VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Neverovatna sudbina izuzetnog stvaraoca Lafkadija Herna

Poigravanje sa japanskim narodnim pričama učinilo je ovog autora poznatim širom sveta, međutim, čak vek kasnije, on važi za jednog od najluđih ličnosti svih vremena.

U toku svog kratkog pedesetčetvorogodišnjeg života, Patrik Lafkadio Hern je napisao dvadeset devet knjiga u skoro svakom žanru koji možemo da zamislimo – narodne priče, putopise, romane, kuvare, prevode, rečnike – iako ni jedna od njih ne može da se takmiči sa njegovom životnom pričom, u smislu dikensovskog užasa i želje za uspehom. Rođen je 1850. godine na grčkom ostrvu Lefkada (jednom od jonskih ostrva koje je u to vreme i dalje bilo pod britanskom upravom), od majke grčkog porekla po imenu Rosa i oca irskog porekla, Čarlsa, koji je bio stacioniran na ostrvu kao hirurg u službi britanske vojske. Njihova mladalačka romansa je, navodno, prerasla u pravu ljubav nakon što mu je Rosa pomogla da se oporavi od rana koje mu je zadao njen brat ubodima nožem, jer nije odobravao njihovu ljubavnu vezu i smatrao da je time ukaljano ime njihove porodice. Venčali su se, a potom se preselili u Dablin sa svojim dvogodišnjim sinom gde su živeli sa Čarlsovom porodicom, čiji su neki članovi takođe smatrali da im je ime ukaljano. Tokom dopusta između dva prekomorska stacioniranja, Čarls je obnovio vezu sa nekadašnjom devojkom, dok se Rosa u tom periodu – ponovo trudna, sa slabim znanjem engleskog jezika i simptomima mentalne bolesti – vratila na ostrvo, ostavivši za sobom svog sina koji je tada imao četiri godine. Majka i sin se nikada više nisu videli; ona je poslednje godine života provela u mentalnoj instituciji na Krfu. Čarls je poništio brak, na brzinu se ponovo venčao i preselio u Indiju. Dečak, kome je tada bilo već sedam godina, nikada više nije video ni svog oca.

Pedi, kako su ga u to vreme oslovljavali, postao je sraman i neočekivan teret svoje porodice pa je preseljen u dom bogate očeve tetke Sare koja ga je odgajala u Dablinu. „Njegov um su“, po rečima jednog od njegovih biografa, „od najranijeg detinjstva okupirali tama i horor.“ Imao je tako veliki strah od mraka da nije mogao da se pomera, što su lečili tako što su ga svako veče stavljali u krevet u potpunom mraku i zaključavali vrata sobe sa spoljašnje strane. Kada je imao trinaest godina, poslali su ga u rimsko-katolički internat u Engleskoj, gde mu je nezgoda na igralištu donela ozbiljnu povredu levog oka. Trajna, koliko i slepilo levog oka, bila je i Hernova svest o sopstvenom izobličenom fizičkom izgledu. Užasa internata se oslobodio tek kada ga je Sara ispisala pošto ju je neki prevarant ostavio bez prebijene pare. Naredne dve godine je proveo u istočnom Londonu, u sirotinjskom kvartu, u kući jedne od Sarinih sluškinja.

Stvari postaju luđe. Hern – koji je po tadašnjim evropskim standardima pripadao mešavini rasa – imao je devetnaest godina kada mu je rođak njegovog oca, iz zabrinutosti i stida, dao kartu za brod do Njujorka u jednom pravcu, zajedno sa adresom dalekog rođaka koji živi u Sinsinatiju. Hern je nekako uspeo da stigne do vrata tog neznanca gde je dobio nekoliko dolara i gde mu je rečeno da se nadalje snađe sam.

Tu priča o Padiju Hernu, neželjenom dečaku barokne epohe, prerasta u biografiju Lafkadia Herna, pisca čija će reputacija stići do svih uglova naše planete. Nakon što je počeo da radi kao pomoćnik u štampariji, posrećilo mu se da izveštava o jezivom lokalnom ubistvu. S obzirom na to da je sjajno odradio posao, njegova priča o ubistvu je objavljena u novinama širom Amerike. Tu okolnost je je iskoristio da dobije stalan posao u novinama Enquirer (poput novinarskog pandana Arturu Feligu, poznatijem pod psudnimom Weegee, američkom fotografu i fotoreporteru čuvenom po svojim naturalističkim crno-belim uličnim fotografijama), gde je izveštavao o najnasilnijim i najužasnijim pričama u Sinsinatiju, pod pseudonimom „Mračan tip“ (Dismal Man).

