Roman o Margiti

Iduće srede, 16. maja, u 18h u SKCu će biti održana promocija knjige Dušana Vesića „Magi-Kao da je bila nekad“. Učestvujem na događaju gde ću pored autora i njegovih gostiju izgovoriti nekoliko rečenica.

Osećam potrebu da pre tog događaja napišem par misli. Ja imam 53 godine, živim više-manje sve ove godine u Beogradu. Svedok sam ,od rođenja mog, koliko ljudi imaju animozitet prema Beogradu, i svemu što navodno ima beogradske korene. Građanski rat koji se decenijama vodi protiv stanovnika Beograda, počevši od „koski“ koje su ubacivane od strane UDBE, DBa, i pitaj boga kojih sve službi, pa do konstantnog medijskog iritiranja stanovništva inputiranjem elitizma građanima Beograda i izmišljenog pojma „krug Dvojke“, koji su seljaci smislili da se ograde od svojih torova, obora, štala, šljivika i livada, svrstali su nas koje su tu zatekli u ugroženu vrstu. Magija Beograda je neverovatna. Magnetska privlačnost da se u njega usele svi koji su zadojeni otporom i mržnjom prema ovom gradu je već pitanje na koje nema odgovora. Ni u kafani, ni u ludnici.

S kraja sedamdesetih godina prošlog veka sa britanskog ostrva krenula je socijalna pobuna mladih ljudi koji nisu videli budućnost u postojećim sistemima koji su gušili radničku klasu, stvarali podele, izazivali klasnu mržnju, ugnjetavali slobodu. Pobuna se desila, trajala je kratko, ali bilo je slatko. Odjeknula je po celoj Evropi. Mladež u SFRJ najslobodnijoj državi od neslobodnih, raširenih ruku je dočekala taj talas, koji je kasnije dobio prefiks „Novi“. Klinci su shvatali da nema oslobođenja bez drastičnih rezova, bez žrtvovanja, bez eksperimentisanja. Kuljanje kreativne energije, morao se suzbiti po svaku cenu. Ostaće večita misterija oko toga ko je ubacio heroin u Beograd. Gotovo sa sigurnošću tvrdim, pošto nisam glup, da drogu nisu doneli navijači Ajaksa i Juventusa osim par grama po džepovima. To je mnogo veći posao bio. Plodna teritorija, centar Beograda, teritorija oko skupštine, pete i osme gimnazije, Dedinja. Tamo su bila deca dobrostojećih komunističkih bumbara, idealni za podmetačinu. Heroin od gubitnika pravi gubitnike, nikako heroje. Heroin ume da zajebe, neko plati glavom, neko preživi, uglavnom niko nije iz te ljubavi izašao neoštećen. Heroin je ubačen da ublaži pa čak i uništi čitave generacije, koje su prve posle žrtava sremskog fronta dočekali punoletstvo u SFRJ posle II svetskog rata.
Na talasu te silne i prejake energije koja nas je dotakla iznikli su mnogi bendovi. Među njima i EKV. Neću sada da pričam o njima, sve je ispričano, i većina napisanog je neistina, ali nema veze. EKV je bio veliki bend. EKV je trebao da prestane da postoji kada je Bojan Pečar napustio bend. Sve posle toga bilo je inercija, mučenje, zloupotreba umetničkih senzibiliteta Milana i Margite. Nisu umeli da kažu NE, borili su se na svoj način protiv ludila koje je zahvatalo našu tadašnju državu.

