Zbogom Tijana. Brzo ćemo te zaboraviti

13.08.2014.

Nedelju dana je prošlo otkako je na deponiji, nadomak Sombora, pronađen leš nesrećne devojčice. Toliko je, otprilike, trajala i potraga za njom, baš kao i zaludna nada da će se Tijana, živa i zdrava, ipak negde pojaviti. A toliko će, slutim, trajati i opšta halabuka u vezi s njenim slučajem, jer je u Srbiji, zna se, svako čudo za tri dana. Za svega nekoliko meseci niko se više neće sećati ni njenog imena, a još manje šta joj se to, zapravo, dogodilo. Uostalom, ko se danas uopšte seća Marije Jovanović, osmogodišnje devojčice iz Starih Ledinaca, koja je oteta iz svoje kuće, silovana i zadavljena, ali i imena svih onih mališana koji su brutalno zlostavljani, napastvovani i naposletku ubijeni?

Slučaj Tijane Jurić sam detaljno i mesecima ranije opisao u svojoj novoj knjizi Armagedon. Još ranije, u romanu Izgubljene u magli. I naravno, niti sam ja prorok niti su moje knjige proročke, već je samo uistinu zastrašujuća, jer opisuje ono što se u Srbiji dešava znatno češće nego što možete i da pretpostavite. Šta bismo još trebali da doživimo kako bi shvatili da smo okruženi monstrumima, prikrivenim pedofilima, nasilnicima različitih fela i bolesnim umovima, koji vrebaju sa svih strana i ne prezaju ni od čega? I koji će, zamislite, uvek da nasrnu na neko tuđe dete i da zaviju u crno neke druge, Vama daleke i nepoznate ljude. Ali, da li je baš tako?

Juče je to bila Marija, danas Tijana, a sutra... Ko zna, možda baš Vaša Jelena, Sanja, Milica, Teodora... Razmislite o tome pre nego što Vam se nešto slično dogodi. Da li uopšte znate s kim se Vaše dete druži, s kim izlazi, s kim četuje na Internetu? Da li se Vaše dete čudno ponaša, gasi monitor kada ulazite u sobu, menja raspoloženje nakon online prepiske i da li se, možda, među njegovim FB prijateljima kriju i vremešni pedofili koji im se predstavljaju kao trinaestogodišnje tinejdžerke, dele s njima najintimnije tajne, a kasnije ih s njima bezobzirno mame i ucenjuju? Naposletku, da li ste ikada razmišljali o tome gde biste potražili svoje dete u slučaju da dođe kući, koga biste prvog pozvali i šta biste uopšte mogli tada da uradite? A tada već, verujte mi na reč, nećete moći ama baš ništa.

Mislite o tome, jer živimo u vremenima zveri. A zveri su svuda oko nas, prerušeni u učitelje, lekare, sveštenike, horovođe, vaspitače, mirne komšije i predusretljive poznanike, koji bi, verujem, bez većih napora bilo koga prevarili. I zato nikada ne smemo da zaboravimo slučaj Tijane Jurić, jer bi njena tragedija mogla da zadesi svakoga od nas. Ne bismo smeli, ali slutim da baš hoćemo. Jer generalno, kao narod, ne volimo teške teme, okrećemo glavu pred problemima, guramo ih pod tepih i ignorišemo, dok nam se jedina bezbednosna mera svodi na dve reči – valjda neće. Nažalost, svedoci smo da baš hoće i to mnogo češće nego što možemo i da zamislimo.

16.08.2014.

Milorad

Potpuno poražen sudbinom male Tijane, kao i ranije Milice, Marije, Katarine; posebno osetljiv kao otac dve devojčice - moram da se suprotstavim ovakvom paranoičnom pristupu životu i odgajanju dece. Zveri jesu svuda oko nas, zveri su bile svuda i u vremenima pre, a biće ih i u vremenu posle nas. U svakom vremenu i prostoru bilo je zveri, sadista, sociopata, obolelih od psihoza, obolelih od epilepsije u sumračnim stanjima koji svesno ili nesvesno mogu načiniti drugim ljudima neopisive svireposti. Ali isto tako oko nas je mnogo više dobrih ljudi, plemenitih, požrtvovanih, principijelnih. Graditi zid oko sebe ili svoje dece čoveka uskraćuje ne samo za radosti života, nego ga uskraćuje za svoju ljudsku suštinu. Odgajati decu u kavezu znači trajno unesrećiti decu, oduzeti im ljudskost. Ako čovek zaista brine o svojoj deci, onda mora sa njima provesti puno vremena, podučiti ih razlici dobra i zla ne samo rečima, nego i delom, ličnim primerom. Tek kada Vam dete veruje, onda će prihvatati Vaše reči. Svesni opasnosti koje donose noćni izlasci, suprga i ja smo procenili da decu ne možemo uskratiti za izolovanost od vršnjaka. Ali smo sa njima pogledali film "Trust" iz 2010. (Poverenje) koji se bavi on-line pedofilijom, pročitali sa decom svaku vest o nasilju proisteklom iz poznanstava sa interneta, svaki put otišli po ćerke automobilom da se ne vraćaju same mračnim ulicama. Ne vozimo ih danju kada pada kiša zato što im je to lakše - neka idu u školu autobusom kao ostala deca. Ne vozimo ih do prodavnice da kupe Nutelu. Ali vozimo ih svako veče kada idu na rođendan, u provod, na koncert. Da bi dete bilo sposobno za samostalan život, mora jednog dana početi samo da donosi odluke, mora praviti i greške i na njima učiti, a naša je uloga tu da im pružimo pomoć, podršku i savet, nekada naredbu i kaznu. I na kraju, kada pokušamo da razumom, a ne emocijama sagledamo rizike za svoju decu, svakog dana mi tu istu decu izvrgavamo rizicima mnogo većim od rizika okrutnih ubica ili pijanih / drogiranih psihopata. Više dece pogine u automobilima kojima upravljaju njihovi roditelji, nego od svog nasilja. Rizici su svuda oko nas, a paranoičnim gledanjem na život nećemo ih učiniti manjima.