Delfi Kutak je pročitao: „Besnilo“ Borislava Pekića

Kada sam pre neko veče uzeo u ruke roman „Besnilo“ ni slutio nisam da će me isto uvući u svoje ždrelo I, ne dopustivši mi da se oslobodim, progutati u roku od tri-četiri dana. Čitanje Pekića uistinu može ličiti na hipnozu iz koje se teško budi. Tema kojom u isto vreme kod čitaoca izaziva i strah i mirenje sa situacijom, čak jednu vrstu ravnodušnosti kao kod svojih likova, oslikava sveopštu sliku ljudske civilizacije i ne zastareva. Tako je čitanje „Besnila“ moguće u svakom vremenu i na svakom kontinentu, u svakoj kulturi ili zajednici, jer ovo delo jeste roman sveta koji je bio, koji jeste i koji će biti.

Kao što se iz naslova zaključuje, strah od jedne od najstarijih i najstrašnijih bolesti koja prati ljudski rod od iskona i od virusa koji je izaziva u osnovi je ove knjige. No, nije samo virus, kao nešto iz prirode sa kojom nikada nismo naučili da se saživimo (ili smo u međuvremenu to zaboravili), ono o čemu Pekić piše, jer vizionarski opisuje sve ono što nam se dešavalo pre par godina kada je korona blokirala ceo svet. Takođe, zaključuje i to da nikada nećemo naučiti. Brzo zaboravljamo, brzo zanemarujemo mogućnost povratka problema čim on prođe. Civilizacija ume da olakša život ali ne ume da nađe dovoljno dobre načine da ga zaštiti. Anarhična svest i animalni nagon za samoodržanjem prisutni su u dubini svakog ljudskog bića, stoga ni okolnosti koje prouzrokuju ovakva ponašanja ne mogu da čude.

Radnja romana verovatno je svima dobro poznata. Londonski aerodrom Hitrou i prispeće aviona iz Rima u kojem je kaluđerica iz Lagosa u Nigeriji koja nosi virus u sebi. No sam virus ne potiče iz Afrike nego iz jednog drugog područja u kojem rat ne jenjava i traje vekovima. Hijerarhija aerodroma, kao jednog ogromnog pulsirajućeg organizma, podseća na feudalni sistem sa jasno ocrtanim granicama i ovlašćenjima uprave, aerodromske bezbednosti i medicinskog tima.

Misteriozni starac koji prati Senku kao nosioca sveprožimajućeg zla i element religiozne mistike koji je i te kako opravdan kada se dublje analiziraju redovi koje je Pekić ispisao, despotski način nošenja sa situacijom šefa bezbednosti na aerodromu, dileme i moralne odgovornosti lekara, mogućnost da se kroz besnilo dođe do nečeg još zlokobnijeg kod vodećeg naučnika koji radi na serumu, sve su to neke od tema ovog dela.

Kao da to nije dovoljno u priči su i međunarodna grupa terorista, ruska delegacija, britanski i sovjetski špijuni, ljubav Jevrejina i Palestinke, jedno nevešto ubistvo i još mnogo likova i situacija u kojima se zarobljeni na terminalima nalaze i snalaze.

Naučni deo je veoma dobro prikazan, kao uostalom i svi ostali delovi u kojima ništa nije ostavljeno nedorečeno, što je za roman ovog obima zaista primer kako se piše i izgrađuje priča, kako se vraća likovima kroz poglavlja i ne zaboravljaju se detalji koji se međusobno prepliću. Dinamika je ustaljena, čitanje ide svojim tempom i čitalac ni u jednom trenutku ne dospeva u stanje bezvoljnosti da sa istim nastavi. Naprotiv, pažljivo gradeći nekoliko priča u priči, Pekić čitaoca sve vreme drži u stanju budnosti i očekivanja razrešenja vešto osmišljenih događaja.

Kao kod Saramaga u „Slepilu“, koje je napisano kasnije, i u ovom romanu epidemija koja od ljudi pravi čopore, bilo da su zdravi ili bolesni, nadvladava sve zdravorazumske poteze i pokušaje da se ostane u domenu civilizovanosti. Ta epidemija nema ime u nauci i ona ne postoji nigde drugde osim u samom čoveku. Epidemija rastrojenog uma, epidemija kolektivnog nasilja i odgovora nasiljem na isto. Epidemija opstanka, evolutivni povratak na početke. Besnilo je samo opravdanje. Saramago je ipak blaži, Pekić suroviji i nemilosrdan prema svojim junacima i antijunacima. Društvene razlike se brišu, centri moći se pregrupišu i vlade kroje novi svetski poredak žrtvujući ne samo nekoliko pešaka, već i celu šahovsku tablu, jer novi meč je svakako izvestan, samo su drugi igrači jedan naspram drugog. Njih nikada na manjka. Žrtve se uvek prebrojavaju kasnije. Besnilo nastavlja da živi.

U nama.
 
Autor: Radoslav Mandić
Izvor: Delfi Kutak