Laguna - Kolumna - Krpče dedovine - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Krpče dedovine

27.04.2020.
Moj deda Jova je imao dva rođena brata, Milana i Mihajla. Obojica su, posle puštanja iz nemačkog zarobljeništva, hteli da odu u Ameriku. Na njihovu žalost, ta brodska tura je bila jako popularna, tako da su karte bile rasprodate. Dede su onda kupile karte za Australiju, da li zato što je na abecednom redu bila blizu Amerike ili zbog strasti da pređu baru, tek otišli su tamo. Za njima su mestimično odlazile njihove žene i poneko dete, a odande su stizala duga, nevešta pisma naherenog rukopisa, pozajmice familiji koja je u selu ostala, retke slike i osećaj neopisive daljine.

Dok su Mihajlo i Milan radili sve što su mogli i umeli, živeći u gradovima jedva izgovorivih imena, ostatak porodice Milenkovića se držao zajedno na porodičnom imanju, gledajući kako da prehrani gomilu dece i žena, među kojima je Deda Jova bio jedini punoletni muškarac, od kog na imanju i nije bilo koristi, jer je bio učitelj i većinu vremena provodio u školi. Doduše, njegova i bakina učiteljska plata su bile bar neka para u rukama, pomoću koje se, i onoliko zemlje koliko su deca i žene mogli da obrade, hranila cela, brojna porodica, gurajući se u dva odeljenja stare čatmare. Tim krpežom i trpežom je, sve do svoje smrti, komandovala prababa Darinka, čiju mater familias ulogu nikome nije palo na pamet da spori. A, kada je Baba Dara umrla, porodično imanje se delilo na tri sina. Onaj čija sam ja unuka, Deda Jova, svog dela imanja se odrekao, želeći tako da zahvali porodici koja ga je, uprkos nemaštini, iškolovala, ali i verujući da zemlja treba da se ostavi onima koji na njoj i od nje žive. On je sebi kupio komadić zemlje bliže školi, sagradio kuću, deca su mu otišla u gradove. Ipak, redovno se odlazilo „gore, na brdo, u Milenkoviće“, gde je rastao dobar deo mog detinjstva. Za razliku od Bakine i Dedine kuće, koja je imala sigurno najmanje dvorište u selu, pa još i mahom betonirano, Milenkovića imanje je obilovalo prostranstvom, strinama, tetkama, braćom, sestrama, ambarima i šupama, mračnom štalom sa kravama i kobilom Lastom, kao i mnogim drugim pratećim životinjama. Ukratko, to je za mene bio raj, čak i sa glavnim akterom, stricem Androm, koji je pola svog veka proveo jureći nas vrljikama, vilama i metlama, izražavajući tako specifičnu ljubav prema nama, a naročito prema svojim usevima.

Iako je Moj Otac smatrao da selo izuzetno povoljno utiče na rast i razvoj deteta, naročito ako ono živi u gradu, došle su mi godine kada mi je selo prestalo da bude mnogo zanimljivo. Tada, u godinama starijeg maloletstva, mojoj Najboljoj Drugarici i meni je palo na pamet kako da se dočepamo letovanja bez roditelja – da odemo na radnu akciju. Ne sluteći šta bi moglo da me snađe, računajući na argument vrednoće i opšte društvene korisnosti, iznela sam tu ideju Mom Ocu. Nisam stigla ni do pola izlaganja, a njegove guščije zelene oči, zajedno sa neopisivom strogošću kojom su umele da sevaju, nasleđenim od Deda Jove, suzile su se i zavarničile. U njemu se probudio antidržavni element, pojačan mržnjom prema samozvanom najvećem sinu naših naroda, sada rahmetli Titu.

„Ako hoćeš za džabe da radiš, onda bolje rmbaj za nekog ko će to znati da ceni i ko neće za tvoj rad da se bahati i razbacuje sa belosvetskim ljudožderima. Ti da nosiš vodu ko Kosovka devojka i da lopataš, a on da se glupira okolo u belim odelima, baš mu je takve deda nosio...“

Tu negde je, kao i obično, klizećim startom uletela moja Roditeljica, sikćući:

„Miroslave, čuće te neko “

Miroslav je, u ime porodičnog mira, prestao sa narušavanjem lika i dela omraženog mu vladara, i saopštio mi vaspitnu meru:

„Ovog leta nema mora, u selo kod strica, u njivu, pa da vidim da l će opet da ti padaju gluposti na pamet! “

Mada, ingeniozna ideja je postigla cilj, otišla sam na letovanje bez roditelja, doduše i bez Najbolje Drugarice. U selu su me dočekali raširenih ruku i, uprkos uputstvima Mog Oca, odlučili da je greota terati me u njive, zbog čega su me ostavljali kod kuće da pravim društvo junaku s početka ove priče, povratniku iz Australije, deda Mihajlu. On je, naime, odlučio da bi bilo dobro da se blagovremeno vrati u domovinu, smrti povodom, gde ga je čekalo badnjevačko groblje i na njemu ostatak nežive familije. S obzirom da smrt nije, u tom delu geografije, računala na njega i imala je druge, ranije isplanirane sastanke, deda se posvetio društvenom životu. Čim bi porodica otišla na rad u njive, zabrane ili voćnjake, za stolom pod starom lipom ispred kuće su se okupljali njegovi ispisnici. Stizali su brzinom dezorjentisanim kišnih glista, nabadajući kvrgavim štapovima i uzdišući teško. Ja sam im, u ime čuvanja ugleda domaćinske kuće, a i da načisto ne presuše, kuvala kafe, služila slatko i na deda Mihajlovo namigivanje donosila čokanjčiće zlaćane rakije. Društvo je čangrljalo, nadvikivalo se, ponekad bi neki od njih zadremao dok su drugi dlanovima pravili školjke uz dlakave uši, deda Mihajlo je držao banku, obučen u plavi radnički kombinezon, u kakvom je vek u Australiji proveo, povremeno uzvikujući „Jes“ i „Olrajt“. Više od dva meseca sam kuvala ručkove za one na njivama i služila one pod lipom, a deda Mihajlo je zadovoljno klimao, jer kakva bi to kuća bila u kojoj nema mlađeg da se nadje pri ruci i poštuje godine. Jes.

