Majka svih priča – prikaz romana „Islednik“ Dragana Velikića

O romanima Dragana Velikića, gotovo svim, čini mi se, u poslednjih dvadesetak godina pisao sam iz različitih pobuda: najpre iz zanimanja dokonog čitaoca, pa onda iz obaveze „kritičara ovdašnjeg“ u ovom ili onom dnevnom listu, odnosno nedeljniku, a ponekad naprosto iz želje da upotpunim „kolekciju“ postojećih tekstova o istom autoru. Budući da sam već neko vreme  izvan „režima“ delovanja tzv. tekuće kritike, o njegovom najnovijem romanu pišem, međutim, iz čiste potrebe. I osećanja da ovaj tekst u izvesnom smislu dugujem piscu. To, naravno, znači da nikako ne mogu biti „objektivan“ i nepristrasan u svom naumu. Ali ko, dovraga, još uvek misli da ove dve stvari nužno idu jedna s drugom?
Za razliku od praktično svih drugih Velikićevih romana (Astragan, Severni zid, Danteov trg, Ruski prozor itd), koji imaju izrazito simbolične i pri tom kulturno, povesno, civilizacijski transparentne naslove, Islednik (Laguna, 2015) je knjiga čiji naziv, iako takođe simboličan, zapravo izneverava čitalačka očekivanja (npr. havelovsko-kovačevićevske teme policijske represije u komunizmu), i tako zapravo – pogađa u središte. To dosetkom ciljano središte je niko drugi do sâm pripovedač, akter i u isti mah potpisnik ovog nadahnuto sročenog romana. Velikić kao privatna „meta“ sopstvenog romansijerskog poriva, kao „žrtva“ nepopustljivog spisateljskog autoisleđivanja, to je nešto što baš nije bilo očekivano među njegovim čitaocima. Bar ne do pojave prethodnog romana, Bonavia (2012), u čijem se poslednjem poglavlju, pravo niotkuda, iako ne i nemotivisano, oglašava sâm pisac, uvodeći, kroz priču o roditeljskom upoznavanju, vlastitu biografiju „na mala vrata“ u disperzivni prostor pripovedanja.
Neću, prema tome, pogrešiti ako kažem da Islednik nastavlja tamo gde je Bonavia tek otškrinula čitaočevu znatiželju. Mada, stiče se utisak kao da sobom, svojom porodicom i poznanicima opsednutog autora taj zaintrigirani čitalac ovde zapravo i ne interesuje. To je već samo po sebi, rekao bih, znak uspeha jer svedoči o sposobnosti da se umakne kobi očekivanja. I kritičara ovdašnjih, dakako. A upravo to beše jedna od mojih/naših primedbi na  račun ovog pisca: da je nekako previše odmeren i „umiven“, da su mu knjige odveć uredne, pristojne i „pospremljene“ (neke su imale i svoje „Kućne redove“!), bez iznenađenja i rizika, u toj meri pedantno sačinjene da se katkad ima utisak kako se obitava u naročitoj vrsti imaginarnog književnog muzeja.
Velikićeva „kvaka“, ona razoružavajuća dosetka njegovog desetog romana koja je skrivena već u naslovu upravo od te potencijalne slabosti pravi odlučujući kvalitet. Islednik je, dakle, probitačno i koruptivno samopotkazujuća priča – fikcionalna, svakako, ali i ne samo fikcionalna, dakako – o piscu kojemu su dodijale vlastite zanatske/životne navade te stoga počinje da opsesivno i beskrupulozno čeprka po sebi, svojima i svome, istodobno raskrinkavajući ličnu kob i pretvarajući je u glavni „začin“ pisanja, toliko omamljujućeg i „neumerenog“ dejstva da se na kraju zaboravlja na početne čitalačke zadrške i žali što knjiga nije bar još malo duža. Vanredno vešto pisac nas „uvlači“ u sopstvenu glavu i sopstveni svet.
Druga, ozbiljnija i dalekosežnija, čini se, dosetka tiče se činjenice da glavni junak i autorov alter ego ovde nije, kao u većini drugih Velikićevih romana, neki srednjoevropski intelektualac, politički apatrid ili pisac, pa čak ni sam otac, to simblično oličenje muškog autoriteta s kraja Bonavie, nego je to piščeva majka, (ne)obična balkanska domaćica i sakupljačica stvarnih i zamišljenih uspomena, „santa Violeta“ pripovedačevog detinjstva, kako se, ne bez ironije, imenuje nekoliko puta u knjizi. Upravo majka, naime, biva neočekivano, ponajviše za samog pripovedača, otkrivena kao samozataj(e)no žarište njegovog života i pisanja, ona zapretana figura koja isijava bezmalo sve njegove navike, komplekse, shvatanja i predstave u jednoj i u drugoj sferi. Počev od majčinog neporecivog i sveprisutnog slogana „Svako negde mora da bude“, primenjivog na poetiku i etiku u istoj meri, pa do uzgrednih, skriveno polemičnih opaski tipa „Dobro pobedjuje samo u bajkama“, Islednik se (samo)oblikuje kao neka vrsta Velikićevog „obratnog“ Peščanika, knjiga koja živi od jednog, kišovski povlašćenog i opsesivno prikazanog porodičnog lika, tako sličnog i protivnog pripovedačevim prohtevima i samosaznanjima, bivajući u isti mah kontra-kišovska, nepretenciozna u svojoj zanatskoj svedenosti i tematskoj nespektakularnosti.
