije. Ubijen je 1961. godine. Prvi put je izučavao Truhilja 1974. godine nakon posete Dominikanskoj republici kako bi radio na francuskom dokumentarnom filmu o toj zemlji. Ipak je tek 1992. godine osetio potrebu da napiše roman o narcisoidnom diktatoru i njegovoj ljubavi prema jezivim spektaklima.

Ako nikada niste pročitali roman Vargasa Ljose, počnite od ovog. Predivna i užasavajuća „Jarčeva fešta“ najpristupačniji je od svih njegovih političkih romana. U njemu je piščeva barokna narativna množina pojednostavljena na svega nekoliko perspektiva. Truhiljo, kako kaže autor, „pronicljivo iskorišćava ljudsku taštinu, pohlepu i glupost“. Skoro svi njegovi saradnici su tu dokle god veruju da ih on može dovesti do novca ili moći. Čak i čovek koji je organizovao diktatorovo ubistvo nekada je bio njegov prvi čuvar. Truhiljo mu je ubio brata i uništio reputaciju, ubijao ga je u etapama, kako se seća kasnije, „oduzeo mu je pristojnost, čast, samopoštovanje, radost života, nade i želje, pretvorio ga u vreću kostiju koju muči savest i koja ga postepeno uništava godinama“.

U vreme objavljivanja „Jarčeve fešte“, Fudžimorijev režim je propadao. Nakon objavljivanja snimka na kom član njegovog tima potkupljuje kongresmena, Fudžimori je pobegao u Tokio odakle je podneo ostavku. Pet godina kasnije uhapšen je u Čileu i izručen Peruu u kome je osuđen na 25 godina zatvora. Alvaro Vargas Ljosa se vratio u Limu tokom poslednjih godina Fudžimorinog režima kako bi podržao demokratske otpore. Otac i sin su zajedno podržali Oljanta Humala na sledećim izborima 2011. godine kako bi sprečili pobedu Fudžimorine ćerke Keiko. „Da Vargas Ljosa nije podržao Humala, Humal ne bi pobedio“, rekao mi je politički istraživač Alberto Vergara. „Ublažili su Humalov nastup kako bi uspeo da na kraju pobedi.“

„Polovina države nas je mrzela, očigledno“, rekao je Alvaro. „I do današnjeg dana nam nisu oprostili. Ali na kraju, mislim da ne mogu da nam oproste to što smo bili u pravu.“ Humala nije vladao autokratski i nakon što mu se mandat završio, odstupio je sa mesta predsednika. Trenutno je u zatvoru gde očekuje suđenje zbog korupcije.

Tokom svih naših razgovora, Vargas Ljosa je odbijao da govori o romantičnom delu svog života. Kada sam ga upitao za propast braka sa Patrisijom Ljosom, sa kojom ima troje dece, odbacio je čuvene osmehe: „Vidi, sve to ima veze sa ljubavlju. Ljubav je verovatno najbogatije iskustvo koje čovek može da ima. Ništa ne menja ljudski život kao ljubav. Istovremeno, ljubav je privatno iskustvo. Kada je javno, postaje jeftino, pokondireno, prepuno opštih mesta. Zato je toliko teško pisati o ljubavi. Morate da pronađete najmudrije načine kako ne biste izgubili autentičnost i postali opšte mesto. Zato mislim da čovek ne bi trebalo da govori o ljubavi ako mu je toliko važna u životu.“

„Vi ste romantik“, rekao sam.

