Prikaz knjige „Ukus Sunca“: Plač unazad

Krenuću od događaja koji sam video. Obična, takozvana „ništa posebno“, priča. Čoveku se otela iz ruku gajbica sa krompirom; krompir se razleteo po trotoaru, ali i po putu. Čovek je ljutito tresnuo vratima prtljažnika na autu, jauknuo, opsovao... Prišao mu je jedan prolaznik, a za njim i drugi. Krompir je vraćen na svoje mesto posle dva-tri minuta.

Zašto počinjem prikaz knjige „Ukus Sunca“ Vesne Stanišić događajem koji se ne nalazi u knjizi? Pa, da se nalazi u knjizi, čitaocu bi suze krenule na oči. Naime, prolaznici bi, na neki način, bili sklonjeni iz priče – izbila bi u prvi plan samo njihova dobrota. (Ovo je knjiga naglašene osećajnosti: kao da ju je pisao Dositej Obradović.) Dobrota se, kao i zlo, jače vidi: jer, kontekst je takav. Svaki izliv ljudskosti dobio je na ceni. Jedno obično „dobro došla“, rečeno na srpskom jeziku na slovenačkoj granici, na primer, izaziva želju da se carinik zagrli. Jer, u tom „dobro došla“, sadržano je nekoliko godina patnje, poniženja, izgnanstva. Nije to „dobro došla“ obična dobrodošlica. (U ovoj knjizi se, videće se to na primeru dece, plače i unazad.)

Ovo je, zapravo, knjiga čuda!

Odgovor na pitanje ko može da doživi čudo stigao mi je neočekivano, direktno na radni sto. Naime, kao prilog kraljevačke Povelje izlazi edicija Vidi čuda. Uz prvi broj Povelje za 2025. godinu, pojavila se knjiga Dragane Mladenović „Pionirka iz Južnog kraljevstva“. A u toj knjizi Dragana Mladenović nam preko stihova Desanke Maksimović (da malo zasladimo tekst), otkriva ko može da doživi čudo i otključava nam vrata knjige Vesne Stanišić „Ukus Sunca“. Citiram: „Ko hoće da doživi čudo, ne sme zgaziti / na stazi mrava, ne sme kamenjem ptice / da tuče. Jer od dvoraca gde čudo spava, / ta nežna bića čuvaju ključe.“

Čudo više ne spava, čudo je pušteno u svet. Ona koja neće zgaziti na stazi mrava, ona koja ptice ne tuče, rekla je svetu ozbiljnu opomenu. (Nije moje da pišem koliko će svet tu opomenu da razume.)

Ovo je knjiga o ženi kojoj niko ništa ne može. Jača je od svih za saznanje da čovek u životu ne može dobiti baš sve. (Mada to saznanje kao da krije i od sebe same.) Član je najjače partije – koja joj je ujedno i domovina. Između kulture i politike odabrala je kulturu... Može da „rodi“ dete koje ima 18 godina. Ume sve da okrene u svoju korist: i pljusak, i provalu stana, i Arkana... U stanju je da napiše knjigu koja će vas držati na ivici suza – nikada nećete pogoditi kada će suze krenuti... Ne pristaje da bude broj. Jedino ona, kao žena, može da bude trener muškog košarkaškog tima. Ona je naš Džingis-kan. (Čak zna i kako se diže kredit u Švedskoj!) Nigde to ne kaže, ali je jasno da je nepobediva. Čak će, koliko sam uspeo da prebrojim, jednom upotrebiti i ono „bre“. („Ti da mi oduzmeš dete? Ne, nikad, bre.“)

Ponavljam, uvela nas je u knjigu čuda.

Ali, krenimo kakvim-takvim redom. Pokušaću da opišem čitavu knjigu „jednom“ rečenicom. (Bez upotrebe reči koje su izgubile značenje!) Dakle, naša junakinja – u trećem mesecu trudnoće – ne pristaje na „TV stvarnost dobrovoljnih davalaca tuđe krvi“. (Ne može kraće.) Stvarnost je drugačija: udarili su na njenu partiju i mobilisali su joj muža. (Imaju već dete od tri godine.) Koriste prvu priliku i krijući se i od svojih najbližih, starim autom napuštaju državu (koja se raspada, kao i auto) i putuju u Švedsku. Sve dok auto ne odluči da se pokvari i stane. Država u koju bi se vratili više ne postoji. (Snažna je ta ljubav prema Jugoslaviji; ta svest da je Jugoslavija bila bolja od nas...)

