Osvežavam po kućama

Ima tako dana, ustanu na levu nogu i sve ćopajući ripaju po slučajno izabranom ljudskom objektu, sve dok ne svane noć njihovog sledbenika ili se prosto umore i dozlogrde sami sebi. Tih i takvih dana na njihovu danju svetlost isplivava moje sukobljavanje sa takozvanim jednostavnim stvarima. Da se razumemo, jednostavne stvari zapravo ni ne postoje, to je prosto pokušaj prevare u cilju zatiranja samopouzdanja kod ljudskih jedinki. Mada može i grupno da radi. Baš tada se pokaže kako teorije zavera uopšte nisu teorije i da je sve to tako stvarno da stvarnije ne može biti, jedino što je maskirano u takvu tupavost da se onda ona nakalemi žrtvi, a zaverenik samo ručice trlja.

Daklem, ja sam potpuno sigurna da negde, u nekim tajnim prostorijama svake fabrike najglupljih, i samo naizgled jednostavnih stvari, sedi visoko obučena ekipa stručnjaka kojoj je cilj da me ubedi da sam još uvek amebina sestra od tetke.

Prvo me je, za dobro jutro i još gori dan, napao osveživač za auto. Znam ja da su ti osveživači nezdrava pojava, al kad tako lepo mirišu... još kad se nađu zlotvori koji ih naprave sa mirisom jabuka i cimeta, pa mi to još fotografski na etiketi prikažu, moji pavijanski nagoni padaju na kolena i kupuju celo džakče zaliha. I tako...uspem ja da se izborim sa ambalažom pomenutog osveživača, slomim samo dva nokta i isečem se na papir samo jednom i to kratko, i...i...i tu negde stupa na delo rezultat rada one zavereničke ekipe. Pola sata života sam potrošila u klinču sa flašicom osveživača, koja je tako jednostavna za rukovanje da komplikovanija biti ne može. Sastoji se od staklenceta, pampura i konopčeta. Za naivne. Jer tamo gore, na grlu flašičeta je dodatni zapušač. Mali, malečak. Providan. Tako zaptiven u flašicu kao da treba njen sadržaj da zaštiti od kataklizme svetskih razmera. E, sa tim sam se pampurčetom koje je, uprkos svojoj naizglednoj jednostavnosti, pružalo tako žestok otpor, tukla letnji dan do podne. Skoro sam ključ od kuće iskrivila, skrhala sam turpiju za nokte, izmaltretirala sve iole oštre predmete u autu, stupila u verbalne seksualne odnose sa proizvođačima istog i uspela posle skoro sat vremena bandoglavljenja da ga lansiram u plafon. Jedino što je to kao posledicu imalo i moje izbacivanje iz ravnoteže, zahvaljujući čemu sam se ispolivala skoro celim aromatičnim sadržajem flašice. Jeste bila mala, jeste i u nju jedva nešto tog miomirisa stalo, ali tako koncentrisano da sam u trenutku momenta zamirisala kao poveće švedsko selo koje se sinhronizovano bacilo u pečenje medenjaka.

Ne bih li bar probala da sa sebe sperem konditorsku aromu, utrčala sam u prvu samoposlugu. Dok sam se divila proizvodnji flaširanih voda koja je uspela da dobaci i do vode koja ne goji i prirodnih voda sa svim neprirodnim ukusima, ostali potrošači su počeli nervozno da se obaziru. Par njih je otvoren zabalavilo, panično tražeći gde je polica sa koje tako veje moj jabučno-cimetasti miris. Bilo je samo pitanje trenutka kada će otkriti da sam kolač koji se maskirao u ljudsko biće...Sa najjeftinijom flašom najnemaštovitije vode sam uspela da zbrišem iz prodavnice, nakon što sam veštim šutom azijskih majstora tučnjave uspela da iz igre izbacim kasirku koja je probala da me ujede za ruku.

