Zima prođe…

Juče sam prvi put posle podne popila pivo s komšijom u dvorištu dok smo uživali u poslednjim zracima zalazećeg sunca. Veverice su se ponovo pojavile i jurile po hrastovima koji su zbacili tešku belu pelerinu. Činilo se da se čitavo jato ptica okupilo oko hranilica koje sam postavila u januaru. Naši psi su se malo koškali, malo družili i mnogo jurcali. A pre samo mesec dana mi se činilo da ni u skafanderu neću moći da sedim u dvorištu.

Usuđujem se da napišem nešto o tom već čuvenom januaru tek sad kad su uspomene malkice izbledele…

Hladnoća me je uvek podsećala na nešto ružno. Usamljenost. Bolest. Nesrećnu sporu starost naspram vesele, poletne mladosti. Ne baš na smrt kao veliku konačnu tačku, već na više manjih opraštanja odvojenih zlokobnim malim zapetama ‒ raskida s toplinom, sigurnošću, svetlošću, žarom, ljubavlju, ušuškanošću… A sneg me je uvek podsećao na rusku zimu koja je zaustavila Napoleona i fašiste, svirepost, patnju zbog surovo prekinute velike ljubavi, na sve zbog čega se život pretvara u odbrojavanje još jednog čemernog dana do krajnjeg ništavila.



Ukratko, ne podnosim zimu. I naravno, neka karma s čudnim smislom za humor pobrinula se da prva zima koju sam provela sama na brdu, u kući bez centralnog grejanja i izolacije, bude najgora u poslednjih trideset godina. Kad sam se preselila iz šireg centra Beograda, pitali su me kako li ću izdržati zimu, na šta sam samouvereno odgovarala kako zime nisu ono što su nekad bile i da u najgorem slučaju mogu očekivati dve paklene nedelje u februaru. Inače, za mene je pakao čim se temperatura spusti ispod nule dok je u raju uvek trideset stepeni.

Ali ne lezi vraže, zimski pakao me je poslovično iznenadio početkom januara. Imala sam cepanice za dva-tri dana i oborena debla u dvorištu, ali nisam imala pojma ko će ih iseći i iscepkati. Da ruski horor bude gori, kao vozač početnik nisam smela kolima da se spustim sa svog zavejanog čarobnog brega, a nisam imala zalihe hrane ni, što je možda još gore, cigareta. Bojala sam se i hoću li imati dovoljno knjiga za čitanje, a nisam mogla da naručim nove naslove preko interneta jer je honorar ostao zarobljen u banci do koje nisam mogla da se probijem, baš kao ni do najbližeg bankomata udaljenog desetak kilometara.

U spavaćoj sobi je bilo toliko hladno da sam spavala obučena sa sve kapom na glavi pošto grejanje posteljine fenom i zagrejanim ciglama nije bilo dovoljno. Tad sam shvatila da je vrag odneo šalu i spavala na kauču u dnevnoj sobi ‒ pored kreke. Naravno, to je značilo da sam udisala prašinu od loženja i dok sam spavala kao i da sam se budila oko tri-četiri ujutru od hladnoće da ponovo nahranim aždaju koja je već progutala i drva i ugalj pa prestala da bljuje divnu toplinu.

Ponovo sam postala glavna junakinja velike avanture koja je iz dana u dan postajala sve neprivlačnija. Ali u svakoj pustolovini se prepreke moraju rešavati korak po korak. Najpre sam uspela da nađem divne ljude koji su mi po debelom minusu iscepkali drva ‒ i pritom umalo nisu nastradali jer su preskočili kapiju pošto su mobilni telefoni tog dana zakazali. Šok koji žena koja živi sama doživi kad joj neko pokuca na prozor iako je kapija zaključana teško se može opisati. Pogotovo kad vidi krupnog muškarca, neprepoznatljivog zbog kape natučene gotovo do očiju. Već sam se naoružala kad sam shvatila da nisu provalnici već spasioci od zime. I tad je rečenica, koja bi me samo nekoliko dana ranije izbezumila, zazvučala kao najlepša muzika: „Došli smo sa sekirom i motornom testerom“.

Ispostavilo se i da su iskusni vozači te sam se ogrebala za nekoliko vožnji do sela kako ne bih skapala od gladi i žudnje za cigaretama. I shvatila sam da i nije tako strašno biti zavejan kad možeš da skuvaš okrepljujuću čorbicu ili popiješ kuvano vino uz krompir pečen u ljusci pored rasplamsale vatre. Tad sam skapirala i da je hepo kockama naneta nepravda ‒ zaista zaslužuju da se zovu hepi kocke.

Pored toga, sjajne kolege su mi poslale primerke svojih knjiga, tako da nisam ostala željna ni duševne hrane. Lepo ja govorim da su pisci oličenje idealnih muškaraca, iako i među njihove redove zaluta pokoji mućak..

Zimska čarolija ne bi bila potpuna bez pucanja cevi i dva i po dana bez vode. I naravno, to je moralo da se desi baš kad sam imala masku na kosi pa sam se dovijala sa šerpicama zagrejane vode kao naše bake i prabake. Uzalud sam pritom pokušavala da zamislim kako se nalazim u nekom romantičnom zamku, kako se kada ili korito nalazi u zagrejanoj prostoriji i kako me poliva neki lepi mladi paž. Nikakvi trikovi tu ne pomažu, ne ponovilo se. A Marfi je zasjao u punom sjaju jedne večeri kad je nestalo struje baš kad je jedini komšija potražio utočište od zime kod rođaka u gradu.

Možda su u celoj toj zimskoj priči najgori bili upravo odsečenost i usamljenost. Ili možda nalaženje ptica uginulih od hladnoće iako sam otvorila šupu ne bi li se tamo zaklonile životinje iz dvorišta i postavila nekoliko hranilica. Jezivo iskustvo, zaista. Naravno, više puta sam posumnjala u svoj zdrav razum zbog toga što sam uopšte otišla iz grada.

Ali, baš kao i sve u životu, i to je prošlo. Koliko god da su ružne, iscrpljujuće, tužne ili beznadežne okolnosti u kojima se ponekad nađemo, svojom greškom ili nesrećnim spletom okolnosti ‒ i to će proći. Kako kažu, posle kiše uvek dođe sunce, a ponekad i duga. A ako ne izgubimo veru, možda ispod nje i natrčimo na taj ćup s blagom. Zato što samo posle preživljenih ružnih stvari shvatamo da je blago opipljivije nego što smo mislili ‒ zato što se naše shvatanje o njemu promenilo. Blago zaista jeste skup malih srećnih trenutaka, koliko god to zvučalo kao najotrcaniji kliše. A čak i bezvezan ili prosečan dan ima bar jedan takav trenutak. I naravno, svaki dan može biti prilika za malu avanturu.