Dobio je otkaz kada su njegovi poslodavci saznali da se tajno venčao sa ženom iz mešovitog braka, Aletijom Foli, koja je rođena u ropstvu – takav brak nije bio legalan u Ohaju tog doba. Godine 1877. se preselio u za nijansu gostoprimljiviji grad, Nju Oreleans, bez svoje žene. Nastavio je da piše za uglednije medije (editorijale, kratku fikciju, prevode sa francuskog jezika) i zainteresovao se za kreolsko kulinarstvo, napisavši knjigu na tu temu i otvorivši restoran u kojem je sve na meniju koštalo 5 centi. Kako su mu reputacija i autoritet rasli, njegovo pisanje je pridobilo određen stepen kulturnog vlasništva: lišen doma, s ljubavlju i opsesijom beležio je lokalne običaje gde god da se zadesio. U Nju Orleansu je, pored istraživanja i interesovanja za kulinarstvo, pisao o temama poput „Karakteristike Kreola“. Dvogodišnje iskustvo na Martiniku je iznedrilo knjigu „Dve godine na Francuskim Antilima“ (Two Years in the French West Indies), objavljenu godinu dana kasnije, putopis protkan kulturnom istorijom ostrva koje je, tragično, ostalo jedno od poslednjih usled vulkanske erupcije koja se dogodila dvanaest godina kasnije i uništila grad Sen Pjer, gde je Hern živeo i pisao. Tu je uz pomoć reči gradio svoj stalni dom; bez kulture koju bi mogao nazvati svojom, trudio se iz petnih žila da se veže za druge ljude.

Kao tridesetdevetogodišnjak, Hern je otputovao u Japan po novinarskom zadatku i nikada se nije vratio. U trenutku kada je država pod vlašću cara Mucuhita (Meidžija) prolazila kroz šok i promene koje je donela prisilna ekonomska modernizacija, Hern se zaljubio u prošlost japanskog naroda. Napisao je četrnaest knjiga o svim oblicima japanske kulture ali je naročito bio opčinjen običajima i kulturom koja je sačuvana u japanskim folklornim pričama – pogotovo pričama o duhovima koje se zovu kaidan. Oženio se devojkom iz samurajske porodice a kako bi postao japanski državljanin porodica ga je usvojila, on je preuzeo njihovo prezime i tako dobio ime Koizumi Jakumo. (Jedna od posledica novostečenog državljanstva je bilo smanjivanje njegove plate predavača na Tokijskom univerzitetu, u skladu sa politikom davanja većih honorara gostujućim predavačima u odnosu na domaće.) Umro je 1904. godine i do trenutka kada su njegove „Japanske priče“ prevedene na japanski jezik, što je bilo dvadesetih godina, reforme u zemlji su toliko uznapredovale da se Hrenov doprinos veličao u smilu zaštitnika tradicije; njegova zbirka kaidan priča i dalje je u lektiri u mnogim japanskim školama.

Njegovi prevodi haiku i tanka poezije izvršili su veliki uticaj na Paunda, Reksrota i mnoge druge. „Kreolski kuvar“ (La Cuisine Creole) – prvi kuvar tog tipa – neprocenjiv je sa istorijske tačke gledišta. Širom Japana postoje muzeji posvećeni Hernu, u skoro svakom mestu gde je živeo, a 2015. godine je otvoren Japanski vrt Lafkadia Herna u primorskom gradiću Tramor, u blizini mesta gde je mladi Hern rekao poslednje „zbogom“ svom ocu.

To kako danas doživljavamo Herna može dosta da zavisi od istorijskog okvira iz kog odlučimo da ga posmatramo. Zažmurimo li na jedno oko, on je tragični heroj, žrtva i otpadnik, koji se neprekidno zalagao za potcenjene kulture i pokušavao da zaleči svoje duboke duševne rane slaveći u svojim književnim delima svet koji postoji izvan sveta belaca, evropskog društva koje ga je namučilo i odbacilo. Zažmurimo li na drugo, on je samo još jedan belac iz 19. veka, koji je sebe proglasio visokokvalifikovanim stručnjakom za mesta i kulture u kojima je bio turista, stvorivši karijeru na delima i interpretaciji tih kultura, kao da im je namena da on bude njihov glasnogovornik ili da ostvari profit na njima.

