Prilozi za ekologiju književnog teksta

 Nisam uveren da književnost menja svet, sem one loše koja je najuticajnija od svih vidova svekolikog ljudskog stvaralaštva. Stoga, bilo bi nužno uspostaviti moralne i estetske otklone s idejom da, u ekološkom smislu, filtriraju svaku misao koja iole ispolji težnju da se preodene u književni tekst. Jedan takav ekološki (civilizacijskozaštitni) mehanizam bio bi potreban na globalnom nivou, jer svako otapanje ljudskih emocija, i kontinuirano zagađenje literarnog duha, prolog je materijalnoj i ekološkoj tragediji sveta, koji usled bujice književnog zagađenja, ne može ni očekivati svoj bolji epilog.

Pisci i umetnici su kao i svi drugi ljudi - neobzirni, samoživi, necivilizovani, tašti, površni, nepismeni (čast izuzecima kojima ni sam ne pripadam), te bi ekologija teksta predstavljala operativni sistem (kao što je windows, ili android), koji bi trebalo instalirati na svaku komunikacionu spravu, bilo računarsku, telefonsku, televizijsku (ne znam šta učiniti s oliveti pisaćim mašinama), kako bi pokušaj da pisac s namerom prošvercuje ponešto u nebesko prostranstvo teksta, bio osujećen opomenom da ne mora svako biti literata, da postoje i druga časna zanimanja kao što su: vozač gradskog autobusa, servirka u školskoj kuhinji, novinar-saradnik u lokalnoj televiziji koja se grčevito bori da dobije pravo na regionalnu frekvenciju ili, jednostavno, prodavac najgorih tiražnih knjiga (koje je i sam stvarao, dve na sat), koje se kupuju po automatizmu, jer kontaminirana ljudska znatiželja može biti gadnija bolest nego kancer moždanog tkiva.

Pošto književnost zaista ne može promeniti svet, bar u onom progresivnom smislu, trebalo bi tu novu hermenautičku disciplinu što pre uvesti u školske čitanke i dnevnike, globalne i operativne planove nastavnika. Ekologija teksta bi morala delovati preventivno, podrazumevajući čišćenje (otresanje, dubinsko usisavanje) publikacija u nastanku, i to na taj način što bi književno- nuklearne čestice trebalo prvo istresti iz konfuznih i pretencioznih misli, čiji se smrad oseća sa svake rukopisne stranice. Potom, pod jakim mlazom kritičke svesti trebiti ih iz jezika, koji se preuobličio, poput demona, izvrnuo u naličje komunikacije, ne pripadajući više nijednoj prepoznatljivoj niti kreativnoj stilskoj matrici, sem redukovanom, turbo i rijaliti dizajniranom robotizovanom znakovnom sistemu uličnih semafora, ili razlupanoj železničkoj signalizaciji na zapišanim pružnim pragovima. I na kraju, u zjapeće tekstualne rane i kratere, u kojima više ničaga nema što bi podsetilo na život, upumpavati rafinirano estetičko ulje pincetom, kako bi se možda u neko drugo i buduće vreme, uselilo u njih kakvo jato blagorodnih stihova i reči.

Književnost, definitivno, ne menja ovaj vrli svet, ali neko mora ozbiljno da ustane u ekološku odbranu svih onih umova, koji su još uvek nezagađeni, a čiji glas se pretvara u krik nad ponorom koji zjapi kao književni tekst.