Laguna - Kolumna - Veštica u dedinoj ulici - Knjige o kojima se priča
SAJAMSKI DANI od 15. oktobra do 1. novembra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Veštica u dedinoj ulici

05.05.2020.
Bio je početak avgusta, nepristojno vrućeg i sparnog. Moj stric Dobrivoje, od milja zvani Pile, i ja stajali smo uz seosku ulicu, zapravo drum, jer u selu niko nikad nije ni pomislio da ima tu ima ulica. Selo ima drumove, puteve i sokake. Taj drum je pored nas prolazio, vodeći od samog repa sela, dole pored pruge, pa uzbrdo, rubeći imanje Milenkovića, odlazeći dalje prema dolini, centru sela, prema školi, crkvi, biblioteci i prodavnici zvanoj filijala. Pile i ja smo ćutali, pogledi su nam se drhteći topili u jari, duž jendeka su venule kamilice, toplo mirišući na tek skuvani čaj. Čekali smo da se ostatak porodice vrati sa groblja, sa pomena. Pola godine smo davali Mom Ocu. Posle toga nema šta mnogo da se priča. Čika Pile je palcem gurnuo kačket ka potiljku, nadlanicom obrisao čelo i rekao:

„Eto.“

U toj reči se gurala ljudska minljivost, prolaznost vremena, uticaj klimatskih promena na badnjevačku klimu, nevera da nekoga tek tako više nema, sećanje na vreme kada sam mu sezala do kolena.

Ja sam mu odgovorila:

„Čija je ovo njiva?“
„Koja?“
„Ova preko puta, što silazi ka Lepenici.“
„Jednog od Babića. Što?“
„Bi li je prodao?“
„Kome?“
„Meni.“
„Šta će tebi Babićeva njiva?“
„Da imam parčence zemlje ovde.“

Iskreno, spopala me je neopisiva čežnja za mrvom geografije gde sam rasla, gde su živele porodična sećanja, gde sam u tom trenutku stajala sa mirisom tamjana u nosu. Stric me je pogledao zaprepašćeno:

„Šta ćeš ti u tuđe?“
„Kako tuđe?“
„To nije naše, to je od Babića, šta ćeš ti tamo?“
„Kad kupim, biće naše.“
„Imaš ti svoju zemlju, nećeš valjda pored nas živih u Babiće.“

Koliko odmah, podsetio me je da mi je lično njegov otac, deda Mihajlo, u porodici poznatiji kao Mijajlo, testamentom ostavio komadić milenkovićskog imanja, da sam ja bila maloletna, da ga moj otac nikada nije na sebe upisao, zato je to sada u stričevom posedu, i da sutra sabajle nas dvoje idemo u Batočinu, gde će mi on prepisati i vratiti moju zemlju. Tako je i bilo, sutradan sam došla u posed starog voćnjaka, usred teritorije koju je Žmu kasnije nazvao „Rezervatom Milenkovića“. Naravno da me je istog trena spopala želja da tu zabodem najmanju, makar i kobajagi kuću, da sednem pred nju i vršim emotivnu fotosintezu. Taman sam počela da merkam gde bih mogla da je zabodem, kad je iz Kragujevca stigao moj drug, Cole Kovačević i odmah se zaprepastio mojom nesposobnošću investicijskog planiranja:

„Šta će ti kuća u Badnjevcu, bogu iza nogu? Eno ti praznih kuća u Šumaricama, a podno Rudnika se cela imanja prodaju, za male pare da kupiš i kuću i štalu i ambar i bunar i potok i parče šume, lepota jedna, budzašto.“

Ja sam se zabrinula, ipak me je vuklo da tu u Badnjevcu nešto svoje imam, zbog čega sam popodne otišla na konsultacije kod mog novog, prvog komšije, čika Pileta. Objasnila sam mu sve o jeftinoći, Šumaricama, bunarima, podno Rudnicima… Pile me je saslušao i namršteno pitao konstatujući:

„Kakve Šumarice i Rudnik, tamo ti niko nije sahranjen.“

Moram da priznam da me je nekropolsko uslovljavanje zidanja kuće do te mere ošamutilo, da nisam ni probala da se raspravljam.