Za svoja najranija pisanija pod pseudonimom „Mračan tip“, Hern je nagrađivan za živopisne tekstove (na mestu zločina su bili „hrpa raspadnutih ljudskih kostiju, upletenih delimično spaljenim tetivama ili slepljenih gadnim poluistopljenim mesom, skuvani mozgovi i zgusnuta krv pomešani sa ugljem“) i takva vrsta opisa se godinama održala u njegovoj prozi.

Naš iskonski strah, kada se radi o duhovima, pisao je Hern, ne leži u tome što ih možemo čuti ili videti, nego u tome što nas mogu dodirnuti; kaidan priče podrobno koriste tu odbojnost i nude pregršt raznolikih junaka čija im strast onemogućava da nešto prebrode. Majka umire za vreme epidemije kolere, premda je njena ljubav prema novorođenom sinu toliko jaka da ona nastavlja da ga doji tri godine nakon njene smrti – ishod koji je, kao i u većini ostalih priča, na neki način istovremeno i sentimentalan i užasavajuć. „O prekršenom obećanju“ (Of a Promise Broken) kazuje priču o udovcu koji na samrtnoj postelji voljene supruge daje zavet: da se nikada neće ponovo oženiti. Novu suprugu, od samo sedamnaest godina, proganja i naposletku obezglavljuje duh prethodne.

Sada ćemo se dotaći jednog zanimljivog pitanja koje se tiče toga kako je Lafkadio uopšte uspeo da se izloži toliko velikom broju priča o duhovima. Njegova druga žena, Secu, koja je bila upoznata sa njegovom ljubavi prema narodnoj književnosti uopšteno a posebno prema pričama o duhovima, pretraživala je prodavnice polovnih knjiga u potrazi za takvim pričama, čitala ih, pamtila a zatim ih recitovala na engleskom jeziku u njihovoj spavaćoj sobi „namerno smanjivavši fitilj u lampi“, kako je sama rekla. Slušajući je kako govori, on bi postajao zastrašen kao dete i njegove reakcije bi ponekad uplašile Secu, koja bi se pitala da nije preterala. Zatim bi on hvatao beleške.

Šta li je Herna toliko snažno privlačilo u ovim pričama o povratku pokojnika u svet živih? Pošteno bi bilo svrstati ga u viktorijanski pokret gotičkog horora (bio je savremenik Brama Stokera), mada se njegovo dečaštvo provedeno u Irskoj preklapa sa irskim narodnim književnim preporodom koji je započeo u drugoj polovini devetnaestog veka (što će, između ostalog, biti tema kasnije prepiske sa Jejtsom). Prihvatanje narodnih priča zasnovanih na natprirodnim principima se takođe lepo uklapaju u odbojnost koju je Hern osećao prema institucionalizovanoj religiji, iskusivši licemernu pobožnost u domu svoje baba-tetke i okrutnost rimsko-katoličkog internata.

Međutim, dosta ličnije objašnjenje se samo nudi pošto se može primetiti zajednička nit u svakoj od priča: skoro svaka govori o ženi koja nestaje sa lica zemlje. Ponekad je zgrešila pa završava u nevidljivom i nedokučivom svetu; u drugim slučajevima izvodi čudo kako bi se ujedinila sa svojim voljenima koje je napustila. Mogućnost da su mrtvi, čije odsustvo je bolno i teško razumljivo, i dalje među nama i da potencijalno žele nešto od nas: tu leži sav horor, ali i fantazija, nesumnjivo.

Premda je delovao kao privržen muž svojoj supruzi Secu (i posvećen otac svojima četvoro dece), Hernovi bliski odnosi sa ljudima su većim delom bili obeleženi skrušenošću i preteranom osetljivošću; ukoliko bi se osetio omaložavanim ili nepoželjnim, prekidao bi odnos, bilo ljubavni ili prijateljski, istog trena bez objašnjenja. Njegov prvi biograf (i dugogodišnja prijateljica), Elizabet Bizlend je 1906. godine to pripirsala posledicama detinjstva: „Njegovo neobjašnjivo nepoverenje, njegova nepremostiva užasnutost od prilika koje su vrebale ispod najiskrenijih spoljašnosti i njegova neprekidna morbidna bojazan od izdaje i napuštanja, čak i od strane najbližih prijatelja.“

