Ana Atanasković: Ljubavno pismo Srbiji

Da li gradovi čine ljude ili ljudi čine gradove, saznajemo od književnice Ane Atanasković, koja nas u novoj knjizi „Prestonice“ vodi na sentimentalno putovanje kroz vreme i prostor naših glavnih gradova.



Gradove ne čine samo zgrade i ulice; oni su bića koja pamte naše nedoumice, kamenove spoticanja, radosti i nezaboravne trenutke. Novom knjigom „Prestonice“ autorka Ana Atanasković vodi nas na sentimentalno putovanje kroz vreme i prostor naših glavnih gradova – od Beograda, Kruševca, Smedereva, preko Sremskih Karlovaca, Kragujevca, Debrca do Niša i Prizrena.

Kako se Vaš odnos sa gradovima o kojima pišete razvijao, odnosno kako su ove priče nastajale, i kako Vam je pisanje pomoglo da definišete svoj odnos sa njima, kako Vas je menjalo?

Ova knjiga mi nije bila u planu. Svakako sam se nadala da će jednom biti ponovo izdata moja zbirka priča o Beogradu, kao i eseji koje sam o njegovim ulicama pisala za Kulturni dodatak Politike. Kada je urednica Dubravka Dragović Šehović predložila da se ti tekstovi objave, obradovala sam se, a kada je rekla da bi bilo još bolje kada bih priče proširila na celu Srbiju, osetila sam uzbuđenje i da je, kao i uvek, u pravu. Krenula sam da razmišljam o drugim gradovima. Kao prvi mi je neminovno bio u mislima Kruševac, moj rodni grad i onda sam se dosetila – biće to svi gradovi koji su u nekom trenutku bili prestonice Srbije, ili glavni gradovi određenih teritorija. U tom trenutku sam bila fokusirana na teme vezane za roman koji upravo završavam, daleko od Srbije (čak sam i čitala vesti isključivo iz te daleke zemlje), tako da je momenat bio pravi da se prisetim, da se vratim iz tog virtuelnog putovanja, da dam svu sebe ljubavnom pismu Srbiji i da tako shvatim koliko sam je oduvek volela.

Zahvaljujući ovim pričama, saznajemo mnogo interesantnih istorijskih činjenica, ali one su i vodič kroz emocije, i to ne samo emocije prema gradovima o kojima pišete. Čitaoci zajedno sa Vama vole, smeju se, pate… I, mada se na jednom mestu, tačnije u priči o rodnoj Jasici, pitate da li iko ume da opiše sebe, da li Vam je i u kojoj meri to ipak pošlo za rukom u ovoj knjizi?

Smatram da je istoriografski i publicistički skoro sve o gradovima i mestima već rečeno, a da lično iskustvo svakog od nas donosi nešto sveže, i vrlo bitno – individualne storije, radosti, tuge, vezanosti i avanture. Mi smo tkivo gradova i sela, planina i reka, naša energija i damari života su sastavni deo zemlje i neba. Ono što nam se stvarno desilo postaje znana i neznana istorija prostora. Dalje, kad god mogu, u tekstove unosim emocije, one su ključne i neponovljive, zalog za naše duhovno postojanje. Nije bilo drugog načina da pišem o gradovima, nisam ni razmišljala o tome zašto i kako otvaram dušu, došlo je spontano. Tek kasnije, kada sam videla najavu za knjigu na Laguninom sajtu, vratila mi se silina iskrenosti kojom sam je napisala. Dok sam stvarala, sve je išlo spontano. Nadam se da će moj postupak, želja i život služiti čitaocima. Takođe se nadam da sam bar jedan deo sebe uspela da prikažem rečima.



Koji su Vaši najdominantniji osećaji u vezi sa svakim od gradova o kojima nam pišete? Kada biste svaki grad mogli da imenujete jednom emocijom, kako bi to izgledalo?

Beograd – ljubav prema domu. Kruševac – pesma duše. Smederevo – dizanje iz pepela. Kragujevac – centriranost. Ras (Novi Pazar) – drevnost. Niš – prijateljstvo. Užice – nada. Sremski Karlovci – lepota. Debrc – strepnja. Prizren – čežnja.

Osim što ih povezuje odrednica prestonice, šta još spaja Beograd, Kruševac, Smederevo, Sremske Karlovce, Prizren i druge gradove?

Mi koji smo njima putovali. Mi, naši preci, naša deca, naši prijatelji, naši učitelji, umetnici, pisci...Sve naše i njihove strasti, težnje, ljudskosti, šarenolikosti. Mi kao stanovnici Srbije i mi kao individue, sve je spojeno u tim spojenostima, ako mogu tako da kažem. Ponekad i peripetije, teške situacije ali glavna nit spajanja je ljubav, kroz veze, putovanja, ukuse, mirise, borbe i želje da živimo zajedno, na ovom parčetu zemlje. Takođe, mostovi, spomenici i ideja opstanka ove države ma šta da joj se dešavalo, a stalno je u nekakvim neizvesnostima.

Na blurbu za knjigu, između ostalog, stoji da ova knjiga proniče u tajne pitanja da li gradovi čine ljude ili ljudi čine gradove? Do kakvog ste odgovora na to pitanje došli, pišući ove priče?

Ljudi čine gradove. Čak i kada nestanu iz njih, kada im se zatre svaki trag, gradovi osećaju ono što smo mi osećali. I ono što izgleda neživo, kao kamen i beton, ima frekvenciju, i to naših vena.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 57