Krijumčarene knjige

Javlja mi se pre neki dan davnašnji poznanik Gari. S nepoznatog broja, jer smo, i dok smo živeli u istom gradu, bili samo poznanici. Nisam siguran da li je njegov nadimak motivisan imenom Gavrilo ili prezimenom izvedinim iz njega. Nekako tako jeste, dok bi eventualna analogija sa Garijem Kuperom bila naknadna, rekao bih. Nisam to mogao da zaključim ni po njegovom predstavljanju na početku telefonskog razgovora, ma zapravo sam shvatio ko je tek kada je pomenuo ko mu je dao moj broj telefona i zbog čega.

Izašao sam da popijem kafu sa njim.

Vredi mi kada čujem da neko pohvali ono što pišem, naročito oni čije stavove poštujem, te se onda i uzgordim malo, ali mi je nekako posebno ovo što mi je Gari ispričao. To i nije direktna pohvala, to je više kao da me ugradio u istoriju, u mit. (Eto, mogao sam sujetu i u naslovu da pomenem).

Gari više ne živi u Prištini, izbačen je iz kuće, onda je i kuća u Aktašu izgorela. Sada živi u Nišu i često ide u Gračanicu. On veli da obilazi familiju i usput „nosi“ ono što je ljudima tamo potrebno a ne mogu da kupe. Malo duži eufemizam za švercovanje, ali i to je za ljude, kao i rakija, koju pije brže no ja. Samo jednu, put je to, kao da se pravda.

Kada je prošle nedelje bio u Gračanici, ujaku je nosio lekove i usput ono što su ljudi poručili, moj prijatelj ga je zamolio da me potraži i da mu pošaljem primerak „Smrti za poneti“ sa posvetom. Sedeli su u kafani kod Mome u povećem društvu, pa su se i prisutni zaniteresovali šta mu to toliko objašnjava, kada se zna da Gari poznaje tržište i zna gde čega ima i po kojim cenama. Prijatelj je hteo da mu knjigu poklonim, ali ostali su mislili da se dogovara da je kupi, pa su i oni poručili. Njih četvorica, a onda i dvojica sa susednog stola. Mašala!

– Brate, još te pamte, svaka ti čast! – laska mi Gari i onda se čudi: - Ali, brate, ovo je prvi put da mi neko traži knjige. Pa još nisu hteli da te orobe, nego su mi rekli da kupim, pa onda da te nađem da napišeš posvete. Samo su rekli da im duguješ pivo kada se vidite...

Dodaje mi spisak kupaca i paketić knjiga. Deset knjiga, šest imena. Kako?

– Uložio sam, brate! Kupio sam još četiri u Nišu, ako je šest poručeno za pet minuta, onda ću i ove da prodam. Nemoj ti da se sekiraš, znam ja – slušam onu prepoznatljivu i meni dragu kosovsku dikciju, ali uzalud se nadam nagoveštaju da će i sam da pročita.

Ode Gari onim svojim dugim koracima prema autu, kao i nekad preko Plaže između „Avale“ i „Granda“, gde sam ga najčešće viđao, a mene ostavi u blaženstvu i u prisećanju na negdašnju uzgrednu lektiru, na koju sam bio naveden radeći davno na jednoj simpatičnoj knjizi istoričara koji se u njoj bavio drugom polovinom devetnaestog veka.

Bilo je u toj knjizi važnih istorijskih događaja (dva paljenja Pokrivene čarišije, a to je nešto kao Baš čaršija ili Bit pazar, samo veće, kako se tvrdi, atentati na konzule, spektakularne smene paša...), ali mi je najupečatljivije švercovanje preko Prepolca knjiga na srpskom, naročito kada je otvorena prva srpska knjižara u Prištini (1885, ako se dobro sećam). Dokumentovani su i slučajevi kada su krujumčari knjigama hvatani i kažnjavani robijom. Turska vlast je dozvolila podizanje crkava, otvaranje škola i knjižara, nije dozvoljavala da se na Kosovo unose srpske knjige, pa ni „Carigradski glasnik“ na srpskom, štampan u Carigradu pod patronatom Porte.

Zamislite kako je bilo devedesetih prošlog veka, kada sam čitao tu knjigu, porediti švercovani benzin sa švercovanim knjigama devedesetih pretprošlog veka. Ili ćete da poredite ondašnje istorijske okolnosti na Kosovu i ove sadašnje, pa da mi izazovete mučninu, ali i da mi umanjite onu u zagradama pomenutu sujetu?