Tek kada je trebalo da počne škola, moji roditelji su došli po mene i vratili me u grad. Otac je zadovoljno coktao, verujući da mi nikad više neće na pamet pasti radne akcije. Bio je u pravu.

Prošlo je nekoliko godina pre no što je smrt našla slobodan termin za deda-strica Mihajla. Za njim je ostala ucveljena porodica, sveža humka na malom groblju i dodati natpis na spomeniku ispod koga ga je čekala njegova žena, baba Stanojka. I testament. Sve to je bilo već vidjeno i očekivano. Sve, sem jedne stavke u testamentu, u kojoj je deda Mihajlo meni ostavio parčence porodičnog imanja, zvanog „Drenjar“. Kao što mi ime kaže, tu su nekada rasli drenovi, od kojih je tek poneki pretekao, pa se gajila loza, a za njom neizbežne, u Šumadiji, šljive. Time mi se deda-stric zahvalio za svo ono letnje dvorenje njega i njegovih vršnjaka, taman da Moj Otac dobije dovoljno materijala za soljenje pameti:

„Eto, kad radiš za svoje, oni ti se zahvale, a ne onaj dripac, prevarant...“

„Miroslave, čuće te neko!“

Tako sam ja, u testamentu postala i ostala vlasnica krpčeta dedovine, jer se materijalizovanjem tog slova na papiru niko nije bavio, mene tada sela nisu baš zanimala, a Moj Otac se tom mojom maloletnom zaslugom nije bavio, držeći se smatranja da porodična zemlja treba da ostane onima koji na njoj žive, jes i olrajt. Jedino što neke priče počinju tek posle svog kraja.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
zovem se baba laguna knjige Zovem se baba
22.01.2021.
Unapred vam se izvinjavam, trebalo je danas da vam napišem drugi, korisni i odlični savet doktora Keniga, ali ne mogu. Probala sam, al mi ne ide, to će morati da čeka još nedelju dana, jer jedino...više
više
slavska strategija laguna knjige Slavska strategija
14.12.2020.
Što se tiče slavske situacije, ona je trenutno takva da slavi može da prisustvuje najuža porodica, pod uslovom da nije široka, žito, kolač i dežurni svetac ako postigne. S obzirom da slava služi...više
više
mustafa nadarević veličina deminutiva laguna knjige Mustafa Nadarević – Veličina deminutiva
30.11.2020.
Bilo je to u Ljubljani, krajem devedesetih, kada su moja deca još uvek imala alibi da se decom zovu. Zbog toga se ovo sećanje dešava na jednom od događaja, koji bi se najkraće zvali naši. Naime,...više
više
dan kada je gorko zaplakala boginja higija laguna knjige Dan kada je gorko zaplakala boginja Higija
23.11.2020.
 Bilo je to za vakta Prve Liberalizacije, one koja je sledila nakon Prvog Talasa, perioda kada je rolna toaletnog papira bila željenija od plemenitih metala, koji jesu plemeniti, ali ne i dovoljno...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
kako sam 2014 godine u romanu jedro nade predvidio koronu laguna knjige Kako sam 2014. godine u romanu „Jedro nade“ predvidio koronu
15.03.2021.
Pisac uvijek vidi iza okuke naših dana. Tako su Veliki rat već vidjeli da dolazi oni koji su znalački ukrštali riječi prije Prvog svjetskog rata, baš kao što su novi veliki rat vidjeli pjesnici...više
više
titanik, britanik i olimpik laguna knjige Titanik, Britanik i Olimpik
22.12.2020.
Na Primorju se kaže da je pegula svak onaj ko ima zlu sreću. U legendarnoj seriji „Velo misto“, rađenoj po scenariju Miljenka Smoja, jedan se popularni lik zvao Pegula, ako ni zbog čeg...više
više
umetnici iz bajke laguna knjige Umetnici iz bajke
17.12.2020.
Želim da vam prikažem četvoro umetnika bez kojih  „Bajka nad bajkama“ ne bi bila to što jeste, jer oni su ti koji su svojim vizijama i virtuoznošću dali oblik mojim rečima. Tekst...više
više
nedeljne zanimljivosti 2 o novaku, ginisu i ostalim rekorderima laguna knjige Nedeljne zanimljivosti 2 – O Novaku, Ginisu i ostalim rekorderima
07.12.2020.
OK, dopale su vam se prethodne zanimljivosti, verovatno zbog stvari „s druge strane“ o kojima se obično ne piše. Mnogo ste reagovali na tekst, pa evo i nastavka. Vraćamo se u period...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.