Laguna - Kolumna - Mustafa Nadarević – Veličina deminutiva - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Mustafa Nadarević – Veličina deminutiva

30.11.2020.
Bilo je to u Ljubljani, krajem devedesetih, kada su moja deca još uvek imala alibi da se decom zovu. Zbog toga se ovo sećanje dešava na jednom od događaja, koji bi se najkraće zvali naši. Naime, bile su to još uvek godine tokom kojih su u Ljubljanu stizali ljudi iz države koja se rasparamparčala. Sklanjali su se od nesigurnosti, ratova kojih nije bilo ali su za sobom ostavljali mrtve, od straha, ljutnje, razočaranja i očaja. Mi, koji smo stigli pre njih, smo ih dočekivali najbolje što smo mogli, pomagali im da se snađu, da im manje nedostaje sve ono što je nama već nedostajalo. Bilo je to vreme kada su se gradili novi životi na starim prijateljstvima. Zato smo se naši okupljali na našim večerama, rođendanima, pravim i izmišljenim svecima, praznicima kojima je istekao rok trajanja, tražeći prilike da stvarnost učinimo boljom.

Da, bilo je to u Ljubljani, na dečjem rođendanu, jednocifrenom. Slavljenica je bila ćerka mog druga Đure. Đure glumca, jeste, onog iz Nadrealista, iz Sarajeva, onog koji mi je dao ekskluzivno pravo da ga zovem Đura. Jer njega, inače, mora da se zove Đuro. Sa o na kraju. Đuri je to vrlo bitno i zato mi je jednom objasnio koliko mu smeta kad ga, naročito Beograđani, prekrste u Đura, a on je Đuro, a kad njemu neko kaže Đura on prosto oseća da to nije on. Ja sam sa punim razumevanjem klimala glavom na njegovo izlaganje, srdačno se identifikujući sa tom mukom, ali sam to morala da prekinem da bih, na pitanje doviknuto iz druge sobe, dreknula: „Đura je ovde, sa mnom!“ Naravno da se Đuro-Đura zagrcnuo od smeha i svečano mi uručio usmenu dozvolu da ga sa a zauvek zovem.

Dakle, bio je to spoljni rođendan. To je ono kad naivni slavitelji pomisle da je manja muka pustiti hordu dece i pratećih roditelja u dvorište, nego u stan. Jasno, stan je mnogo graničnijeg karaktera, dvorište je nekako sloboda, veće je, vazduh, radost i slične pojave. Jedino što u dvorištu, u ime već pomenute slobode, ljudima, a naročito njihovim potomcima, svašta pada na pamet. U to ime smo, potkovani iskustvom, Žmu i ja imali trodnevne psihološko-kondicijske pripreme, jer je nekako trebalo savladati ono naše troje dece, a bogami i tuđu ako nam se nađu nadohvat ruke.

Sve je bilo kao što smo i očekivali, dece svih veličina za izvoz, roditelja koji bi da iskoriste gostovanje na tuđem terenu i malo danu dušom, ali uzalud, ljudi koji još nemaju decu i prosto ne znaju šta ih je snašlo, kao i onih čija su deca odavno odrasla, tako da ne trzaju na već viđeno. Kad se tome dodaju sportske aktivnosti i roštilj, prosto radost sušta.

Upravo roštilja povodom došlo je do istorijskog događaja, kome prethodi ovaj možda predugi uvod. Dok su sva druga deca izabrala ipak manje opasne zabave, naše najmlađe mladunče, Mali Sin, odlučilo je da se vrti oko roštilja. Nema bolje kombinacije za izazivanje majčinske krajnje nervoze od vatre i deteta. Naročito deteta koje maše garavim hvataljkama, a pogled mu seže do žara, jer je još uvek prenisko za pogled odozgo. Tri puta sam ga krišom odvlačila od roštilja, otimala mu mašice, brisala ga i objašnjavala mu da se makne od vrućeg, ali džaba, to se navrzlo i ne odustaje. Jedina uteha mi je bila da atavističke nagone pored roštilja upražnjava i jedna odrasla, muška osoba, jeste da sam je samo s leđa gledala, ali i to me je malo tešilo. Posle pola sata je Malom Sinu dosadila opasna aktivnost i odlučio se da otrči i igra košarku sa bar tri puta starijima od sebe. O visini da ne pričam. Ja sam sela uz improvizovani teren, nadajući se da mi je ono drugo dvoje dece pod kontrolom oca im njihovog, da nemaju nameru da nešto raznesu, nečim se namažu ili netragom nestanu. Usput sam pratila košarkašku situaciju kojoj je Mali Sin bukvalno bio do kolena. Taman sam mislila da se ubacim u igru, otmem i loptu i dete, kada je ispred mene nikao čovek. Podigla sam pogled i ugledala gospodina Glembaja. Mlađeg. Leona Glembaja. U jednoj ruci je držao roštiljske mašice, a drugu, garavu je brisao o pantalone. Gospodin Glembaj me je zabrinuto upitao:

- Vuk?

Ja sam zbunjeno odgovorila:

- Kakav vuk?

Iako me nešto u meni teralo da mu kažem:

- Spavaš li mirno, brate?

Nekako mi se Leon Glembaj prelio u Zijaha, onog što je sopstvenog zeta na službeni put oterao.

Apartčik Zijo Zulfikarpašić je digao mašice i teatralno rekao:

- Ma, onaj mali, onaj plavušan, ti si mu mater, reci mu da ga je tražio Mujica i da bez njega ja ne mogu da roštiljam.

Šemso milicioner se okrenuo i otišao u moje sećanje na Kuduza.

Meni je ostalo samo da urliknem:

- Vuče, dolazi ovamo, smesta!

