Mrkli mrak

The world is a dangerous place. Not because of the people who are evil, but because of the people who don’t do anything about it.“ Albert Einstein  

Inspirisano istinitim dogadjajem...                                            

 

Sedimo za stolom, sami. Deca su jutros otputovala u sportski letnji kamp na jednu planinu blizu Austrije, na dve nedelje. Stavila sam stoljnjak koji je nasledio od nana Sofije. Zečetinu sam servirala u njegovom omiljenom majsenskom porcelanu, crno vino je otvoreno, a 39 predivnih belih ruža koje mi je upravo doneo stoje u vazi na njegovom novom bidermajer stočiću koji je pre neki dan otkupio od svog prijatelja, poznatog kolekcionara.


Predrasuda je da se nasilje dešava samo u socijalno ugroženim sredinama, da su nasilnici i žrtve neobrazovani ljudi. Nasilnici koji su obrazovaniji i inteligentniji, su daleko perfidniji i suroviji.

„Danas je tačno dve godine, tri meseca i sedam dana od kako pokušavaš da spremiš divljač na pravi način. I, naravno, da nisi uspela. Nisi ga dovoljno dugo držala u marinadi, a ako i jesi sigurno nije bilo od dobrog vina. Sigurno si ga potopila ponovo u ono jeftino, glupačo... Dobro je što deca nisu ovde da jedu ove splačine... Bar si naučila da ćutiš, hvala Bogu... Gledaj u mene kad ti se obraćam, nevaspitana stoko...“ Govori mi potpuno mirnim tonom. Naravno da ćutim. Znam šta bi se desilo kad bih nešto rekla. Slažem se da je dobro što deca nisu tu, da bar dve nedelje ne slušaju kako pričaš sa ženom koja ih je rodila. Da bar dve nedelje ne moram da se pravim da mi nije dobro jer imam „slabe živce“.

 
Više od 3 miliona dece u našoj zemlji su gledali akta nasilja u svom domu. Deca svedoci su sklona samoubistvu, uživanju droga i alkohola, činjenju seksualnih dela.

„Samo da moj sin ne nađe ovakvu glupu kravu kao što sam ja našao. Nesposobnu da napravi jedan jedini gulaš od divljači kako treba. Da li sam ikad tražio nešto više od tebe? Zar nisam svestan tvojih limitiranih mogućnosti? Jesam. Jedino za šta si dobra su... Znaš ti već... Voliš ti to, znam. Kad popušim cigaru idemo u sobu.“ Smeška se dok ovo izgovara a ja mislim kako je kasno za sina. Kako je već milion puta čuo kako mu otac vređa i udara majku.


Muško dete iz porodice u kojoj ima nasilja ima čak 1000 puta veće šanse da kad odraste i sam postane nasilnik. Kao model ponašanja, nasilje se prenosi iz generacije u generaciju.

Dok raspremam sto, ne smem da ga pogledam. Ranije sam zamišljala kako uzimam nož i bodem ga. Više ne. Postala sam odavno kao taj mrtvi zec kog mi je bacio na sto pre neki dan i terao me da ga sama oderem i očistim. Ja koja sam završila muzičku akademiju, sa rukama koje više ne znaju ni klavir da sviraju, kao zombi sam ga drala i gledala mu mrtve oči. Ličio je na mene, a ja na svog muža.


Žene žrtve su depresivne, uplašene, nesposobne da pruže otpor pa su zato pogodne za druge oblike nasilja. Silovanje i nasilje u porodici dovodi do gubitka više zdravih godina života kod žena između 15 i 44 godine, nego što je to posledica raka dojke ili materice.