„Mislim da smo svi. Mislim da romantičnost obeležava naše živote u velikoj meri, iako mnogi toga nisu svesni. Živite to ili odbijate. Vakcinišete se protiv toga. Recimo to ovako – ja nisam odbacio. Kada se dogodilo, živeo sam to.“

Prvi put je to živeo 1955. godine kada je pobegao sa sestrom svoje tetke, Hulijom Urkaidi Iljanes. U to vreme, Vargas Ljosa je bio devetnaestogodišni student, a ona je bila razvedena žena od 29 godina. Ernesto Vargas je bio toliko besan zbog tog braka da je pretio da će ubiti Marija. Par je odbijao da se razvede, ali su se ipak razišli nakon devet godina. Odmah sledeće godine, 1965, Mario je oženio svoju rođaku Parisiju Ljosu Urkaidi, Hulijinu sestričinu. U svojim memoarima, Hulija navodi da su rođaci započeli romansu 1960. godine kada ih je Patrisija posetila u Parizu, u vreme kada je Mario imao 24 godine, a Patrisija svega 15.

Tokom svog govora povodom Nobelove nagrade, Mario je, nakon četrdeset pet godina braka, rekao da Patrisija „radi sve i radi to dobro. Rešava probleme, bavi se ekonomijom, uvodi red u haos, drži na odstojanju novinare i nasrtljive ljude, brani moje vreme, odlučuje o sastancima i putovanjima, pakuje i raspakuje kofere i toliko je darežljiva da čak i kada me vređa, zapravo mi udeljuje najveći kompliment: ’Mario, jedina stvar u kojoj si dobar je pisanje.’“ Ipak, kada je napunila 70, Mario je napustio zbog Prejslerove.

„Ono što morate da razumete jeste da je on osoba koja se potpuno daje za ono u šta veruje, makar to bilo i pogrešno“, rekao mi je Alvaro. Od sve dece, Alvaro je oduvek najbolje prihvatao očevu novu vezu. Kćerka Morgana, koja je fotograf i radi na dokumentarnim filmovima i živi u Peruu, rekla mi je da je bila šokirana kada je videla oca sa Prejslerovom u španskom izdanju magazina Helo samo nekoliko dana nakon što se porodica okupila da proslavi pedeset godina braka Marija i Patrisije. Sada ipak situaciju prihvata staloženije: „Kada vidim kako se brakovi raspadaju nakon dve, tri, pet ili deset godina, pravi je uspeh što su njih dvoje podelili 50 godina.“

Najmlađi sin, Gonzalo, koji radi u Britaniji u Ujedinjenim nacijama, još uvek ima problem sa načinom na koji se njegov otac poneo tokom razvoda. „Imali smo posebnu i veoma blisku vezu, volim ga mnogo“, rekao mi je. Ali je bio neverovatno razočaran kada je Mario u Helou rekao da mu je prva godina života sa Prejslerovom bila najsrećnija godina u životu. „Ako je godina kada nakon 50 godina napustiš svoju suprugu i ne razgovaraš sa sinom najsrećnija u tvom životu, dobro, to mnogo govori o tebi. Čak i da to misliš, zašto to govoriš javno? To me je mnogo povredilo.“

Razvod, i njegove bolne posledice, mogu da se dogode svakoj porodici. Ono što izaziva ogorčenost kod mnogih ljudi, pa i Gonzala, jeste to što je Prejslerova otelotvorenje estradne zabave, a Vargas Ljosa je dugo tvrdio da se takvih stvari gadi. Njihov društveni život je sada izuzetno dokumentovan u Helou i drugim manje laskavim trač novinama. Brza internet pretraga će vam pokazati slike para kako plovi Kosta Azulom, gleda borbe bikova u Sevilji i odlazi na zabave sa princom Čarlsom.

„Postoje na stotine publikacija, radio i televizijskih programa koji hrane tu morbidnu znatiželju koja se sastoji od doslovnog otkrivanja svog života ljudima“, rekao mi je Vargas Ljosa u Madridu. „Mnogi su time oduševljeni. Zapravo, to je prava profesija da pokažete svoju intimu. Poput striptiza, skidanje života, posebno seksualnog, erotskog. I to je svet koji u meni bukvalno izaziva užas.“

