Planiranje prošlosti: Razne tačke gledišta

Svako ima pravo na svoju tačku gledišta, čak i onaj ko već duže vreme leži u grobu, a na spomeniku mu piše: "Ovde ležim ja, a čitaš ti. Bilo bi bolje da ležiš ti, a da čitam ja."

Postoje: pravne, ekonomske, filosofske, neutralne, aktuelne, lične, društvene, naučne, laičke, jednom reči - razne tačke gledišta. Svako ima pravo na svoju tačku gledišta, čak i onaj ko već duže vreme leži u grobu, a na spomeniku mu piše: "Ovde ležim ja, a čitaš ti. Bilo bi bolje da ležiš ti, a da čitam ja." Ovakvi slučajevi javnog iznošenja svoje tačke gledišta zovu se epitafi, ili natpisi na nadgrobnim spomenicima. Ovi natpisi mogu biti duhoviti, poučni, mudri, zanimljivi, ali i bezobrazni.

Češće su mudri i zanimljivi oni pisani sa tačke gledišta pokojnika, što je pomalo paradoksalno, a bezobrazni oni koje su pisali živi. Ima, naravno, i onih za koje se ne može tačno reći sa čije tačke gledišta su pisani. Takav epitaf se nalazi na spomeniku nekom lovcu na jednom groblju u okolini Praga: "Ako zeca nisi uhvatio za uši, kasno je da ga hvataš za rep!" Ako ga je smislio pokojnik, pa ostavio u amanet, može da se shvati kao savet iskusnoga lovcima koji dolaze. Ali ako je tu poslovicu ispisao neko od živih, onda ona liči na podsmeh i šalu na račun kolegine lovačke veštine. Ako pogledamo naš karakteristični epitaf: "Ovde leži moja žena, leži i reži, putniče beži, ako skoči iskopaće ti oči", nećemo ni jednog trenutka biti u dilemi. Uklesan je sa bezobrazne tačke gledišta ogorčenog muža pokojnice. Ma koliko istinita, ova poruke je nepristojna, i ma koliko duhovita ona, sa moralne tačke gledišta, više govori o zlosti onoga koji ju je uklesao, nego one na koju se odnosi.

To se može reći i za epitaf na grobu nemačkog pisca Gotliba Merkela, koji, evidentno, odražava tačku gledišta njegove žene: "Ovde leži Gotlib Merkel koji je u mladosti bio prase, a u zrelim godinama svinja. Pitam se šta li bi sad mogao biti!" Mnogo je bezazleniji u poruci, mada crnohumorno duhovit, epitaf na grobu Džonatana Blejka u Jtaunu, u Sjedinjenim Amerničkim Državama: "Ovde leži telo Džonatana Blejka koji je umesto kočnice pritisnuo papučicu za gas".

Neki duhoviti mislioci smatraju da je epitaf "sažeta neistina nečijeg života" pa navode kao primer epitaf na grobu Aleksandra Makedonskog: "Ovaj grob je dovoljan onom kome čitav svet nije bio dovoljan." Neko može pomisliti da je to omalovažavanje velike, slavne ličnosti, i biće u pravu (sa svoje tačke gledišta). Tome nekome za utehu, evo epitafa na grobu slikara Rafaela: "Priroda se plašila da ne bude pobeđena, ako budeš duže živeo". Slavni ljudi, umetnici, pisci pogotovo, ostavljaju često za života gotove tekstove epitafa koji se moraju ispisati na njihovim spomenicima. Fokner je razmišljao da bi na njegovom spomeniku trebalo da stoji samo: "Pisao je knjige i umro". A priča se da je legendarni guslar i pesnik Hadži Radovan Bećirović Trebješki za života dao da se na jedan običan kameni blok, koji je sada na njegovom grobu, ukleše samo stihovani urimovani epitaf: "Pod ovi je kamen lega jedan jado željan svega!" Sa narodske tačke gledišta - sasvim dovoljno!

*Izvorno objavljeno u Večernjim novostima