Tanjindan

Da je onako kao što nije, danas bismo slavili Tanjin pedeseti rodjendan. Pozvala bi nas na sitne kolače i slane grickalice za koje bi nam odmah dala recepte, i objasnila kako i šta sve zdravo je unutra munula. Na njenom klaviru bi stajao buket prolećnog cveća sa obližnje Djeram pijace, kroz otvoreni prozor bi ulazila buka sa ulice i vetar koji bi podizao zavesu, preteći da poobara poklone poredjane na komodu. Pušači bi se gurali na maleckom balkonu, pokušavajući da ne poruše prazne saksije, spremljene da se u njih posadi plen predstojećeg pohoda na rasadnike, jer proleće je skoro već tu...



Umesto toga, Tanje nema već četiri godine, a na njen rođendan koji je već postao Tanjindan, u Skupštini grada Beograda se okuplja neki fin i dobar svet zato da se obraduje tome što je Tanjinu nagradu dobio neko od njih. Jer, to je jedina dodela nagrada na koju se ne dolazi zato da se bude vidjen, već zato da se iskreno raduje nagradi koju dobijaju ljudi bez kojih bi ovaj svet bio mnogo siromašniji, a koje nagrade inače nekako zaobilaze, iako su ih itekako zaslužili. Sve te ljude možete da vidite ili ste gledali na televizijama, da slušate na radijima, da čitate ono što već niz godina da pišu, oni su novinari, umetnici, kulturni radnici ma koliko to socrealistički zvučalo. Oni su deo stvarnosti koji se sve više sužava, ali oni u njemu istrajavaju i ne predaju se.

Jednom godišnje, na Tanjin rodjendan, oni se okupljaju i aplaudiraju toliko da se dobitnik nagrade postidi i skoro rasplače od ganutosti dok grli crvene korice nagrade, a iza njega se smeje Tanjina fotografija. Onim dirljivim osmehom od kog sve podilaze žmarci i zbog koga izgleda življa no ikada, tako živa da svi čekaju da se odnegde pojavi, skine sa vrata maramu koju je sama napravila, uredno je složi u krilo i sa tim istim osmehom, strpljivo, pristojno i vaspitano kao uvek, sedne i čeka da vidi šta se tu zapravo dešava.

Danas su prvo podeljene plakete. Posthumno. Ani Raci i Robertu Klajnu. Ani koja je u redakciji vazda sedela u ćošku, stalno i puno kucala i još više smejala. Malo koja promocija knjige, premijera, koncert su mogli da prodju bez nje i kamermana koji ju je u stopu pratio. I Robert koji je priča tako duga da ovde ne može da stane. Onaj Robert, veliki majstor zvuka. Naš jedini Robert.

A, Tanjinu nagradu je dobio čovek koji je za nas bio Gugl. Sve što o muzici nismo znali smo učili od njega, rasli na Džuboksu i Roku – Petar Peca Popović. Predugo bi trajalo da se nabraja šta je sve i gde je sve Peca radio za ove pedeset i tri godine koliko se bavi novinarstvom i pisanjem. Peca je čovek čiji opis najbolje staje u naslov njegove knjige, „Biti rokenrol“. E, to je Peca Popović bio za sve nas, rokenrol lično. I ostao.

Jedino što legende kao što je Peca ne zaboravljaju sve one koji su im pomogli da budu ono što jesu, jer kao što je Peca danas rekao: „Mene nisam ja napravio, mene su napravili moji saradnici“. Zato će Peca Tanjinu nagradu koju je dobio uložiti u to da Nikola Karaklajić dobije svoju spomen ploču, ne bi li ostao nezaboravljen čovek koji je pokrenuo Džuboks i vodio „Koncert za mladi ludi svet“.

Zato što, kao što je Peca Popović danas rekao: „Po nama se ništa neće zvati“.

Možda zaista i na žalost neće, ali makar ovog jednog dana u godini svi oni dobijaju ono što zaslužuju – zahvalnost i nezaborav. Za njihovu borbu za mesto umetnosti i kulture u medijima. Baš kao i Tanja.