Kuća sa pesnikom

Pre nekoliko godina smo bili pozvani na naselje. Naši prijatelji su ponosno hteli da nam pokažu kuću u kojoj su se konačno skrasili, kuću koju su dugo tražili i konačno je našli. Staru, trgovačku kuću koja je promenila niz vlasnika, trudeći se da ostane onakva kakvu je prvi vlasnik sazidao. Temeljita, debelih zidova, teška i solidna, baš kao što je verovatno i on želeo da bude njegov posao. Kuća u nizu istih takvih komšinica koje pamte brojne porodične priče i ljude koji su u njima živeli. Prilično hrabre kuće, jer za razliku od ostalih one već stotinak godina bitku biju sa gravitacijom, trudeći se da ostanu u uspravnom stanju na strmoj nizbrdici na kojoj su sazidane, na brdu u samom gradu. Jeste da je potreban grčevit napor da ne otklizaju dole, ali i to se može shvatiti kao izazov, a ne teret.
 

 
Kupili smo poklon kao što je red, a zauzvrat smo dobili ponosno gostoprimstvo i radosnu turu razgledanja kuće. Novi vlasnici su se potrudili da što je moguće više sačuvaju njenog starog života i izgleda, uspešno u njega, kao plombe ubacujući sve ono što se u današnjim životnim prostorima podrazumeva. Kuća im je izgleda za to bila jako zahvalna, prosto se šepurila kao starica obučena u novu večernju haljinu, koju se neko konačno setio da izvede na pozorišnu premijeru. Prosto je cvetala, sjaktila novim kupatilskim pločicama, blistala modernom kuhinjom, ponosila se starim podrumom u kom su sačuvani kameni, solidni zidovi i gvozdene, teške, kitnjaste kvake. Uopšte, kuća u kojoj može mirno i sa zadovoljstvom da se stari, kuća koja prednjim delom u pogled uokviruje grad u godišnjem dobu po izboru, a pozadi ima mali zimski vrt u kom se nadoknađuje dvorište. Jer, pomenuto je iza kuće i predstavlja takvu nizbrdicu da i drveće u njemu raste pod ručnom, verovatno pružajući korenje što dublje može i grčevito se držeći svake iole čvrste podloge. Ukratko dvorište koje dobija smisao tek kada padne sneg i neko poželi da se sanka. Naravno, ako voli ekstremno sankanje koje podrazumeva prolazak kroz komšijske ograde i posede, uz presecanje ulica koje su se tu odnekud našle.
Gazdarica kuće je pred ovim skoro prirodnim raritetom od dvorišta bespomoćno širila ruke, pokušavajući da se naglas uteši da je makar zeleno ako ništa drugo, jedino je brine da prva jača kiša ne skotrlja travu.
- Neće, neće – pokušavala sam da je utešim – kad vam stoji šupa, stajaće i trava, mada šupa vam se jako nagla...
- Tek šupu mi ne pominji, nju ne možemo ni da pipnemo, a najradije bih je sa zemljom sravnila... – promrmljala je naša prijateljica.
Naravno da mi je to bio signal da šupu pogledam malo bolje. Nakrivljena, sa umetnutim četvrtastim staklićima u prozore, onim koji se, baš kao što se na njima i videlo, brišu nedozvoljenim načinom – navučenim rukavom na podlanicu, u krug. Pokrivena starim, debelim daskama, već posivelim od vlage.
- Zašto ne možete da je srušite? Čuvate nešto u njoj? – pokušavala sam pitanjima da stignem gazdaricu koja je dugim koracima skoro bežala nazad u kuću.
- Ne možemo, unutra je pesnik – odbrusila mi je.
- Pesnik? Kakav pesnik?
- Stari pesnik.
- Šta on radi u vašoj šupi?
- Živi.
- Pesnik živi u vašoj šupi? On vam je neki rod?
- Ma kakav rod, ne znamo ni kako se zove, dobili smo ga sa kućom, rekli su nam da ga ne diramo jer je pesnik, nije opasan, samo piše pesme.
- Otkad on piše pesme u šupi?
- Već skoro četrdeset godina, tri vlasnika je promenio, pokušavali su da ga izbace, ali se vraća, kao kuče, i onda su ga ostavili, neka piše...Ni mi ga ne diramo, vidimo ga samo kad ulazi i izlazi...
- Kako ulazi, kroz vašu kuću? Nemate kapiju...
- Tamo u živoj ogradi je mali prolaz, kroz to se provuče, iz šumarka iznad.
- Ali u šupi nema vode, struje...
- Uveli smo mu struju, žao nam ga bilo da piše uz sveću, a mogao bi i da zapali šupu...Negde jede i kupa se, čist je, ali se u šupu uporno vraća.
- Ali, zašto baš u toj šupi piše pesme? Kako se zove?
- Niko ne zna kako se zove, pitali smo komšiluk, ni sa kim ne govori, nikad ni reč nikome nije rekao...A, kažu da piše zbog nje...

I onda, komšijska priča kaže:
Pesnik je voleo kao što samo pesnik može da voli. Ženu koja je jednom davno živela u nekoj od susednih kuća, udata, imala decu. Muž je bio zanatlija, kao ustalom većina iz komšiluka, valjda obućar ili tako nešto. Ona nije ni znala da je pesnik voli. Nikada joj nije rekao. Nije ni znala da on postoji. Hteo je samo da bude blizu nje, tako je i našao šupu u njenom komšiluku. Sve što je napisao, napisao njoj. Još uvek joj piše, iako je ona pre desetak godina umrla. On je ostao u šupi, ne prestajući da piše. Niko ne zna da li je ikada uspeo da išta od pesama, kojima je šupa zatrpana, objavi. Policiji su ga prijavljivali, socijalnom, ali on se uvek nekako vraćao u šupu, obijao katance i ulazio da piše. Vlasnici su brzo dizali ruke od toga da ga oteraju. Sem čudnog osećaja da je na njihovom posedu neko stran, nepoznat, nisu imali druge probleme sa njim. Sklanjao se čim vidi da neko izlazi u dvorište, trudio se da ga niko ne vidi, da ne smeta. Predavali su ga jedan drugom, uz tapiju kuće.
Tako je stara kuća stekla svog pesnika, koji neće uspeti da potraje kao ona, možda će i sećanje na njega izbledeti čim šupa bude srušena, a silni tabaci papira sa njegovim pesmama odvezeni sa ostalom starudijom. Ali, bez obzira na sve, on je bio tu, voleo i pisao. Sam sebi i svojoj ljubavi dovoljan.

Ostatak posete sam provela trudeći se da što manje napadno virim kroz prozor ne bih li videla pesnika. A i kuća mi je izgledala sasvim drugačije no kada smo u nju, pre par sati, ušli. Prva kuća sa pripadajućim pesnikom koju sam ikada videla.