Ko bi mogao da ga krivi? Celog svog života je čekao, iako možda samo u snovima, da mu se vrati ona koja ga je ostavila i napustila, koja je postojala iza nekog neprirodnog vela percepcije. Sličnosti Hernovog života sa pričama o duhovima do te mere postaju pronicljive da on sam prihvata tradicionalne japanske priče, u svom hibridnom načinu pripovedanja, kao indirektan oblik samoterapije, plašeći time pripovedača koliko i čitaoce, a potom se rešavajući tog straha jednim potezom, možda samo za tu noć, nakon čega će morati opet sve iz početka. Postoji nešto narcisističko u njegovom poduhvatu – nešto samozadovoljavajuće što može postojati samo kod onih koji su emotivno osakaćeni i povređeni. Dve hiljade godina duge narodne budističke tradicije je iskorišćeno zarad psihodrame jednog Evropljanina. (Ukoliko je belina Hernovog tena ikada dovođena u pitanje u Evropi, u Japanu svakako nije.)

Ipak, Lafakdiju Hernu u stvarnom životu, interakcije između živih i mrtvih nisu bile uslovljene izolovanim osećajima koji služe građenju metafora, već nepredvidivim motivima samih preminulih. U kontakt sa živima ih je vraćao osećaj besa, ljubavi, želje za osvetom. Njihove žudnje su zastrašujuće, utoliko više što je teško proniknuti u to što ih je probudilo i na koji način one mogu biti uslišene.

Hernov odnos prema folklornim sadržajima kao prema književnosti – inovativan, čak i subverzivan za to doba –svrstava ga u društvo sa Jejtsom, Stivensonom, Poom. Pa ipak, veoma je teško uporediti ga sa bilo kojim drugim piscem: njegov književni put, kao i život koji je odabrao, su na neki uvrnut način sui generis (jedinstveni).

Njegova reputacija među akademicima je rasla i splasnjavala, međutim, uprkos brojnim angažmanima i predavanjima po školama u Japanu, Hern je od svega što je bio najmanje bio – akademik. „Pitate me zašto je bitno objasniti nemoguće?“, napisao je. „Verujem da je nemoguće mnogo bliže činjenicama nego dosta toga što nazivamo stvarnim i što uzimamo zdravo za gotovo. Nemoguće ne mora biti sušta istina; ali verujem da često jeste istinito – zamaskirano i pod velom tajne, moguće, ali večno. Meni je sada ovaj japanski san stvarnost – istina – makar onoliko koliko je i ljubav. Čak i ako ga posmatramo kao duha, istinit je. Ko god da se pretvara da ne veruje u duhove bilo koje vrste, taj laže sopstveno srce i dušu.“

Autor: Džonatan Di
Izvor: newyorker.com
Prevod: Aleksandra Branković


Podelite na društvenim mrežama:

10 saveta za roditelje koji žele da im deca budu strastveni čitaoci laguna knjige 10 saveta za roditelje koji žele da im deca budu strastveni čitaoci
18.11.2019.
Do sada smo više puta objavljivali rezultate istraživanja na temu učinkovitosti čitanja knjiga maloj deci. Rezultati pokazuju da se onoj deci kojoj su knjige čitane od najranijeg detinjstva „receptivn...
više
psiholozi smatraju da slikoviti prikazi čine poeziju prijatnijom laguna knjige Psiholozi smatraju da slikoviti prikazi čine poeziju prijatnijom
18.11.2019.
Suprotno onome u šta su nas nastavnici navodili da pomislimo i poverujemo, većina čitalaca ne prosuđuje poeziju na osnovu faktora kao što su aliteracija i rimovanje. Štaviše, najnovija studija koja je...
više
prikaz knjige suzan orlin kradljivac orhideja prilagođavanje laguna knjige Prikaz knjige Suzan Orlin „Kradljivac orhideja“ – Prilagođavanje
18.11.2019.
Pažnju novinarke „Njujorkera“ Suzan Orlin privlači tekst o krađi retkih i zaštićenih orhideja iz floridske močvare zvane Državni rezervat Fakahači. Njena intuicija pokazuje se tačnom na suđenju kradlj...
više
majkl ondači i ratno svetlo  laguna knjige Majkl Ondači i „Ratno svetlo“
18.11.2019.
Majkl Ondači je u intervjuima objasnio da izbegava „samosvesnost“ kada započinje novi roman: ne želi da razmišlja o svojim prethodnim delima i svojoj publici. Ne počinje planom i obilnim istraživanjem...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.