U autu je trebalo da izvršim radnju pranja osveživačkih fleka koje su besnim masnim sjajem mirisale sve jače. Naravno, pod uslovom da uspem da otvorim prokletu flašu. Tada sam shvatila da su aromatične flašice tek prvi stepen u iskušavanju stabilnosti ljudskog samopouzdanja. Zapušač vodene flaše je bio tako majstorski izliven i saživljen sa flašom da bi oni što u NASI prave rakete mogli samo da zaplaču od zavisti. Nema pritiska koji bi mogao da na slobodu pusti flaširanu navodno izvor-vodu. Samopouzdanje mi je palo na nivo junaštva progonjenog zeca. Za to vreme su oko auta počeli zombijevski da se okupljaju prolaznici primamljeni medenjačkim mirisom koji je i dalje nemilice vejao iz mene. Batalila sam i flašu i instantno kupanje, proklela sve one zlotvore koji u fabrici voda i ostalih vodenih prevara, rade na tome da se njihove flaše mogu otvoriti samo posle završenog kursa za minere i ostale teroriste, i zbrisala kući.

Ikar Varvarin je prosto bio oduševljen mnome. Nije vredelo da mu objašnjavam da psi ne jedu ni cimet, ni jabuke, mogla sam samo da ga ostavim da srećno žvaće moju nogavicu i proždrljivo slini po parketu. Imala sam preča posla...na stolu je već danima stajao prirodni kamen od plastike. Osveživač. Njime je trebalo da se kupatilo koje nema prozor, pretvori u oazu zen mira sa primesama diskretnog šarma orhideja. Bar je tako pisalo na ambalaži...flašice...koju je samo trebalo munuti u gornji ukrasni kamen...jednostavno, naravno. Da jednostavnije ne može biti. Možda za žitelje neke druge planete, ali za mene ne. Provela sam par sati okrećući, obrćući flašicu, njen okvir i odvratni kamen. Za to vreme su naučnici gubili vreme radeći eksperimente sa orangutanima i ostalim rođacima ljudskog roda. Trebalo je da posmatraju mene. Antropolozi bi mogli da ispune sve one silne rupe u doktoratima. Gad od flašice nikako nije hteo da se uturi u okvir, niti okvir da uđe u predviđenu kamensku rupu. Zahvaljujući čemu je kamen izvodio sve vrste padanja u horizontalu. A prevrtanjem se zen ne postiže...Zato sam probala da primenim silu. I uspelo mi je, ne da instaliram flašicu, nego da je nateram da me prsne par puta. Odlično. Mom cimetasto-jabučnom mirisu se pridružila zen orhideja. Ikar Varvarin je odlučio da batali glodanje moje malenosti i elegantno seo u lotos položaj. Mogla bih da se kladim da sam čula ommmmmmm...

Moje samopouzdanje je gmizalo kao kišna glista. Ne bih li ga povratila u vertikalu, odlučila sam da proglasim kapitulaciju i sve đuture vratim u kutiju, pa nek tamo sačeka nekog ljubitelja mađarskih kocki i ostalih mentalnih zaseda. Kad bi to moglo da se vrati u kutiju...

Na našoj planeti biva tajna organizacija koja se bavi samo i isključivo smišljanjem pakovanja koječega u kutije. Neponovljivom tehnikom za ostale žive stvorove. Zbog toga mikser koji jednom izvadite iz kutije, sa svim pripadajućim elementima, nikada više u tu kutiju ne može da se vrati. Bar ne u potpunoj sinhronizaciji. Vazda nešto štrči. Zato što su sve te kutije premale. Zato što ih oni začaraju. Prvo spakuju, pa ih onda smanje. Zato da poverujemo da nad nama ima neko sposobniji, dominantniji, neko ko ume da vraća nazad u kutije. Čak i onda kada se u kutiju pakuje samo jedna, monolitna stvar. Jer nije svejedno kako ćete je okrenuti. Mada...kako god je okrenuli, ona štrči iz kutije ili se trbuši. Jer je to jednostavno. Onoliko jednostavno koliko su sve jednostavne stvari neverovatno komplikovane...

Uostalom, ti osveživači i tako nisu preporučljivi...a i šta će mi...jednostavno ću sama da mirišem. Bar par meseci. Na zen jabuku. Jednostavno.