Od tada je prošlo više od decenije, za koje vreme sam dolazila u Badnjevac, kod braće, stričeva, tetaka, sestara, i istrajnošću irskog patuljka skupljala paru po paru za kuću u samom uglu mog voćnjaka. Nezgodacija je bila u tome što su brojna mi deca studirala, a studenti su u prirodi poznati kao vrsta koja jede novac. Kad su dostudirali i postali svoji ljudi, uprkos mom odahnjivanju, nastavili su da me vuku za šta stignu i šište poverljivo:

„Mama, mamama, mamaaa…“

To mamanje je značilo da bih tužnogledajućim samostalnim osobama mogla da dam neku od onih šteđenih para. Ostvarivanje sna o kući na dedovini nikako nije htelo da se makne sa horizonta. Sve do godine koja nije uopšte izgledala kao godina pre bilo čega posebnog ili prekretnog. Te godine sam se prebrojala i zaključila da bih mogla da se upustim u ispunjavanje želje mi. Žmu je očajnički pokušavao da mi objasni da je to mnogo lepo što gajim emocije prema pomenutom krpčetu šumadijske teritorije, ali to još uvek ne znači da na svaku voljenu zemlju treba posaditi kuću, može ta ljubav da živi i bez stambenog objekta. Međutim, ja sam napasnošću i istrajnošću zunzare navaljivala, navevši kao glavni argument i to da nikad čovek ne zna šta može da se desi, naročito na našem, balkanskom buretu baruta koje pali svaki međunarodni piroman koji pored prođe i ima dovoljno vremena. Prosto, svašta može da biva, a tada je dobro imati svoje krpče zemlje i na njemu kućicu da se čovek skloni od svega. Tu sam dodala i argument plodnosti zemlje spremne da hrani i održi u životu, pomenuvši mogućnost nabavljanja dodatih vrednosti u formi koze i kokoške. Već kod koze je Žmu kapitulirao, nadajući se da će slaganje sa zidanjem kuće isključiti te animalne pretnje.

Iskoristivši njegov trenutak slabosti, iz budžaka sam izvadila zavidnu količinu knjiga, članaka i zapisa, koje sam godinama sakupljala i proučavala, sa namerom da sazidam pravu, staru, šumadijsku kuću –čatmaru. Onu od blata i slame, sa malim prozorima na krst i biber-crepom. I ognjištem pored smederevca. Očajnog Žmua, koji me je već video kako, ulepljena u blato i slamu, jurim pijane majstore po srezu, spasio je naš drug Dragan, čovek koji se bavi pravljenjem montažnih kuća. Zajedničkim snagama su mi oteli knjige i objasnili da je mnogo bolje da brzo dobijem kućicu koja se neće rastopiti na prvoj kiši, zbog nečije greške u ostvarivanju već zaboravljene gradnje, a i koja neće biti zidana duže od Skadra na Bojani. Pristala sam, mada mi je trebalo vremena da prihvatim da će kuća biti drvena, zato što se u Šumadiji tako prave kokošarnici, svinjci, ambari i koševi. Al dobro…samo nek je imam.

E, sad dolazimo do više no neočekivanog momenta. Da bi mi drug Dragan kuću sazidao, bilo je potrebno oko kilo-dva papirologije. Za pomoć sam se obratila Opštini Batočina, koja duži selo Badnjevac. Dotična se jako obradovala, i u liku i delu potpredsednika opštine pozdravila moju nameru. Usput sam se, naravno, predstavila devojačkim prezimenom toj instituciji, kao i svakoj babi na seoskom putu, rekla ko sam: „Jelica, unuka učitelja Jove Milenkovića“. Jer, samo tako, u toj mikro geografiji, znaju gde da te smeste. Opština je velikodušno ponudila svoje šalterske usluge, nakon čega smo se srdačno rastale. Ali, popodne mi se ponovo javila i upitala:

„Izvinite, jeste li rekli da ste vi unuka Jove učitelja?“
„Jesam, zašto?“
„Iznenađenje? Deda me je poslednji put iznenadio pre trideset godina kada je umro.“
„Znate, od iduće godine će se jedna od seoskih ulica zvati po vašem dedi, ulica Učitelja Jove Milenkovića.“
„Po mom dedi?“
„Jeste, selo je na taj način htelo da mu zahvali za sve generacije koje je izveo na pravi put.“

U tom trenutku je moje agregatno stanje prešlo u tečno, a vodostaj mi se dodatno podigao kada sam shvatila da će to biti upravo onaj drum koji rubi imanje Milenkovića, i da će moja kuća imati dedinu adresu.

