Kriminalistički roman

(Žanr, podžanrovi i srpska izdavačka scena)

 

„Detektivska priča nije ništa drugo nego Aristotelova ’Poetika’, svedena na svoje osnove (Umberto Eko: „O literaturi“ – esej o ’Poetici’)

 

    U članku povodom objavljivanja gore navedenog dela u Velikoj Britaniji, kritičar londonskog Sandej Tajmsa Džon Keri pominje, između ostalog,  Ekov inicijalni prezir prema piscima beletristike „kao ’zatočenicima sopstvenih laži’, sve dok, u 46.godini, nije osetio neobjašnjivu potrebu da se i sam oproba na romanu“. Tako je, kaže Keri, nastalo „Ime ruže“ i Eko kao romanopisac, koji  „tvrdi da je pričanje priča ljudska biološka potreba i da je Aristotel, u četvrtom veku pre nove ere, otkrio naučna pravila za kreiranje zapleta koja se još primenjuju ...“.

   Naravno, kada se govori o jednom od najcenjenijih intelektualaca današnjice, teško da će ga neko nazvati piscem krimića. Ali „Ime ruže“ jeste kriminalistički roman. I dokaz da forma romana ni na koji način ne ugrožava njegovu literarnu vrednost, ako ta vrednost postoji sama po sebi. A ponekad može i da  – kao što je, sigurna sam, ovde slučaj – roman učini privlačnijim za čitanje većem broju ljudi (budući da Eko nije baš pisac ni onoga što se obično naziva mainstream literaturom).

   Kriminalistički roman je u svetu vrlo raširen i popularan žanr koji ima svoj istorijat (sa Aristotelom ili bez njega),  svoja ’pravila igre’, svoje ’klasike’, svoju ’tešku’ i ’laku’ kategoriju pisaca i, naravno – svoju (obično vrlo privrženu) čitalačku publiku.

   Šta se, na tom planu, dešava kod nas?

   Kratak ’presek stanja’ izgleda otprilike ovako:

   1921. godina: u izdanju ‘Knjižare Napredak’ iz Pančeva, u ediciji pod nazivom ‘Detektivski romani’, zajedno sa prevodom Arsena Lupena i još nekim stranim, objavljen je roman “Podzemni klub” Miloša Crnjanskog.

   Skoro vek kasnije: pri izdavačkim kućama ne postoje slične edicije, domaće pisce ovog žanra ne treba ni pokušavati nabrajati (prsti jedne ruke su previše za to), a u knjižarama nema – ili ih ima samo ’u tragovima’ – nekih od najboljih stranih autora. Postojale su ‘dobre namere’ da u tom smislu držimo korak sa svetom, ali one se, očigledno, nisu ‘primile’.

    Da li je razlog za ovakvo stanje to što se, u međuvremenu, ispostavilo da većina srpske čitalačke publike jednostavno ne mari za krimiće, ostajući radije privržena mainstream literaturi kao nečemu što joj je mnogo bliže? Ta vrsta književnih dela – koja su po popularnoj definiciji ’nešto što je normalno’ –  uostalom, i ima tu ulogu: da bude bliska i prepoznatljiva većini.

   Ali to je tako i svuda u svetu, pa ipak se ta, uslovno rečeno, književna odstupanja od ’normalnog’ koja se nazivaju žanrovskom literaturom, po popularnosti uspešno nose sa mainstream delima.

   Da li je onda, možda, čitaocima u Srbiji u toj meri dosta ’pravih krimića’, onih sa kojima se već dugo suočavaju u svakodnevnom životu, da bi ih, u dodatku, tražili po knjižarama?

   Ja ne mislim ni da je to odgovor na ovu misteriju,  jer postoje materijalni dokazi da to nije slučaj: svi oni ‘dobro razgaženi’ krimići po bibliotekama, dobar deo kojih je -pogotovo onih najboljih, kao što su romani romani Agate Kristi - svojevremeno stigao iz bivših YU republika. Apetit je postojao.