Naravno, snažna je i želja za životom: izboriti se za život svoje porodice (jer, sada je valjda jasno: njena partija je njena porodica), ali se istovremeno bori i za svoj bivši život. (Postala je nesigurna u to da li je prethodni život uopšte postojao.) Mora se naći novi život, pa se tek onda okrenuti prošlosti.

Ne bih žanrovski određivao ovu knjigu. Da li je u pitanju autobiografija, da li su to memoari, ili je pred nama roman? Ili samo putopis od Pančeva do Stokholma... Putopis sa preprekama...

U pogovoru, izdvojila je Vida Ognjenović knjige memoarske proze uz koje staje „Ukus Sunca“ Vesne Stanišić. Pomenula je „Memoare“ Simeona Piščevića, Matavulja, Jašu Ignjatovića, te protu Mateju Nenadovića... Najzanimljivije bi sigurno bilo porediti Piščevićeve „Memoare“ sa knjigom Vesne Stanišić. Ali, to poređenje bi nas odvelo u ćorsokak. Simeon Piščević je vojnik (podsećam da je vojnički zanat najčešće zanimanje kod Srba u 18. veku) i to vojnik koji napušta ugodan život na dvoru ne bi li išao u rat... Jer, činovi se dobijaju u ratu, a činovi donose povlastice. (Zvezda koja ga vodi napred zove se: viši čin!) A muž Vesne Stanišić je neko ko ne želi da ide u rat. (Namerno ne pominjem onu reč koju je koristila „TV stvarnost“. Jer, ta reč, danas, i nema značenje.)

U krajnjem slučaju, ako bismo tražili zajednički imenitelj za ove dve knjige, poslužili bismo se tvrdnjom Boška Petrovića o smislu napisanog kod Piščevića. A smisao pisanja Simeona Piščevića je video u tome: eto, vidite da sam u životu mnogo postigao, iako je moj život bio težak – ali sam uvek živeo časno i pošteno. I borio se. Slično bi rekla i Vesna Stanišić, ali bi se akcenat morao staviti na tu borbu. To je ono što izbija u prvi plan. (Možemo se i oporo našaliti: kod Piščevića se u svakom trenutku zna gde mu je otac – to se za ženu i sina ne bi moglo reći. A kod Vesne Stanišić se zna gde su joj muž i deca – a otac je na sigurnom: u Americi.) No, napustiću ta nategnuta poređenja.

Lakše bi nam bilo kretanje kroz knjigu ako bismo je razdvojili na nekoliko ključnih epizoda – konačno, tako sam nekad, sa studentima, čitao i Piščevića.

Prvu epizodu smo, unekoliko, i opisali. Naziv bi joj bio: putovanje. Samo ću malo dopuniti priču...

Sa mužem, koji je vojno sposoban (kako ovo „dobro“ zvuči), sa detetom od tri godine i u blagoslovenom stanju, Vesna Stanišić kreće na put od Pančeva do Švedske. To smo već rekli. (Poneli su samo najnužnije stvari – da potkrepe laž: navodno, idu na odmor.) Usputne stanice su im Budimpešta, Beč, Minhen i da ne nabrajam. Trebalo je preći granicu... Sve im na putu ide u prilog – posebno žestok pljusak na granici između Jugoslavije i Mađarske. Cariniku ne pada na pamet da napusti kućicu... A to kako su se snalazili na svakoj spornoj raskrsnici, sažeću u jednu rečenicu: najbolje navigacije bi trebalo da ponesu naziv – Stanišić.

Sve vreme ih vodi čudo.

Glas Vesne Stanišić, selim se u novu epizodu, čuo se i 1999. godine dok je nova državna tvorevina, Savezna republika Jugoslavija, bila bombardovana. I Zapad je imao svoju „TV stvarnost“. Razbijala je tu stvarnost Vesna Stanišić u švedskoj štampi i pismima koja je dobijala od prijatelja iz Srbije. Najpotresnija je priča o bombardovanju Petrohemije u Pančevu. Ćerka Vesnine prijateljice, Isidora, koja tada ima četiri i po godine, posle bombardovanja Petrohemije, ćutala je sat i po. I onda je postavila ključno pitanje: „Mama, jesmo li smo mi sad živi ili mrtvi?“

Moram ovde ponoviti ono što sam davno napisao. A napisao sam da bi ti koji su nas bombardovali bili zločinci i da nisu ispalili nijednu jedinu raketu! Zločinci su samim tim što su novac odvojili za naoružanje, a ne za nauku, obrazovanje ili zdravstvo, na primer. (Uzgred, nemam iluzija: Srbija će ući u Evropsku uniju.

