Tražim pomilovanje

kad nepozvani pesmi na vrata
odnekud spolja bane,
a pesnik leži bespomoćan
u zemlji dublje od dva hvata

Najkraće rečeno, članovi Komisije su, iz gimnazijske lektire izbacili zbirku pesama, Desanke Maksimović, „Tražim pomilovanje“. Komisija je jednoglasno zaključila „da se vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe“. Skraćeno rečeno, zaključili su da se vanvremenost ne uklapa u ovo vreme. To se, inače, na latinskom zove contradictio in adiecto, i označava suprotnost u pridanome. U ovom slučaju to je tvrdnja koja sama sebi protivreči, jer ako su Desankine pesme, kako kažu, „vanvremenske“, onda odgovaraju svim vremenima, odnosno epohama. Posebno je zanimljivo smatranje Komisije da učenici četvrtog razreda gimnazije, kojima je ova zbirka do sada bila lektira, neće umeti da je vrednuju i umanjivaće njen značaj, zbog čega je predloženo da se prebaci u prvi razred gimnazije „kao odjek književne epohe srednjeg veka“. Dakle, mlađi će, za razliku od starijih, umeti da je pročitaju i vrednuju.

Tražim pomilovanje
za takozvane pesničke grehe
kad ih na arhangelske stave vage
licemeri na okupu

Priznajem da je „Tražim pomilovanje“ meni najdraža zbirka pesama, iako Desanka Maksimović nije moj omiljeni pesnik, ali to zaista nije jedini, niti najvažniji razlog zbog kog stajem u njenu odbranu od svih koji misle da su je „poetički okviri epohe“ pregazili. Od godine kada smo se ta zbirka i ja rodile, 1964. godine, nije postojala epoha u koju bi se te pesme bolje uklapale, no što je to sadašnjica i poslednjih desetak godina pre nje. Za početak su se prvo pojavili Stefani, svako drugo muško dete u Srbiji je ponelo to ime, nekada davno rezervisano samo za članove dinastije, za one krunom ovenčane. Za njima su stigli Dragutini, Milutini, Vukani, Nemanje, Save i Dušani, budeći zatrpani ponos na sjaj srednjovekovne srpske države.

Za stare podvige i slave stare,
za one čiji je zavičaj
na obalama prošlosti osto,
za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,
za one koji ugašena sunca brane,
koji se sećaju snegova od lane,
tražim pomilovanje.

Naravno da to nije bilo slučajno, vraćanjem državnosti Srbiji se ista okrenula više svojoj no jugoslovenskoj, koja je do tada učena u školama. A u okviru te istorije je poseban akcenat dat upravo srednjem veku, tadašnjoj državi, njenim poznatim i manje poznatim vladarima, i to ne samo u školskim udžbenicima, već i svim oblicima medija, uz objavljivanje knjiga o pomenutim vladarima, kao i snimanje filmova posvećenim tom dobu, naravno uz manastire, crkve, običaje, recepte, zakone i zakonike. Da ne pominjem da se vratio Savindan, od kog u vreme mog školovanja, ni S nije postojalo, a kamoli školska slava, recitovanja i pevanja princu Rastku. Čije ime je, inače, takođe postalo jako popularno, u obe njegove pojavnosti, svetovnoj i crkvenoj. Tada je počela epoha koja još uvek traje, epoha do tada sakrivanih korena, epoha kojoj je ukinuta zbirka pesama upravo i mahom peva.

Ja znam ko sam
po zvonu
što sa zadužbina nemanjićkih peva,
po jasnosti njegova glasa,
po tome što me od Studenice do Mileševa
pradedovi gledaju s ikonostasa

U toj epohi, koja je u trajanju, posebna pažnja je posvećena Dušanovom zakoniku, u onoj meri u kojoj to moja generacija nije učila, i da nije bilo Mog Oca, koji je pružao otpor učenju istorije u dnevno političke svrhe, i onog „što od pouzdane istorije ima samo svinjsku glavu“, ne bih ni ja dovoljno o njemu znala. Iako me epoha mog školovanja nije na to obavezivala, Moj Otac je imao jedno drnjavo, skoro raspalo i pitaj boga koliko staro izdanje tog zakonika, koje sam, sa njim, imala da pročitam i analiziram. Za razliku od dece ove epohe, koja o njemu uče u školama, a mogu i da ga nađu u celom spektru izdanja, zaključno sa onim luksuznim, zlatotiskanim, za koje bi se čovek zakleo da su rukopisana na Vaznesenje Gospodnje, 1349. godine u Skoplju.

