Rodna distopija i utopija

Taman sam pomislila hvala bogu što posle dva meseca konačno nema više reakcija i blogova o odluci SANU u vezi s rodnom ravnopravnošću u jeziku. Čestitala sam sebi što sam se uzdržala da napišem bilo šta o tome. Međutim, juče sam pročitala da je ove godine najtraženija reč u onlajn rečniku Merriam-Webster bila feminizam. Živim u zemlji gde se feminizam ne traži često u rečniku, a mnogi i dalje misle da su feministkinje žene nalik voditeljkama jedne televizije koje se trude da se frizurom, šminkom i oblačenjem što više naruže kako bi delovale pametnije i drugačije i da su, naravno, ogorčene na muški rod jer im fali dobar seks. Zbog svega toga sam morala da kažem svoje mišljenje.

Iako to danas nije popularno, govorim da sam prevodilac i pisac. U šali kažem prevodilica, a nekad koristim izraz autorka. Prevoditeljka mi zvuči šašavo, a spisateljica mi prosto ne leži. Pritom sam i feministkinja. Ali da sam aktivnija, ipak ne bih rekla borkinja. Kapiram da se jezik menja, razvija, obogaćuje, ali takve reči mi paraju uši. Naravno, bilo je potrebno vreme da se ustale reči učiteljica, doktorka, naučnica, ministarka, fizičarka pa bismo se s vremenom navikli i na biološkinje, vojnikinje i ostale rodno ravnopravne izraze. Međutim, više mi se sviđa rešenje u engleskom jeziku: naglasak je na samom zanimanju, a ne na polu onoga koji obavlja određeni posao.

Da sam u kafani, rekla bih da je rodno lomatanje jezika u istom rangu s, recimo, ženom koja mora da smrša dvadesetak kilograma zbog zdravlja, a pokušava to da uradi tako što priča koliko će izazovno izgledati u bikiniju. A ako bih htela da se manem sprdnje i uozbiljim, rekla bih da je to isto kao kad bih partneru prepustila sve važne odluke, uključujući vaspitanje dece i raspolaganje novcem, ali zato zahtevala da svake nedelje ručamo kod moje tetke. Kad smo već kod ručka, čini mi se da je rodna ravnopravnost u jeziku desert ‒ pre toga bi valjalo kupiti namirnice, skuvati supu, pripremiti predjelo, sprčkati glavno jelo, poslužiti…

Zapravo bi trebalo izaći iz distopije i ući u utopiju. U utopiji bojažljive dečake ne nazivaju seka-persama niti se onim slabijim govori da šutiraju, trče ili udaraju kao devojčice. Podneti nešto junački nije isto što i muški podneti. Žigolo ili jebivetar nema nimalo bolji status od kurve ili sponzoruše. Baba-devojka nije ništa gora od večitog mladoženje. „Bezdetna“ žena nema čega da se stidi, baš kao ni muškarac koji ne želi da postane otac.

U utopiji se Nemušti jezik ne nalazi u školskim čitankama. Tamo niko neće gledati ženu ispod oka ako se nije udala do tridesete. Niti će biti na meti zlih jezika ako izabere partnera koji je deset, dvadeset i više godina stariji ili mlađi od nje. Može da rodi šestoro, troje, jedno ili nijedno dete i niko neće smeti da joj bilo šta prebaci u vezi s tim, pogotovo ne crkva. A kad smo kod te institucije, žene smeju da ulaze u crkvu kad god požele bez obzira na to koji im je dan mesečnog ciklusa.

Danas je, recimo, samo tridesetak kilometara od Beograda i dalje uvreženo shvatanje da je „lepa žena ‒ tuđa žena“ jer je muškarci više spopadaju. Naravno, ona se ništa ne pita, gotovo kao kučka u teranju. Ni u prestonici nije mnogo bolje, samo se veštije maskira. Recimo, zanimljivo je i koliko pljuju autorke koje pišu komercijalne knjige, dok su pisci koji to rade pametni zato što su shvatili šta se najviše prodaje. Primera je bezbroj kako u gradovima tako i u selima.

Izaći ćemo iz distopije kad svaki četvrti mladić ne bude mislio kako jedan šamar nije nasilje, svaki treći da su vulgarna dobacivanja prihvatljiva, a svaka treća mlada osoba ‒ bez obzira na pol ‒ da izazovno obučena devojka sama traži da je neko napadne. U distopiji mnogi i dalje misle da su muškarci ugroženi novim zakonima o nasilnicima i seksualnom uznemiravanju jer će ih žene, naravno, zloupotrebiti. U distopiji zakoni moraju stalno da se dopunjuju novim strožim merama jer su žena i dalje žrtve nasilja.

Zato, drage borkinje i sociološkinje, prvo moramo da skočimo pa da kažemo hop ‒ da se izborimo za stvarnu ravnopravnost pa tek onda da se bavimo lomatanjem jezika. 

Foto: Media girl