Koliko košta život?

Umrla je Tijana Ognjanović, devojčica za čiji život se, u jednom trenutku, cela Srbija borila. Dete koje je Srbiju podsetilo na to da je život važniji od novca, i da nema tako malih para koje ne bi mogle da budu, u pravom trenutku, velika pomoć. I dok Srbija žali za Tijanom, borbu za život vode roditelji još toliko bolesne dece. Skoro svaki dan se, na društvenim medijima, pojavljuju vapaji i molbe za pomoć. Zajedno sa njima i želje da se taj problem već nekako reši, da država preduzme nešto, da se napravi fond za bolesnu decu, da ako država neće, onda to urade zainteresovani pojedinci.

U svoj toj silnoj muci, makar i gledanja tuđeg jada, dobro je kada ljudi pokažu da razumeju da nema ničega vrednijeg od života, naročito dečijeg života. Jedino je pitanje - kako? Kako to uraditi? Prosto, jer nema fonda koji bi, pomoću dobrovoljnih priloga, mogao da pokrije potrebe onih kojima je ta pomoć potrebna. Dece je puno, lekovi i operacije su skupi, preskupi, kako naći način da se ne dođe u najtežu moguću situaciju da novca za jednu decu bude, a za drugu kojoj je pomoć ništa manje potrebna - ne. Ko će da odredi kriterijum za davanje novca? (To ko će rukovoditi tim fondom, da ni ne pominjem) Ko će odlučiti i na osnovu čega čiji život spasavati, a čiji ne?

S druge strane, jasno je da novac postoji, ima ga rasutog na sve strane po državi. I to je ono čega se svi sete naročito onda kada na nekom pozivu u pomoć ugledaju dete, za koje je jasno da će životom platiti besne automobile, oslikavanje crkava, guranje ruku u fondove pomoći namenjene, slave i svetkovine...Može li bar neko u državi da pokaže dovoljno shvatanja, pa da sedne, makar radnu grupu napravi koja bi se bavila traženjem rešenja za spasavanje života bolesne dece? Samo toliko razumevanja da pokaže za muku i jad brojnih poreskih obveznika.

Sumnjam da je i ranije bilo bolje, verovatno je čak i gore bilo. Nisu ta dobra stara vremena baš tako dobra kao što ih ulepšava lupa sećanja. Verovatno je svega toga bilo i pre, samo se nije znalo. Da bi se znalo, moralo je da dođe u medije, a ni tadašnji mediji nisu bili radi da se nađu zatrpani pozivima u pomoć. Danas je bolje makar to što postoje društvene mreže koje su evoluirale u društvene medije, i učinile ljude međusobno mnogo vidljivijima. Sada vesti mogu da nastanu i na Fejsbuku, Tviteru...Ljudi mogu da vide toliko toga što im ranije vidljivo nije bilo, uključujući i tuđu muku, bol i pozive da se pomogne. Pre svega deci. To je bolja strana današnjih vremena, ali to ipak ne može da bude rešenje.

Pitanja nad pitanjima i dalje ostaju - Kako napraviti dovoljno veliki fond za svu decu kojoj je pomoć potrebna? Kako odlučiti kome je pomoć manje, a kome više potrebna? Kako nekome dati novac, a drugome ne? Kako se igrati boga?

Ja odgovore ne znam, ali uvek kada dobijem poziv u pomoć ili vidim neko siroto, bolesno dete, ja se setim mog prijatelja...

Moj prijatelj je bio dečiji kardiohirurg. Bio je više no uspešan u svom poslu. Dobar i cenjen. Prvi u Jugoslaviji je stavio pejsmejker novorođenoj bebi. Imao je dvoje dece. A onda su došle zle devedesete. Njegov jedini sin je bio na služenju vojnog roka kada je počeo rat kog nije bilo. Ubijen je odmah na početku tog nevođenog rata. Porodica se u crno zavila, ali je on nastavio da radi.

Svega je bilo sve manje. Svega, sem spiskova dece kojoj je operacija srca značila život. Iz belog sveta je stizala pomoć. Nedovoljna. Tako se jednog dana našao u situaciji da je morao da odabere decu sa spiska kojoj će, pomoću poslate pomoći, uraditi operaciju. I da druge ostavi da čekaju, iako je znao da to čekanje za njih može da znači smrt. Probao je da piše i traži više pomoći, dovoljno za svu decu za čije živote je bio spreman da se bori. Radio bi i besplatno, samo da je imao čime. Ostalo je na pokušaju. Više od te pomoći nisu hteli da daju. A vremena su postajala sve grđa i grđa. Spiskovi su rasli.

Tada je shvatio da više ne može da radi svoj posao. Prosto, više nije mogao da bira kome će pokloniti život. Cenjenoj međunarodnoj organizaciji je napisao pismo i u njemu poslao spisak dece koja su čekala na operaciju. Zamolio je da mu oni zaokruže imena dece koju će operisati onim što su spremni da daju. Jer on više ne može da se igra boga, on je samo lekar. Nisu mu odgovorili.

Tada je ostavio svoj lekarski posao i otvorio limarsku radnju. Njegov otac je bio limar, koji je od svog sina zahtevao da uz medicinski fakultet završi i zanat. Tako je moj prijatelj postao hirurg i limar. Nikada posle toga nije obukao lekarski mantil. Živi od limarskog posla i dan danas.