Preko veze

Mi smo porodica razudjenog tipa. Doduše, koliko do onomad, mereno roditeljskim aršinima neosetljivim na vreme kao takvo, bili smo prilično zgusnuto naseljeni. Bila su to lepa vremena kada su deca bila ono što ta reč i znači, sve dok nisu bez pitanja porasla i prema njihovim shvatanjima porasla. Nije da ja to ne shvatam, nego mi je prosto neverovatno da neko ko se, do koliko prekjuče, teturao izmedju stolice i komode, pokušavajući da savlada podlosti gravitacije, sada ne samo da hoda, nego galopira naokolo. I to van granica stana. I ulice. I grada. I države. I kontinenta. Samo čekam da mi mahne sa neke, za početak, susedne planete. Naravno da se i to dešava bez maločas pomenutog pitavanja.

 

U ta dobra stara vremena, baš po bapskoj više slutnji no izreci, problemi su, srazmerno veličini, odnosno manjini, bili manji. Jeste da su se tad upale ušiju, grla, rastenje zuba na bis, padanje na glavu i sve raspoložive ekstremitete, činili kao najveći na svetu i okolini. Ali, tada je čovek bar mogao da ih locira, lepo im streseš kocke na pod, daš automobilčiće ili lutke koje ne mogu da gurnu nekud kud odraslom ni na pamet palo ne bi. Tu i tamo progviriš da vidiš da im neka nepodopština, poput glodanja fotelje, nije pala na pamet. Ako ih je više, oslušneš tišinu i ako je tišina, to ne valja. Dok galame, sve je kako treba, a tišina je poziv na obaranje postojećih rekorda u trku do dečije sobe. Tad ti ne odnose ključeve od automobila, ne izlaze napolje da se vrate sutra, ne odlaze bez tebe na letovanje...U svakom slučaju, to je vreme tipa Bogteradovaoisvitisesveciveselili. Jer, onda krenu...

E, to kretanje se, u naše vreme, nekako poklopilo sa izumljivanjem mobilnih telefona. Ne znam zašto taj čovek nije dobio više Nobelovih nagrada za mir. Taj koji je mobilne izmislio. Spomenik da mu se napravi, ne ko kuća, nego kao naselje solitera. Dotični telefoni su omogućili ne samo da održim komunikaciju sa decom, u kombinaciji sa prostornim lociranjem, nego i da sačuvam zdravlje mog pulmološkog sistema sa posebnim osvrtom na stabilnost njegovog respiratornog dela. Da nije bilo tih sprava, ja bih prsnim stilom visila sa prozora, kao nebrojene generacije majki pre mene, pokušavajući odokativno da utvrdim vraćaju li se već jednom kući mladunci koji, po postojećim prirodnim zakonima, ne bi trebalo da mogu bez majke da žive, provode se i tumaraju naokolo.

Jeste da su, u prvo vreme, ti telefoni nudili samo elementarne funkcije, ali i to je bilo više no ništa pre toga. Obaška su im krepavale baterije baš onda kad ste pokušavali da dozovete detinju sortu. Pripadnici iste su uspevali da nakaleme takve račune za telefone da vam uši i džepovi od strave otpadnu, al kad ih vi zovete – e, tad baš nekako nisu bili dostupni. Čudo neobjašnjivo.

A, komunikacija je, priznaćete uslov srećne porodice. Baš kao i braka. Zato ja, u našoj osnovnoj društvenoj ćeliji, usta ne zatvaram. Takav mi je opis maternjeg radnog mesta. Na mah je izgledalo kao da će geografija uspeti da me spreči u ovoj disciplini, ali dobri ljudi koji se bave telefonima mobilne vrste su više no uspešno zarađivali svoje plate. I izmislili grupisanje. Tačno to mi je falilo. Da se ponovo okupimo. Jeste da je to mobilno sabiranje, ali malo li je na dotadašnju svedenu komunikaciju. Hteli to oni ili ne. Kilometri su postali relativna pojava. Živimo svako u svom kraju, al smo tu, preko veze. Mislim, ako neko misli da mu darujem kusur interneta, moraće sa majkom svojom da komunicira, em je džabe, em je neophodno za zdravlje porodice kao takve. A, ako je baš spreman da istrpi moje sklonosti pričama i pričanju, mogu i da nastavim da budem otvorena za uvaljivanje dečijih starih telefona, na račun njihovog posedovanja najnovije mobline naučne fantastike.

Tako da, ako me vidite kako hodam i kucam poruke, preteći da nepažnjom srušim sve što mi je na putu, imajte razumevanja. Nisam ja manijak od telefona zavisan, ja sam – majka. Grupišem porodicu. Bežično.

P.S. Predložiću porodičnoj grupi da usvojimo Boba Živkovića. Jako nam fali. Da nam crta sve što rečima ne može da se iskaže.