Htela sam ja o mojoj novoj knjizi da pišem još onomadne kad je izašla, al nikako da postignem. Što je bilo dovoljno da, na moju radost, sreću i veselje, se u međuvremenu u štampu krene i već drugo izdanje pomenute. Tako da će večeras, u 18h, u knjižari SKC Delfi, biti promocija drugog izdanja knjige »Ljubav i druge sitnice«. Promociju će voditi Vojka Pajkić, urednica redakcije kulture RB 202, učestvovaće Bob Živković, iz razloga koji će kasnije biti navedeni, i Gordana Rakulj Radovanović, koju ja zovem »Lutkarka«, a ona se predstavlja kao »dizajnerka lutaka«.
Daklem, knjiga se zove »Ljubav i druge sitnice«. Da me Bob Živković nije saterao u ćošak i vikao na mene (i to glasnije no što ja, ovako grlata, umem da se derem), ne bi majci ja u naslovu imala »ljubav« ni pod razno. Kao što sam se džilitala i na pređašnje pokušaje da se u naslovu nađe reč »život«. Prosto, te obe reči su mi nekako suviše glomazne i izglodane od svih koji bi da im naslovi zvuče kao đulad koja se kotrlja po stepenicama trošne zgrade. Međutim, moj drug Bob je imao krajnje drugačije smatranje koje mi je objasnio izrazima koje ovde nije najpreporučljivije ili bar nije pristojno napisati. Naime, rekao mi je:
- Piiiiip, nemaš ti piiiiip pojma, neće kruna piiiiiip s glave da ti padne, piiiiiiiiiip, ako piiiiiiiip u naslovu imaš piiiiiiip ljubav. To je samo piiiiiiiip jedna piiiiiiiiiip reč.
Uz to mi je, ništa manje slikovito, objasnio da ja zapravo pišem priče o ljubavi, sviđalo mi se to ili ne, bez obzira da li pišem o vanglama, tetkama, cvrčcima ili sredstvu za pranje rerne. Dodavši kao poslednji argument još jedno »piiiiiiiiiiip«. Šta mi je preostalo sem da pristanem i odgovorim »piiiiiiiiiiiip«. I tako je moja nova knjiga dobila ime, a ja knjiškog kuma na koga sam silno ponosna – Boba. Za koga s punim pravom, u smislu svih smislova, mogu slobodno da kažem da nije dugme.
A, onda je Bob pristupio ilustrovanju knjige, u čemu sam ja beskrajno uživala. Odmah čim mi je objasnio da na naslovnoj strani neće biti moj portret, nego moja slika kako me on vidi. Što se meni jako dopalo, jer je to značilo da je odlučio da ispriča priču. Onako kako on samo zna – crtanjem. Posle je prešao na crtanje vinjeta, što je meni obaška bilo zanimacija i smeh svakog dana. Uopšte, u pravljenju ove knjige sam beskrajno uživala, jer su moje reči konačno dobile slike. Posebno zbog toga što sam kroz svaki Bobov crtež videla da se trudi da vidi i svojim i mojim očima, i što je pri tome tako dobro čitao ono što sam ja pisala. Iako sam ga, zapravo, upoznala pre manje od godinu dana. Ali Bob kaže da je to uvek tako kada pronađeš nekoga iz svog plemena. Čitaš se odmah i čitaš se dobro.
To je jedan od razloga zbog kojih posebno volim ovu knjigu. Imam novog prijatelja, koji mi je stariji prijatelj od mnogih starih.
Drugi razlog je taj što sam ovom knjigom htela da obradujem nekoga koga više nema, a za koga sam sigurna da to ipak nekako zna, da se tome raduje i da bi se radovao. Moju drugaricu, Tanju Petrović. Skoro godinu dana je prošlo otkako je nema. Zato u ovoj mojoj knjizi stoji posveta:
»Od srca verujući u reči Mihaila Bulgakova da rukopisi ne gore, i tvrdnju Zorana Predina da onaj koga zaista voliš nikada ne može da umre, ovu knjigu i sve osmehe iz nje poklanjam mojoj drugarici Tanji Petrović.«
Znam da će tamo negde gde ja ne mogu da je vidim, Tanja biti jako srećna zbog toga, jer nikada nisam zaboravila kako joj je bilo žao što nije mogla da vodi promociju moje prošle knjige. Zbog bolesti koja je baš tada počela. Ovo je mali dug koji vraćam Tanji. Upravo zato će večerašnju promociju voditi naša zajednička prijateljica, Vojka Pajkić.
Ukratko, ovo je knjiga prijatelja. I priča o sitnicama koje život znače. Bez kojih bi naši svetovi bili pustiji. Sitnica bez kojih velike stvari ne mogu da niknu. Priče o ljubavi i drugim sitnicama.
Hvala, Tanja.
Hvala, Bobe.
I hvala svima koji su se jako trudili da ova knjiga bude što lepša, bolja i smešnija.
p.s. Ah, da...svi koji dođu na promociju, dobiće po medenjak sa ovih deset prstiju napravljen, i po lukovicu prolećnog cveta. Za Tanju.