Sedeo sam sa Margitom na Novom groblju dok je Milan ležao u kapeli. Milenko Kašanin tada potpredsednik gradonačelnika Čovića držao je govor. Ja sam ćuteći slušao lupetanje tipa: „Bio si dečak iz vode, imao si trag pod levom miškom, gledao nas očima boje meda...“, došlo mi je da jaučem od muke i primitivizma. Magi mi je rekla samo dve reči: „Pusti, Hedi...“ Jebote, ona je tešila mene i sve nas. Maga, naša drugarica, majka i kraljica. Žena koja je svirala i stvarala u rokenrol bendu, a ne u kamernom orkestru. Ako se baviš rokenrolom, živiš rokenrol. Ne smeš da budeš pička. Magi se sa svim svojim vrlinama borila sa životom, mrzela je život koliko i svi mi. Ali ti kreativni genijalci imaju rok trajanja. Požure u smrt. Smara ih život. Utehu od dosadnih ljudi pronalaze u svemu pa i u drogi. Ona im olakšava patnju. Ona im je zamena za bezjbol palice kojima bi razbucali sve one iskežene likove koji ih saleću kroz ceo život.

Putovao sam sa bendom na turneje posle albuma „Ljubav“ i „Samo par godina za nas“. Žika je ćutao, Milan i Bojan su se svađali. Margita se smejala i posmatrala. U prepunom Pioniru su ostavili Milana samog na bini dok je solirao u „Sedam dana“, Magi je sela na neke kutije pored mene sa strane bine i gledala publiku. Nije bila zadovoljna. Tu su bili mnogi lažnjaci, zelenaši, dileri, koji su je proganjali. Život heroja može da živi samo ludak. Magi to nije bila. Bila je najslabija karika u bendu i čitavoj „prislanjajućoj“ ekipi. Udarali su je mučki. Umrla je kako je umrla. I to je to. A, da...volela je Jana Asboriya iz grupe The Cult, govorila je da joj je bio soulmate.

Kada je otišla i Margita, posle Milana i Bojana, EKV je počinjao da dobija na popularnosti. Oko te muzike okupljala se gotivna ekipa. I mrtvi su počeli da zajebavaju službenike koji su delegirani da sačuvaju lik i delo trenutnog Lopova na vlasti. Kada se građani relaksiraju moraju se mučki udarati da ne budu raspoloženi. Zna se postupak. Mrtva beba na naslovnu stranu štampe, ratovi, atentati. Kada hoće da udare nisko, po Beogradu, udare po Margiti. Narkomanka! Obeležavaju je, kuže, gade. Mrtvu je siluju da bi ogadili ljudima sve beogradsko i ljudsko. EKV je bio beogradski bend što implicira da je odmah u startu hendikepiran u odnosu na ostale muzičare iz drugih gradova SFRJ. Cane se borio protiv toga urođenim bezobrazlukom, Gile podjebavački sa „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, Koja je Koja. Sećanje na Idole je uništeno time što je umro pogrešan Idol.

Udes EKV je udes čitave jedne generacije. Deafirmisanje članova benda je bombaški napad na slobodu misli. Tenzija u kojoj je naša prestonica je planski izazvana. Mada se Beograd ne da. Sinoć je bio pun Sava centar na Divljanovom rođendanu. 2000 ljudi je čekalo u redu za Nesbeov potpis kod SKCa pre dva dana. U sredu ćemo predstaviti roman o Margiti. Očekujem pun SKC. Dušan Vesić je želeo da pozove sa bine ljude da se velika sala u SKCu nazove po Margiti. Ja sam mu sugerisao da ne bude lažno skroman i da pozovemo ljude da se cela zgrada nazove Kulturni centar-Margita Stefanović. Tako će i biti. Odavno taj centar nije više studentski, pa dok ne podignu neki šoping mol tu da se barem odužimo Margiti i našoj mladosti. Nije nikome od nas Beograd okrenuo leđa, okrenuli su nam leđa doseljenici koji bi najradije da niko od nas ne postoji. Žao mi je zbog njih. „Nisu uspeli da nas pretvore u sebe“, citiram jednog od mojih omiljenih pisaca.

P.S. Vidim da mnogi hejtuju knjigu, i pomišljaju da imaju više prava od autora na to...ali što je niste napisali rođaci, što se niste izložili sudu javnosti. Po meni ovo je knjiga od koje treba da počne sećanje na Margitu i EKV, sve do sada izrečeno i napisano bacite u wc šolju...vidimo se u sredu u 18h

Piše: Dule Nedeljković
Izvor: nedeljnik.rs