Dok odlazim po komandi u spavaću sobu, muž mi dobacuje da smo baš lepo ispali u novinama, da je veoma zadovoljan mojim izgledom i da mora da porazgovara sa ćerkom o njenoj odvratnoj novoj frizuri kad se vrati iz kampa. Dodaje da ne zna gde mu je kaiš a kad ja ne odgovorim, prilazi mi hvata za glavu i nabija skoro sasvim u oko svoj cigarilos. Glumim strah da bi me ostavio jer ako vidi da ne reagujem, postaje gori. Ja sam njegova bolesna igračka. Nije uvek bio ovakav. Bio je divan, nežan i brižan. Nisam ni ja uvek bila ovakva. Zvala sam nekoliko puta čak i miliciju, pokušavala da objasnim da sam žrtva manijaka.


 Više od polovine svih zlostavljanih žena pozvalo je miliciju. Intervencije najčešće nije bilo.

Poverila sam se jednom majci. Okrenula je glavu i rekla da sam uvek volela da pravim dramu i da bi ona prva primetila da se nešto čudno dešava. Da odem svojoj predivnoj kući i budem dobra supruga tako pametnom i uspešnom muškarcu koji po čitav dan radi i stvara za sve nas. Takvih je danas malo, dodala je.


Vladajuća ideologija toleriše nasilje, sprečava institucije da zaštite žene i decu a porodični odnosi smatraju se privatnom stvari.

Jednom sam u užasnom strahu sve ispričala prijateljici. Rekla mi je da je to uradio jer je ljubomoran a to znači da me mnogo voli i da treba da budem srećna.Takvih je danas malo, dodala je i ona.


U okviru našeg patrijahalnog društva previše je sklonosti ka trivijalizaciji nasilja, čak opravdavanju i prihvatanju kao nešto normalno u odnosu suprug-supruga.

Na našem bračnom krevetu ja ležim sad kao mrtvi zec iz moje kuhinje od pre neki dan. On se nervira što sam tako „mrtva“ i svim mogućim metodama pokušava da mi nanese bol. Ima i rekvizite. Ja odavno ne osećam svoje telo, svoje organe, kao što ne osećam nikakav bes i nikakvu bol. Čekam još par godina da se deca osamostale pa onda mogu da odem od kuće. Kad deca odu od monstruma, kad im tata kupi stanove, kad završe fakultete koje će tata da im plati u inostranstvu, kad postanu i sami ljudi, moja misija je završena. Nikome više neću biti potrebna.


Većina žena koje su izložene fizičkom i psihičkom nasilju, izložene su i seksualnom nasilju. 33 procenata je izloženo i ekonomskom. 80 procenata žrtava je nezaposleno. Na njihovo „ostajanje“ su uticala najčešće deca, očekivanje da će se nasilnik promeniti kao i potpuna ekonomska zavisnost.

Pokušala sam čak dvanaest puta da odem. Uvek sam se vratila, jer je obećavao da će se promeniti. Obećavao da će me voleti. Onda je pretio ubistvom i zataškavanjem istog. Poverovala sam mu ovo poslednje.


Nasilnik ne želi nikad da okonča zajednicu u kojoj on ostvaruje moć, a žene su najugroženije baš kad odluče da napuste muževe.

„Opet krvariš, kravo glupa...“ kaže mi i gura me od sebe s gađenjem. Ja ne mogu da ustanem. Pokušavam, ali ne mogu. Mislim, doktor je, zna šta radi. Zna gde da udari a da modrica ne ostane, šta da polomi a da samo zaraste, ima lekove, svu potrebnu medicinsku pomoć. Od skoro je važna ličnost u političkom životu, potrebna sam mu živa za smeškanje po novinama. Neću sad umreti. Ustaću kao i milion puta do sad a onda ću čuti kako idemo u šoping u Rim na tri dana jer sam „bila dobra“ ili će me u ormanu čekati nova bunda od tih istih odranih životinja koje jedemo svakog meseca. Ali jedino što ovog puta vidim je mrkli mrak.


Muškarci su od početka ove godine ubili 13 žena.

Sve su poznavale svog ubicu.

Po jednu su ubili sin, svekar, muž i zet, a ostale su ubili poznanici.

23 osobe su ostale bez majke.

14 ih je maloletno.