Besplatna isporuka na teritoriji Republike Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Veliko G (Sudbina jedne bračne postelje)

23.07.2012.
Svog prijatelja D. sreo sam sasvim slučajno u jednom malom šumadijskom selu. Moj jugo je propljuvao krv, te sam sedeo u seoskoj kafani i čekao da mi neki njegov dalji rođak nanovo uspostavi krvotok u kolima.

’’Moj problem je malo neobičan’’, poče on da mi objašnjava zašto je nestao iz naših beogradskih života. ’’Znaš one krevete što se rasklapaju, teški, puni federa i nekakvih dasaka, rasklapaš ih i sklapaš nebrojeno puta tokom svog malog bračnog života. E, kada se taj krevet otvori, stavlja se dušek preko njega, a potom posteljina. Moja žena je imala običaj da naše čaršave sklopi uvek zajedno, pri čemu se ti sljubljeni čaršavi moraju postavljati uvek strogo utvrđenim redom. Znalo se šta je gore, a šta dole. Pošto je to za ljude poput mene bilo malo zbunjujuće, moja supruga racinalnog uma jasno je obeležila krajeve posteljine, te se nikako nisu mogla prevideti dva velika slova G, što je jasno značilo da taj deo ide gore, gde je glava, a da onaj neobeleženi treba staviti dole, pod noge. Međutim, takav način komunikacije je imao i svojih nedostataka. Ukoliko naznačeni uslov ne bi bio ispunjen, odnosno G nije bilo tamo gde bi trebalo da bude, moja žena bi me budila i terala da ustanem, kako bi ona ponovo namestila čaršave, i uspostavila narušenu harmoniju naše postelje.

Ustajem, ali počinjem da mrzim ono G, voleo bih da ga nema.

Onda sam počeo gotovo nesvesno da prenebregavam ovaj bitni postupak u nameštanju (mojoj supruzi važan iz higijenskih, logičkih, estetskih razloga) i time umanjujem značaj simbola na rubu čaršava, što je izazivalo veliko nezadovoljstvo kod moje žene. U takvim prilikama bih saznao mnogo toga o sebi: da sam aljkav zato što su takvi ne samo moji roditelji več i svi preci po očevoj strani, da je majka rano prestala da me doji i da me je emotivno zapostavljala, da me je otac neprestano tukao kao dete, a mlađa sestra i seksualno zlostavljala. Bio sam spreman da poverujem u sve to, ali pod jednim uslovom, da na svim drugim čaršavima napišemo veliko slovo D, što bi simbolizovalo onaj neugledni kraj posteljine koji se nalazi kod nogu. Pomislio sam da bi takva promena mogla uneti nanovo radost u naš bračni život. No, moja moja supruga je taj predlog istog trena odbila, još je razrogačila oči i, podbočivši se, zagrlala kao nikada do tada: ’Dogovorno smo obeležili prostorne relacije na čaršavima, nema razloga zašto bismo sada menjali utvrđene znakovne sisteme!’

Povukao sam se kao svaki pravi muškarac i pomislio kako je moja žena jedno visokoumno biće, jer mi je opet kroz razgovor pomogla da shvatim neke sopstvene karakterološke osobine: da sam neracinalnog uma, da sam nedruštveno i samoživo biće, da nikada ne uviđam suštinu, već sam uvek opsenjen nevažnim i perifernim stvarima, da naša deca pre spavanja ne peru noge jer poseduju moj prljavi genetski kod. Uzdahnuo sam, zavideći svojim precima jer je njihov život bio jednostavniji, spavali su na zemlji i nikada nisu morali da obeležavaju blatnjavi deo svoje postelje, a važno je bilo samo da si uz svoju ženu u mraku, da se mesta ne pomešaju.