Po milosti božjoj
i blagoslovu svetitelja iz Rasa,
ja, car Srba, Grka i Arbanasa,
zemljama koje od oceva nasledih
i mačem osvojih,
koje povezah krvnim sudovima
svojih vojnika,
dajem zakonik,
i neka nema drugih zakonika
osim mojih.

Ovo su bili stihovi kojima nije odoleo ni Moj Otac, koji je Desanku Maksimović smatrao režimskom pesnikinjom, a mora se priznati da joj tadašnji režim nije bio jedini koji je podržala. Podržala je i njegov nastavak, koji ni po čemu dobrom nije zapamćen. Ali, zbirka „Tražim pomilovanje“ je razoružala i Mog Oca, jer levičarstvo u njoj zastupljeno je bilo do te mere humanističko da niko ni reč protiv ne bi mogao da kaže. Ni za suštinu, ni za poruku, ni za neponovljivu lepotu njene poetike.

Tražim pomilovanje
Za pesme...
...kad hajkači na stare slave
ledenome podvrgnu biču
pesnikove stihove nedopevane.

Tu negde se čita i nerazumevanje onih koji tvrde da pesme ove zbirke nisu za ovu epohu, jer samo na prvi pogled su u njoj pesme koje se najčešće vide kao diskusija sa surovim Dušanovim zakonikom i molba da se pomiluju svi oni prema kojima nije imao milosti. Zbirka pesama „Tražim pomilovanje“ je napisana i posvećena drugačijima, u njoj se ne radi samo o sebrima, meropasima i vlasteli, u njoj su mesta našli svi za koje nijedno vreme, nijedna epoha nema razumevanja, s razlogom ili bez njega.

Pomilovanje za naivne,

Za one kojima se čini
da su jednaki
siromah i bogati,
slab i jaki

Pomilovanje za neshvaćene,

Za one koji ostaju strani
Rukama što ih drže u naručju

Pomilovanje za one koji carske drumove oru,

Za ljude i žene
u čijoj su mašti razmere sveta
pomerene

Pomilovanje za one koji jasno vide,

Za ljude koji nisu pravi,
jer jasno vide

Pomilovanje za laži izgovorene iz milosrđa,

Za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao
niti rđavome da je rđav

Pomilovanje za bogove,

Šta su nepravde boga Peruna...
prema nepravdi zemaljskih bogova
koja iz vedra neba bane
među nezaštićene i među male

Pomilovanje za ismevače,

One što za druge žive,
one što za druge ginu,
delo bez vrednosti,
delo gde vrednosti ima

Pomilovanje za one koji se spotiču preko praga,

Za bezazlene...
Za ljude večito maloletne...
Za utopiste...
Za tihe, za setne,
Za one sasvim drukčije od mene
i za one sa mnom istovetne

Pomilovanje za sve one koji su živeli i koji će tek stići i živeti, pomilovanje za vremena koja ne mogu da prođu i sve pesnike i pesme koji kroz vremena hodaju, ne obazirući se na njih. Pomilovanje sa sve one koji večito žive, zahvaljujući piscima i pesnicima. Jer kao što mi je jednom rekao pokojni, avangardni pesnik, Vujica Rešin Tucić: „Nije teško pisati, teško je čitati“. Pomilovanje za sve one koji ne umeju da čitaju, niti druge tome da nauče.

Razumevanje za one koje su nedovršenoću postale dovršene, i zaslužile večnost. I mesto u lektiri.

Za Jefimije,
za svete Tereze,
za svaku Safo
i Jovanku od Arka,
za sve zanete i nedovršene,
i za mene.