   I tu je, možda, odgovor: apetit je postojao, ali on nije negovan. U dodatku na to što neki od najboljih autora u Srbiji nisu prevedeni, oni prevedeni neretko su pali kao žrtva loših prevoda (lično sam svedok ’svetogrđa’ u jednom romanu Dašiela Hameta  gde je his china blue eyes prevedeno kao ’njegove kineske plave oči’, a his fair face kao ’njegovo fer lice’; što je, naravno, učinilo da roman, tada, ostavim nepročitanim). Kako smo, onda, mogli da ’negujemo ukus’, kada nam nije bila dostupna ni ’osnovna lektira’? Situacija se, doduše, u poslednje vreme popravlja, ali potrebno je još mnogo rada da bi se popunila rupa nastala zanemarivanjem tog obima. Čitaoci moraju i tražiti i dobiti kvalitetna dela ovog žanra – počevši od njegovih ‘klasika’ kao što je Hamet (’otac’ Sema Spejda i autor ’Malteškog sokola’) – jer to je, na planu kulture, u istoj meri njihovo ‘ljudsko pravo’ kao što je to pravo da vide Hičkokove filmove. Dozvoljavajući da u svemu, naravno, postoji ono što se zove ukus ili afinitet, istinski ljubitelj dobrog filma najverovatnije neće ‘otpisati’ Skorsezeove filmove na račun, recimo, filmova Majka Njuela (“Četiri venčanja i sahrana”), samo zato što su to ‘dve različite šolje čaja’. Te tako ni istinski ljubitelj dobre knjige neće apriori ‘otpisati’ romane P.D. Džejms na račun, recimo, romana Paula Koelja. ‘Dobar čitalac’ bi –  čak iako nije deklarisani ljubitelj krimića – trebalo da bude u stanju da istovremeno i uživa u fabuli i percipira autentičnu književnu vrednost ‘iza nje’, onu koja stiže sa, između ostalog, sjajnom percepcijom, sjajnom karakterizacijom i savršenim književnim izrazom dobrog pisca, od koga bi mnoge njegove mainstream kolege mogle mnogo da nauče. Dame  P.D. nije postala član Kraljevskog  književnog društva, Kraljevskog društva za umetnost, dobila počasne akademske titule nekoliko britanskih univerziteta i počasno plemstvo – bez razloga.

   Zaključak koji se nameće: da bi se ‘dobrim namerama’ sa početka 20. veka (potpomognutom njegovom sredinom, donekle, prevodima dobrih krimića koji su stizali uglavnom iz Hrvatske ) ’udahnuo život’, i da bi onaj deo srpske čitalačke publike koji, sticajem okolnosti, za to nije imao priliku, eventualno zavoleo kriminalistički roman (što bi, pretpostavljam, dovelo i do toga da se veći broj domaćih pisaca upusti u vode ovog žanra), trebalo bi ga toj publici ponovo predstaviti. A pošto svaka ljubav počinje sa upoznavanjem, dozvoliću sebi, kao dugogodišnjem strastvenom ljubitelju i, u poslednje vreme, piscu krimića – par reči o nečemu što uglavnom nije šire poznato: o  podžanrovima.

 

 

KLASIČNI WHODUNIT (U bukvalnom prevodu: ko je to uradio?)

 

   Sam naziv govori o čemu se u ovom podžanru radi: počinjen je zločin, ali identitet zločinca je nepoznat. Sledi istraga.

   Whodunit ima svoja ’pravila igre’od kojih je najvažnije to da autor igra fer: da čitaocu tokom priče ponudi izvesne clues – detalje koji mu omogućavaju da i sam pogodi ubicu. To, naravno, ne treba da bude lako i što je teže – roman se smatra boljim. Ali ne sme da bude ni nemoguće. Zato ubica mora da bude deo priče a ne da se, negde na samom kraju, pojavi kao deus ex machina.

   Primeri: Agata Kristi, P.D. Džejms, Elizabet Džordž.

 

 

P.I. (private investigator) PRIČA

 

   Glavni junak je privatni detektiv. P.I. priče često se pišu u serijalima, i često u prvom licu.

   Postoji nekoliko različitih varijacija podžanra, zasnovanih na profilu detektiva u pitanju i njihovim metodima istrage: Rejmond Čandler (Filip Marlou), Dašiel Hamet (Sem Spejd) i Miki Spilejn (Majk Hamer)  su najpoznatiji autori tzv. hard boiled, ili noir varijante. Njihovi (pomenuti) detektivi su ’tvrdi’ momci koji ne prezaju od fizičkog nasilja, a njihovi metodi su, sa aspekta zakona, ponekad problematični.

 Robert B. Parker (Spenser) i Dik Fransis (Sid Hali) nude nešto ’mekšu’ varijantu privatnih detektiva. Kompleksnije portretisanim – sa sve povremenih moralnih dilema kada je posao kojim se bave u pitanju – njima je dozvoljeno da mimo kratkih avantura sa fatalnim plavušama imaju i malo sadržajniji privatni život.