Nakon toga su se stvari tako brzo odvijale da su ih moja očekivanja jedva stizala. Drug Dragan je kuću sazidao brže no što bi bili moji najluđi snovi. Za manje od dva meseca sam dobila kuću sa tremom i šupom, česmu pored kuće, veliku kapiju i male za prolazak i odlazak kod rodbine, jedinih komšija, kuću usred voćnjaka. Izgledala je kao da je oduvek tu, sa sve starom, do neba visokom kruškom pored nje.

A, onda je prošlo godinu dana i sa istoka je banula nezvana gošća, virusna Korona. Počele su izolacije, policijski časovi, zatvaranja među zidove, pripreme za izlazak napolje, u prodavnicu, kao da ćete nekom da radite operaciju na otvorenom srcu. Žmu i ja smo pokupili zalihe za opstanak, kučeće mačeću menažeriju, i povukli se u kuću zidanu na već pomenutom „nikad ne znaš“ argumentu.

Upravo zato su Žmu i drug Dragan ušli u diskusiju da li sam ja veštica ili vizionarka. Konačni rezultat me nije zanimao, bitno je da sam ja bila u pravu. I da ću, čim mi opština dodeli kućni broj, napraviti plave table, one sa gradskih ulica, na kojima će pisati „ulica Učitelja Jove Milenkovića“. Ima da ih pokačim na sve kapije milenkovićskog rezervata. Mada, stric Pile predlaže da ih prikucamo i na svaki deblji bagrem, što ja podržavam, jer je malo veštica koje imaju tu sreću da žive u dedinoj ulici.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
šaka života laguna knjige Šaka života
21.10.2020.
Dole u selu, u Badnjevcu, s druge strane Lepenice, moji brat i snajka imaju prodavnicu. U njoj ima svega, od eksera preko kuhinjskih potrepština, alata, baštenskih kanti i semena, burića i meni nepoznatih...više
više
krvopije laguna knjige Krvopije
16.07.2020.
Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka...više
više
tražim pomilovanje laguna knjige Tražim pomilovanje
08.06.2020.
kad nepozvani pesmi na vrata odnekud spolja bane, a pesnik leži bespomoćan u zemlji dublje od dva hvata Najkraće rečeno, članovi Komisije su, iz gimnazijske lektire izbacili zbirku pesama,...više
više
veštica u dedinoj ulici laguna knjige Veštica u dedinoj ulici
05.05.2020.
Bio je početak avgusta, nepristojno vrućeg i sparnog. Moj stric Dobrivoje, od milja zvani Pile, i ja stajali smo uz seosku ulicu, zapravo drum, jer u selu niko nikad nije ni pomislio da ima tu ima ulica....više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
životinjsko carstvo laguna knjige Životinjsko carstvo
05.10.2020.
Dugogodišnjim posmatranjem ustanovio sam da većina ljudi čašu sa vodom na pola – vidi kao polupraznu, a ne kao do pola punu. Šta više, ustanovio sam kako ljudi koji opažaju čašu...više
više
kako sam preboljela koronu laguna knjige Kako sam preboljela koronu
26.08.2020.
Ležim na podu bolničke sobe. Blijedožuti linoleum još je vlažan jer malo prije oprala ga je čistačica kojoj sam vidjela samo čelo i oči, sve ostalo bilo je pokriveno zaštitnom opremom. Ipak,...više
više
isidora bjelica (1967 2020) i novi talas i lako štivo laguna knjige Isidora Bjelica (1967-2020) – I novi talas i lako štivo
21.08.2020.
Prvi put kada se pojavila u medijima (a u medijima će se pojavljivati vrlo često u narednim godinama i decenijama), i prvo saznanje o Isidori bila je čuvena „naci-žurka“ u Sarajevu, gde...više
više
kolovrat laguna knjige Kolovrat
16.07.2020.
Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Treća noć“ (u pripremi) Iako nisu uspevali da ga nateraju da ih čuje, ovaj čudni kameni patuljak, smešten između tri drevna hrasta, mora biti...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.