Od tada sam počeo da se usamljujem. Potpuno me je porazilo što to mojoj ženi nije ni najmanje smetalo, nisam joj uopšte nedostajao u bračnom krevetu. Valjda, zato što je imala to svoje G, uvek uz sebe, gordo i nežno, verno i postojano. Čak ni naša, nekada zajednička postelja, nije bila više onako jednolična, isprana i sivkasta, moja žena je sada spavala u cvetovima, opijena miomirisom skupih zelenih omekšivača, na krevetu koji je najednom postao živ kao dvorišni travnjak.

Nije ni čudo što je ustajala s njega čila i vedra, i bila je mnogo lepša. Bolelo me je što do tada nisam primećivao tu njenu raskošnu lepotu, ali, povratka nije bilo, jer osvojiti opet sopstveni krevet bilo je teže nego krenuti na Konstantinopolj. Moja žena je bila spremna da do smrti brani stečenu slobodu, ideologiju, teritoriju, civilizaciju i kulturu, od vandala i uljeza kome je svejedno da li mu je glava G ili su mu noge G. Od onih kojima je sudbinski prokazano da se žuljaju na pocepanim foteljama, škripavim vojničkim krevetima, rasklimatanim stolicama, klupama.

Već tri godine živim ovde u staroj dedinoj kući.

Moja žena još uvek nije primetila da me nema.’’
 
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
veliko g (sudbina jedne bračne postelje) laguna knjige Veliko G (Sudbina jedne bračne postelje)
23.07.2012.
Svog prijatelja D. sreo sam sasvim slučajno u jednom malom šumadijskom selu. Moj jugo je propljuvao krv, te sam sedeo u seoskoj kafani i čekao da mi neki njegov dalji rođak nanovo uspostavi krvotok...više
više
rečnik nepopularnih zanimanja direktor škole laguna knjige Rečnik nepopularnih zanimanja: Direktor škole
14.05.2012.
(Najnepopularnije zanimanje. Prema najnovijim istraživanjima učenici bi pre bili i kasirke, učenice - poštari, poneko tek učitelj, ali direktor škole - niko.) Ko je direktor škole Zoomorfno...više
više
ko se seća ljudskog bića laguna knjige Ko se seća ljudskog bića
16.03.2012.
Da li se ponekad setimo onih malih običnih stvorenja koje još uvek zovemo ljudi. Onih koji žive u nekakvim gudurama ove evropske Serbije, i koji uniženi, nemoćni i gladni, čame u svojim loše skrojenim...više
više
kap ljudske dobrote  laguna knjige Kap ljudske dobrote
11.05.2011.
            Ma u kakvom obliku se manifestovalo u našim životima, zlo je kao u mitološkim pričama oličenje demonskog sveta. I svaki susret s njim nedvojbeno ostavlja tragične posledice,...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
11  laguna knjige 11.
04.04.2020.
utorak 1. april Rekla je: „Nedostaju mi brze kafe.“ „Nema više Lana, brzih kafa i dugih ručkova. Nema više Beograda. Svet je prestao da postoji. Svet koji smo mi poznavali.“ „Žao...više
više
iz seoskog dnevnika ajfelov most laguna knjige Iz seoskog dnevnika – Ajfelov most
30.03.2020.
Posijala sam svoj prvi bob. Dva reda. I još dva reda blitve i jedan tikvica. Barem tri tjedna neću imati priliku viriti u svoje gredice jer ću biti u Zagrebu, pa u Beogradu, pa u Istri. Nakon...više
više
epidemična sećanja laguna knjige Epidemična sećanja
26.03.2020.
Srećna, a možda baš i ne, Nova 1972. godina me je našla u dečjoj bolnici i uručila mi otužni bolnički paketić – u celofan spakovano sivo kamionče, kome je odmah otpao točak, knjigu bez...više
više
ja, dondo laguna knjige Ja, dondo
18.11.2019.
U najpoznatijem djelu dubrovačkog pisca Marina Držića glavni je junak dundo Maroje. Komedija „Dundo Maroje“ prvi put je izvedena polovinom 16. vijeka u Sali Velikog vijeća Dubrovačke...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.