To je „profesija“ Prejslerove, međutim, dokle god su zajedno, biće i njegova na neki način. U decembarskom onlajn izdanju španskog Harpers Bazara objavljen je video ovog para koji govori o svom zajedničkom životu – upravo rade baš onu stvar koja u Vargasu Ljosi „izaziva užas“. Ovaj iznenadni veliki jaz u onome što govori i radi podsetio me je na razgovor koji smo imali o njegovom liku Fončitu koji u romanu „Diskretni heroj“ postaje zainteresovan za religiju i pita svog oca, don Rigoberta: „Možeš li mi reći šta su ove Sodoma i Gomora, Papa?“

Rekao sam mu: „Ponekad se pitam da li je Fončito Vaš alter ego...“

„Ko zna?“, rekao mi je smešeći se. „On je lik koji me pomalo uznemirava jer ga ne razumem u potpunosti.“ Trenutak kasnije dodao je: „Ne mogu da shvatim da li je on toliko nevin ili nešto skriva ili se samo veoma mudro ponaša?“

Fončito se prvi put pojavio u erotskim komedijama „Pohvala pomajci“ (1988) i „Don Rigobertove beležnice“ (1997). Većina kritičara ignoriše ova dva slobodna romana kada govore o delima Vargasa Ljose. Čak i obožavaoci njegovih romana odbacuju ih kao neukusne ili previše šaljive. Ali zgražavanje seksom sprečavalo je čitaoce i kritičare da uživaju u erotici pristunoj u svim romanima Vargasa Ljose. Čak su i romani koji su poznati po svojim političkim temama prepuni raznih seksualnih scena: bordela, tajnih homoseksualnih afera, silovanja. „Ljudi ne žele da ga smatraju erotskim piscem, ali njegovi književni projekti su zanimljivi delom i zbog načina na koji povezuju seksualnost sa politikom“, rekao je Galjo. „Mislim da prati ideju, a i sam je to rekao, da svaka diktatura utiče na sve delove života građana, pa i na seksualni.“

Ni u jednom romanu ta veza nije bila prikazana toliko eksplicitno i vizuelno kao u „Pet uglova“. Priča počinje scenom u kojoj su najbolje prijateljice Marisa i Čabela u krevetu. Nekoliko stranica kasnije srećemo se sa rečima „oznojenost“, „klitoris“, „grebanje“ i „sreća“ – njihovo platonsko veče pretvorilo se u lezbejsku aferu. Kako smatra Vargas Ljosa, ova scena i sam roman koji su mnogi ocenili kao pornografski, realistično prikazuje avanture iz postelje koje su se dogodile tokom najmračnijeg perioda Fudžimorine vlasti. Autokratska vlast je u Limi zabranila stanovnicima da se kreću noću kroz grad što je dovelo do toga da se mnoge večere i zabave pretvore u spontana spavanja u tuđim domovima gde je dolazilo do nastranih posledica.

„U tim vremenima velikih tenzija i užasnih poteškoća, erotičnost deluje kao kompenzacija, zar ne?“, rekao mi je. „To je način da sebi skrenete misli, izgubite se. Kao ideja o smaku sveta. Svet će nestati: svi grehovi su dozvoljeni.“

Poslednji put sam Vargasa Ljosu video jedne ledene noći na institutu Kato u Vašingtonu. Delovao je premoreno. On i Alvaro su celog dana planirali sastanke, debate i konferencije za Međunarodni pokret slobode, organizaciju preko koje podržavaju svoje političke planove širom Latinske Amerike.

„Komunizam je uništio sam sebe svojom potpunom nesposobnošću da ispuni sva očekivanja koja su stavljena pred taj sistem, da društvu obezbedi napredak, pravdu, sreću i kulturu“, rekao je. „Ali mnogo je teže izboriti se sa populizmom jer nije ideologija, nije sistem koji ima principe sa idejama koje možemo racionalno da opovrgnemo.“