   I, naravno, tu su i detektivi-amateri, od oštroumne usedelice Mis Marpl, Agate Kristi, do dečijeg psihologa Dr. Aleksa Delavera, Džonatana Kelermana.

 

 

PRIČA KOJA UKLJUČUJE POLICIJSKU PROCEDURU (police procedural) ...

 

   Zločin istražuje pripadnik policije, radeći u okviru ’sistema’. Zločin se (uglavnom) rešava uz poštovanje zakonske procedure.

Primer: Ed Mek Bejn (Stiv Karela i ostali detektivi 87. policijske stanice), Žorž Simenon (Inspektor Megre), Kolin Dekster (Inspektor Mors).  

 

 

... ILI PRAVOSUDNI SISTEM (courtroom drama) ...

 

   Isto pravilo bazičnog poštovanja zakona važi i za javne tužioce, ili advokate, s tim što se ovde pravosudni sistem određene zemlje – koji pisac, obično, dobro poznaje, a glavni junak njim dobro barata – stavlja u funkciju radnje i vešto dramatizuje zarad postizanja efekta.

Primer:Erl Stenli Gardner (Peri Mejson), Džon Grišam, Skot Turou, Ričard Nort Paterson.

 

 

... ILI FORENZIČNU NAUKU

 

   Patriša Kornvel je neprikosnovena kraljica podžanra, koji je uspešno popularisan kroz mnoge CSI (crime scene investigation) TV serije.

 

 

TRILER

 

   Mada se ovaj izraz često upotrebljava kao sinonim – svaki kriminalistički roman nije triler. Triler mnogi i ne svrstavaju u kategoriju klasičnog krimića (mystery novel), jer u njemu je akcenat priče na nečemu drugom nego što je samo rešenje zločina. Samo ime dolazi od engleske reči (to) thrill – i uglavnom se može prevesti kao nešto što izaziva izvesne osetne senzacije (napetost, strah, zadovoljstvo ...)  Primarna namera trilera je, znači, da prilikom čitanja izazove thrill, što se obično postiže ’jakim scenama’, ubrzanom radnjom, poglavljima čiji završetci ostavljaju čitaoca željnim da što pre sazna nastavak (cliffhangers) i slično.

   Trileri mogu biti akcioni, psihološki, politički, erotski, oni koji uključuju natprirodne pojave itd., zavisno od toga čime to pisac želi da kod čitaoca izazove thrill.  U romanima Li Čajlda ili Dejvida Baldačija to je ’muška’ borba, dok Val MekDermid,  Džefri Diver ili Viliam Diel u te svrhe obilno koriste psihopatske likove i sve ’kreativne načine’ torture i ubistava žrtava kojih mogu da se sete. ’Aduti’ Rut Rendel i Minet Valters su podjednako efektni, iako su sa ’telesnog’ pomereni na ’psihološki’ momenat.

   Postoji i tzv. internacionalni triler, gde je u igri obično nešto više od života pojedinca. Glavni junaci drže u svojim rukama sudbinu veće grupe ljudi, nacija ili čak sveta.

Primer: Džon Le Kare, Frederik Forsajt, Robert Haris, Den Braun.

 

  Podžanrovi, naravno, nisu nužno ’čiste’  kategorije. Stvar može biti samo u ’akcentu’, a on je, ponekad, prilično fluidan. Romani iz ’Milenijum’ trilogije Stiga Lašona pokrivanju nekoliko podžanrova (od whodunit-a do internacionalnog trilera), a Le Kareovi, kao svojevrsni presek i implicitni komentar izvesnih društvenih sistema, izlaze i iz okvira samog žanra. Podžanrovi postoje kao ’putokazi’: ako je u pitanju cozy (vrsta whodunit-a bez eksplicitnih, triler-scena, kao što su oni sa Mis Marpl) ne treba očekivati da se negde u priči pojavi šverc uranijuma iz Ukrajine, ili detaljni prikaz autopsije. Podžanrovi su nastali zato što, kao što postoje razne vrste pisaca – koji pišu u skladu sa sopstvenim afinitetima – postoje i razne vrste čitalaca: neko više voli intelektualni izazov pogađanja ubice, neko bi radije da, pri čitanju, oseća  thrill.

 Važno je da postoji izbor. Kvalitetan.