Prethodna opaska ima više nego jedno značenje. Gradeći jedan od svojih najboljih, ako ne i najbolji roman do sada oko voljene ali i osujećujuće figure majke, obeležene različitim, sinovljevski usvojenim sindromima („Odlaganje užitka. Strah od ispunjenja želja. Dugom koronom usporiti trenutak slobodnog izbora“ itd), Dragan Velikić ispisao je sasvim atipično štivo za patrijarhalno jaku književnost kao što je srpska. Za razliku od manira nacionalne romansijerske tradicije, na osoben način prisutnog čak i kod Kiša, ratovi, političke pustolovine, večita, „očinska“ pitanja kolektivnih identiteta i opstanka ovde su, naime, postavljeni na marginu pripovedanja, što ne znači da su time i zaista marginalizovani, nego tek da su drugačije sagledani i narativno intonirani. Znalcima Velikićevog opusa neće promaći ni to da ovakav pristup ujedno revidira i njegovu ličnu autorsku „tradiciju“, u celini okrenutu takoreći opsesivnom, iako donekle „iskošenom“, autsajderski profilisanom pripovedanju o pomenutim „muškim“ poslovima i problemima u kovitlacima istorije i tzv. velikih mehanizama kolektivnog postojanja.
I doslovno se vraćajući počecima, budući da se dobar deo romana odigrava na mestima koja su markirana već u debitantskom romanu Via Pula, da bi onda nemilosrdno „isleđivao“ i raskrinkavao sopstvene književne topose i klišee, a zahvaljujući obrtu u pripovednoj perspektivi i izboru glavne figure, pisac Islednika kao da, drugim rečima, baca sasvim drugačije svetlo na svoje prethodne romane. Pri tome su konvencionalne romaneskne priče, npr. ona o Crvenom otoku i porodici Hiterot, o Lizeti, ili o Titovom uraru, tako nalik pripovestima iz dosadašnjih romana, ovde zapravo fragmentarne, nedovršene i krnje, jer je više puta efektno demonstriran autorov slogan o pravu da se prekine nit trenutne naracije i „zalupe vrata“ poglavlja zarad ličnih epifanija.
Paradoksalno ali tačno, Velikićev poslednji roman uspostavalja se kao naknadno „rođena“ i otkrivena „majka“ njegovih drugih romansijerskih „priča“, onako kako sama majka iz psihološkog zaborava najednom iskrsava kao istočnik njegovog pripovednog manira u celosti, ali i kao njegov katarzični (prepo)roditelj. Lutanja, egzili, geopolitički prevrati, intelektualni uzleti i sunovrati, te marljivo menjane i retuširane kulise sada, naime, postaju tek predvorje suočavanja s intimnom čegršću iz koje sve izvire i u koju sve najposle uvire u ovoj književnosti. Pre i posle svih javnih ambicija, spektakla i vatrometa, himera i prikaza, kazuje nam roman, mi smo samo večita deca, ili pak večiti roditelji, ili deca i roditelji istodobno, koji sred sopstvenih protivrečnosti uvek i jedino traže svoje intimni, prisni kutak u ovom okrutnom i negostoljubivom svetu.  
Islednik je, prema tome, u izvesnom smislu velika knjiga Velikićeve autorske zrelosti, ostvarenje koje u sebi pribira opsesivne teme, probleme, kontroverze, ali i njihova sugestivna kreativna razrešenja, i čini to do te mere uspelo da posle nje ništa ne može biti isto u čitalačkoj i kritičarskoj recepciji ovog autora. Nije, dakle, bio u pravu kritičar, literarni „islednik“ ovdašnji, kada je mislio da do ovakve spisateljske katarze posle toliko godina možda ipak neće ni doći. I sada to s najvećim zadovoljstvom i priznaje(m), samome sebi, u prvom redu, a onda i drugima. Svako, zaista, mora negde da bude. Ovim odličnim romanom Dragan Velikić suvereno obeležava svoje lično, odsad i izdaleka raspoznatljivo književno mesto pod suncem. 

Autor: Tihomir Brajović
Izvor: Novi magazin