U poslednjih nekoliko godina stiče se utisak da su političke vrednosti Vargasa Ljose osvojile svet. Gotovo u celoj Latinskoj Americi su se urušili totalitaristički režimi kojima se protivio – a slobodna tržišta, demokratija i seksualno oslobođenje doživljavaju procvat. Ali 2016. godine se plima promenila. Tokom razgovora mi je opisivao kako je bio zapanjen tokom posete Engleskoj pre glasanja za Bregzit. Za Vargasa Ljosu London je oduvek bio model kako poliglotski populizam, slobodna tržišta i demokratija treba da funkcionišu zajedno. A tada je na televiziji gledao Borisa Džonsona koji besramno izjavljuje da su britanskim ulaganjima u Evropsku uniju subvencionisane borbe bikova u Španiji.

„Lagao je toliko bezobrazno, toliko cinično“, govori mi Vargas Ljosa. „Pa, bio sam zapanjen.“ Nikada nije pomišljao da bi tako retrogradne taktike mogle da prođu u Britaniji. „Sada je dokazano da nijedna zemlja nije imuna na demagogiju i populizam.“ U Evropi je lako navesti vodeće političke figure, poput Angele Merkel u Nemačkoj, koje podržavaju principe liberalne ekonimije pritom braneći liberalnost društva. To je retkost u Latinskoj Americi. „Privlačnost kaudilja (vojnog ili političkog lidera) je rasprostranjena širom Latinske Amerike“, rekao mi je peruanski novinar Dijego Salazar. „A i ne samo u Latinskoj Americi. Zapravo, predsednik Tramp je u tom pogledu prvi latinoamerički predsednik Sjedinjenih Američkih Država.“

Keiko Fudžimori je 2016. godine izgubila na predsedničkim izborima za samo 0,2% glasova, ali je njena stranka osvojila većinu u kongresu. Svojim pritiscima dovela je do toga da predsednik Perua Pedro Pablo Kučinski izda božićno pomilovanje njenom ocu. „Uvek smo morali da biramo manje od dva zla“, rekao je novinar Gustavo Gorti o Peruancima. „I podržavali smo demokratske kandidate samo kako bismo izbegli povratak Fudžimorine diktature.“ Ali porodica Fudžimori sada ima svu moć, a peruanska slaba koalicija sa demokratskim snagama teško da može da iznedri pobedu na izborima 2021. godine.

Uloga Vargasa Ljose u ovim bitkama se smanjuje. Neočekivani razvod ostavio je posledice i udaljio ga od Perua i njegovih starih prijatelja. Ne putuje u Limu više toliko često niti se dugo zadržava. Apartman u kome se Alvaro sastajao sa Humalom sada pripada Patrisiji Ljosi koja je Marijovu kancelariju pretvorila u sobu sa televizorom. Njegovi politički stavovi će uvek biti važni u Limi, ali sada kada se priključio džet set svetu Prejslerove, imaće manju težinu. Ovu promenu je predvideo Gonzalo Vargas Ljosa na samom početku očeve afere: „Za mene je bio bog, ne samo zato što sam ga voleo kao oca, već zato što je bio najbriljantniji, najvažniji i najinspirativniji intelektualac koga sam ikada sreo. A kada vidim dobitnika Nobelove nagrade kako daje intervju za tabloide, osećam da je dozvolio sebi da postane deo sveta koji je intelektualno potpuno siromašan.“

Ništa ne može da transformiše život kao ljubav, ali Vargasa Ljosu je oduvek bilo teško razumeti. On je modernista i komičar, političar i esteta, intelektualac i slobodnjak. Kako mi je rekao tokom razgovora u bašti, pisanje nije bilo bilo samo beg ili pobuna protiv Ernesta, bilo je „način da pokažem da sam drugačiji od onoga što je on želeo da budem“. Ceo njegov život bio je niz ovakvih zapanjujućih otkrovenja. Možda u svakome od nas postoji ovo mnoštvo, ali Vargas Ljosa je svoje kontradiktornosti aktivirao u potpunosti, i u životu i na stranicama svojih romana.
 
Autor: Marsela Valdes
Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Daniele Devoti