Vuk, odnosno Mali Sin kako mu je književno ime, došao je odmah, ma ni pola sata nije prošlo otkad sam ga pozvala. Stao je pred mene sav prašnjav, znojav, zalepljen, dahćući, a ja sam razmišljala kako da mu, tako silno maloletnom, objasnim da ga traži glumačka legenda, koja ga je unapredila u ličnog roštiljdžijskog šegrta, što on tako musav može smatrati najvećim dostignućem u svom malom životu. Da ne pominjem da sam konačno mogla da prištedim koji živac, jer sam znala da ga čuva Mustafa Nadarević lično.

Iako, kao što to obično biva, Mali Sin to nije primećivao ni tada, ni kasnije, jer na svim ostalim našim zabavama, njemu se prosto podrazumevalo da se Mujica njime bavi, da ga zabavlja, pravi mu igračke od salveta i priča mu priče. Baš kao što se Mujici podrazumevalo da me u ponoć, nakon svake pozorišne predstave na kojoj sam bila, pita:

- A, đe ti je Vuk? Što ga nisi povela?

Pa ti objasni legendi da mala deca u sitne sate spavaju ili se bar roditelji nadaju da je to tako. Naravno da sam svaki put morala čvrsto da mu obećam da ću Malom Sinu preneti da je za njega pitao i da ga je Mujica pozdravio. Mujičina Slavica se za to vreme slatko smejala, bolje od mene razumevajući vremensku provaliju izmedju Vuka i Mustafe koja ih povezuje, ali i beskrajnu Mujičinu dušu, u koju je smestio Malog Sina.

- Ma, on priča o njemu kao da je njegov, ajde nam ga dajte da ga usvojimo, crče Mujica za njim – smejala se Slavica.

A meni se, kroz sve godine našeg druženja koje su otada prošle, Mujičina dobrota odslikavala baš u toj priči, koja je počela na dečijem rođendanu.

Poslednji put smo razgovarali, zapravo dopisivali se pre dva-tri meseca. Bila je to skoro redovna, mala razmena informacija ko je kako, gde smo, šta ima novo, šta se radi... Tako i taj put, naravno uz obavezno Mujičino raspitivanje kako je Vuk i moj problem da mu objasnim da je on već svoj čovek, da se zaposlio. Mujici je još manje no meni bilo jasno ko zapošljava tako malu decu i što su porasla bez pitanja. Morala sam da mu pošaljem Vukovu sliku i priložim fotografiju njegove devojke, čemu je sledilo jedno:

- Mašala! Reci mu da sam pitao za njega, reci mu da ga je Mujica pozdravio.

Mustafa Nadarević, glumac nad glumcima, duhovit i pametan, je otišao, priključio se nebeskom teatru. Od svih svojih prijatelja je očekivao da ga zovu – Mujica. Upravo taj deminutiv je govorio o svoj njegovoj veličini, o velikom srcu i dobrom osmehu, o svoj njegovoj širini i jednostavnosti koji su stali u tih šest mekih slova.

Mujica.

Preuzeto sa portala zena.rs.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
deca se prepadnu na pomen lektire laguna knjige Deca se prepadnu na pomen lektire
12.07.2021.
Jedna od najčešćih rečenica, koja se čuje u vreme beogradskog Sajma knjiga, je: „Ljudi danas ne čitaju dovoljno“. Posebna briga se, tom prilikom, usmerava na mlađe naraštaje, brigom:...više
više
zovem se baba laguna knjige Zovem se baba
22.01.2021.
Unapred vam se izvinjavam, trebalo je danas da vam napišem drugi, korisni i odlični savet doktora Keniga, ali ne mogu. Probala sam, al mi ne ide, to će morati da čeka još nedelju dana, jer jedino...više
više
slavska strategija laguna knjige Slavska strategija
14.12.2020.
Što se tiče slavske situacije, ona je trenutno takva da slavi može da prisustvuje najuža porodica, pod uslovom da nije široka, žito, kolač i dežurni svetac ako postigne. S obzirom da slava služi...više
više
mustafa nadarević veličina deminutiva laguna knjige Mustafa Nadarević – Veličina deminutiva
30.11.2020.
Bilo je to u Ljubljani, krajem devedesetih, kada su moja deca još uvek imala alibi da se decom zovu. Zbog toga se ovo sećanje dešava na jednom od događaja, koji bi se najkraće zvali naši. Naime,...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
heroj kakav nam je i potreban laguna knjige Heroj kakav nam je i potreban
13.09.2021.
Ovaj članak počinjem sa idejom da ga podelim na pet omiljenih književnih grupa. Zajedno, imaju skoro sto hiljada članova, a ja želim da ovo znanje pustim daleko. Preporučuje me to što sam autor...više
više
kompletiranje snova laguna knjige Kompletiranje snova
07.05.2021.
Pišem ovo na Đurđevdan, dan značajan i za „Bajku nad bajkama“, jer tada se dešava veliki okršaj čiji eho vidimo i danas, u slikama i freskama preživelim do današnjih dana, a na kojima...više
više
kako sam 2014 godine u romanu jedro nade predvidio koronu laguna knjige Kako sam 2014. godine u romanu „Jedro nade“ predvidio koronu
15.03.2021.
Pisac uvijek vidi iza okuke naših dana. Tako su Veliki rat već vidjeli da dolazi oni koji su znalački ukrštali riječi prije Prvog svjetskog rata, baš kao što su novi veliki rat vidjeli pjesnici...više
više
titanik, britanik i olimpik laguna knjige Titanik, Britanik i Olimpik
22.12.2020.
Na Primorju se kaže da je pegula svak onaj ko ima zlu sreću. U legendarnoj seriji „Velo misto“, rađenoj po scenariju Miljenka Smoja, jedan se popularni lik zvao Pegula, ako ni zbog čeg...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.