Srbija je potrebna Evropi. Konačno, i ja u dnu dvorišta imam prostor za ostavljanje đubreta.)

Jasno je da je ovu epizodu nosilo pitanje male Isidore.

Digla se Vesna Stanišić 2017. godine protiv svoje nove države, Švedske. Hrabro. Čisto. Dosledno. Govori nam, zapravo, da u životu, ponavljam to, nema zauvek dobijenih bitaka. Čovek mora biti oprezan. Švedska je otišla u desno. Signale koje je davala vlast, Vesna Stanišić je prepoznavala. Meni su sumnjivi i oni koji ne otvaraju kišobrane dok kiša pada... A tek oni kojima se sijaju oči na borbene avione, kao mačku na slaninu... (Lako je, naknadno, prepoznati onog koji u minhenskoj pivnici ne pije pivo, već samo vodu.)

Ali, pređimo i na veselije epizode. Najveselija je ona epizoda kada pozorišne kuće iz Beograda i Stokholma uspostavljaju saradnju: kada jedni pred druge izlaze sa najboljim što imaju. Srbi su na Šveđane, posle uspešne predstave i večere, pustili trubače, a Šveđani su se, opet, toliko raspištoljili, da su zaboravili da postoje i hotelski gosti, koji bi da spavaju. Vešto je „prevela“ Vesna Stanišić ono što joj portir nije rekao! Rekla je da je portir pripretio da će na njih poslati Arkanove tigrove. Naravno, priču sam toliko pojednostavio da je od nje ostao samo kostur.

Manje vesela, pa možda i najmračnija je epizoda u kojoj se čitavu noć samo razgovara. Uspostavlja se novi jezik. Traži se govor čoveka. Reč je bila o bombardovanju Sarajeva. Razgovarali su Zoran – da otkrijemo i ime muža, od koga je sve počelo – i čovek koji je bio zatočen u Sarajevu. Šta mislite o tome da se u čitankama za IV razred srednjih škola unese taj deo? Mogu i naslov smisliti budućim priređivačima: „Noć u Upsali“ ili „Ozdravljenje od mržnje“...

Naravno, našlo bi se tu još celovitih epizoda. Ono što drži ovu knjigu su dobrota i iskonska čistota... To se najbolje vidi na primerima dece... Pomenuo sam pitanje koje je postavila Isidora; ali je važan i plač unazad! Dete koje plače zbog izgubljenog vremena, koje nije provelo sa svojim rođacima: nedostaju joj rođaci unazad. Otuda i naslov ovog teksta. Ovde se unazad plače.

I sada na samom kraju vidim da sam mogao napisati prikaz koji bi obuhvatio paralelna putovanja. Prvo putovanje sam, koliko-toliko nagovestio, a ono je započeto u starom autu... Drugo putovanje je bilo jednako uzbudljivo i bolno, a prvo, početno, prevozno sredstvo bila je kutija za cipele... Trenutak koji opisuje istinski susret putnika mogao bi da stane u dve reči: „Brate moj“. (Reč je o usvajanju deteta! Porodica Stanišić se proširila. Epizoda koja je, sumnjam i na to, ubačena da bi se proverilo da li književna kritika, posle svega, ima još suza.)

Previše sam otkrio. Onaj ko želi da iscrpi temu – najčešće iscrpi čitaoca. (Otkriću još da sam toliko toga prećutao – uz praznjikavo objašnjenje da sam želeo da zaštitim čitaoce.)

Ali, dug moram vratiti. Nisam otkrio kako Vesna Stanišić preokrene u svoju korist i provalu stana. Pa, Švedska joj je nadoknadila štetu učinjenu provalom. I Vesna Stanišić odjednom ima novac za prvo putovanje u Srbiju – da vidi ljude koji su joj bili važni u životu. (Bila je u Srbiji od kraja jula do 4. avgusta 1995. godine.) Uhvatila je poslednji voz – u narednih nekoliko meseci, posle tog viđenja, njoj dragi ljudi su napustili ovaj svet...

A ja sam još jednom pokušao da obmanem čitaoce pričom da čuda postoje.
 
Autor: Milivoj Nenin