Poverenje ubija brže od metka

- Prevario sam te. – priznao je dok smo ispijali jutarnju kafu.

Dan je počeo kao i svaki dan otkad sam se udala za njega – srećno. Međutim, izgleda da ovo nije bio jedan od uobičajenih, srećnih dana. Ovo je bio novi dan, dan kakav nikada do sada nismo imali: apokalipsa.

Bio je 23. septembar, sećam se, pošto se takve rečenice urezuju direktno u centar za strah i ne daju ti mira ni posle mnogo godina. Proganjaju te danima i noćima, odjekuju u praznoj sobi, čuješ ih na televiziji, sanjaš ih i guše te.

Tog 23. septembra sve je teklo po ustaljenoj šemi u našem domu: budim se prva, budim decu, spremam ih za školu, vodim ih u školu, vraćam se, kuvam kafu, budim muža. Udubili smo se u jutarnju rutinu: čitamo novine. Bavim se lokalnim i nacionalnim tračevima dok mi se ceo svet raspada u paramparčad. Moj muž, za koga sam se udala iz ljubavi, rodila mu dvoje dece iz ljubavi i dala mu sve što imam i nemam iz ljubavi, izgovara rečenicu koju bih zakonom zabranila, u ime suzbijanja izdaje. Verovatno sam prebledela, ali nemam ogledalo da proverim, jer odlučujem da se ne pomeram. On to nije rekao, ja to nisam čula. Sve što ne čujem, ne može da me povredi. I zato se pravim luda.

- Prevario sam te. – ponovio je.

Drugi put zvuči još gore, nisam mislila da je to moguće, ali drugi put zvuči kao da se otvorila velika rupa u parketu i sprema se da me proguta. Jedina želja mi je da se prebacim na Havaje, da pijem koktele odevena u suknjicu od lišća i da slušam talase. Jedina želja mi je da ogluvim. I dalje se pravim da su novine mnogo zanimljive, ja nemam vremena da ga pogledam, ne zanima me šta ima da mi kaže, zauzeta sam, čitam. Ne volim da me ljudi prekidaju dok čitam. Trebalo bi da zna to.

On i ja smo utvrdili određena pravila kada smo počeli da se zabavljamo pre deset godina i ja nikada do sada prvo i najvažnije pravilo nisam prekršila, niti sam ikada pala u iskušenje da ga prekršim. Ja njega volim. Ne zanimaju me drugi muškarci. On je meni ceo svet. Ceo svet me je izdao.

- Prevario sam te. – uhvatio me je za ruku. Poverovao je da ne čujem?

Rupa u parketu je počela da mi se približava, gledam u nju da vidim da li ima lifta, izgleda mi da nema i da će pad mnogo boleti, jer me na dnu te rupe čeka nešto čega se u ovom trenutku mnogo plašim: čeka me istina.

Kroz glavu mi prolazi retrospektiva naše ljubavi, od dana kada me je pitao kako se zovem, preko dana kad sam se zaklela na večnu ljubav i vernost pred bogom i pred ljudima, do danas, deset godina kasnije, kada je na ceo svet koji smo zajedno sagradili bačena bomba, kao na Hirošimu. Možda bih mu nešto odgovorila, ali sam previše iznenađena eksplozijom.

Prevara, kao prvostepena izdaja, predstavlja lift do devetog kruga Pakla. O čemu da pričam sa čovekom koji ne poštuje svoju reč? Ni o čemu.

Tog 23. septembra završila sam sa čitanjem tračeva, dostojanstveno otišla u našu bivšu sobu i spakovala sve svoje stvari u dva kofera. Spakovala sam ceo svoj život i svu svoju sreću u dva srednja kofera i vratila se kod svojih roditelja. Nisam pustila nijednu suzu. Nisam izgovorila nijednu reč. Repliku na rečenicu ’’prevario sam te’’ poslala sam u svoj bivši dom tri meseca kasnije u obliku papira za razvod. Od tada je u meni poslato mnogo ruža i bombonjera, mnogo patetičnih poruka i mnogo molbi za oprost greha. Ja nisam sveštenik, ne praštam grehe. I ne razgovaram sa izdajicama.

Danas je opet 23. septembar. Peta godišnjica od ’’prevario sam te’’. Prestaće da boli onda kad budem prestala da brojim godine. Sakupila sam sve delove na koje sam se raspala i sastavila se u celinu. Ja imam dostojanstvo. Imam svoja pravila. Ako sam mogla da obrišem kao gumicom ceo svet u koji sam se klela i otplovim u nepoznato bez kormila, po oluji, onda mogu sve što zamislim. Koliko treba hrabrosti? To znam samo ja. Koliko boli? Boli kao metak. Ali sam heroj pred samom sobom.

Ako bumerang poželi da vam se vrati, nemojte ga primiti nazad u svoje naručje. Polomite ga na sitne komade.