Ko i šta se čita u Srbiji

Kad se `96. godine pojavio Dnevnik Bridžit Džouns, niko nije mogao ni da pretpostavi da će nakon ove knjige nastati armija novih Bridžit koje traže ljubav, pravi ili bolje plaćen posao ili maker idealnu težinu. Žene su očigledno bile gladne i željne junakinja poput debeljuškastih devojaka iz komšiluka, tih famoznih singl devojaka koje se bore sa viskom kilograma. Ili nadredjenima na poslu (Đavo nosi Pradu ili Dadiljini dnevnici), sa zavisnošću od kupovine (Kupoholičarka), problemima u braku ( Lubenica ) ili željom za savršenim parom cipela (Seks I grad). Odlike ovog žanra (chick lit-a) je da su junakinje uglavnom u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim, da su na neki način ostvarene, da li u poslu ili u prijateljstvu, ali nezadovoljne u ljubavi, svakako. Da imaju gomile drugarica sa kojima sve dele, da vode jedan moderan život u nekoj svetskoj metropoli I rešavaju neke svakodnevne, trivijalne problem, za njih kao takve od suštinske važnosti. Dakle, ne bave se pitanjima o smislu života kroz filozofski nacin, ne bore se sa osnovnim egzistencijalnim problemima kao što je besparica, siromaštvo, ne bave se socijalnim pitanjima kao što je glad u svetu ili nasilje nad ženama. Ne bave se ni poltikom, niti istorijom. Radnja ovih knjiga teče brzo, vrlo često se spominju poznati brendovi, marke cipela, tašni, spominju poznati restorani i diskoteke, a kroz ceo roman se sluša muzika koja prati odredjena raspoloženja glavnih junakinja.

Kao i u drugim zanrovima i u čik litu ima losih i dobrih knjiga. Ima onih koje su već postale kultne i onih koje se pojave jedne sezone i nestanu, zaboravljene. Najveća greška koja se pravi kad se priča o čik litu je što se ovaj žanr uglavnom meša sa ljubavnim romanima. Čik lit mora u sebi sadržati jednu specifičnu dozu humora koju prati modernu junakinju, koja je sve samo ne savršena i sa kojom se lako identifikuje većina žena ili devojaka. U ljubavnim romanima je sve prenaglašeno, dijalozi su nestvarni, ne upotrebljava se sleng, nema otvorenog razgovora o seksu medju ženama, recimo.

Voleli ga ili mrzeli, čik lit i dalje pronalazi i to sve više svoju publiku i uglavnom su romani iz ovog žanra na vrhu lista bestselera. Čik lit vole I izdavačke kuće jer od njega mogu najbolje da zarade. Što važi i za autorke tih romana. Dnevnik Bridžit Džouns je prodat u milionskim tirazima kao I Seks I grad I naravno ceo serijal o Kupoholicarki, dok su po romanima Djavo nosi pradu I Dadiljini dnevnici I već pomenute dnevnike B. Džouns, uradjeni holivudski blokbasteri. Čak je i Meril Strip koliko se secam dobila Zlatnog globusa za ulogu glavne urednice prestižnog modnog magazina, čiji je lik uradjen po uzoru na Anu Vintur, urednicu americkog Voga.

Naravno, kriticari ga nazivaju djubretom ili knjige sa ružicastim koricama.

Kako god bilo, zenama ce uvek biti interesantno da citaju o modernim devojkama i zenama koje su usamljene u jednom momentu svog života, pokušavaju da se izbore sa svojim poslovnim, ljubavnim, prijateljskim, svakodnevnim problemima koje muci svaku mladu ženu na ovom svetu . Uvek ce biti interesovanja za te odluke koje stoje pred vama kad imate dvadeset ili trideset godina i koje morate da donesete, razrešite i sredite svoj život u jednom velegradu koji diktira prebrz način života, gde nema dovoljno vremena za sve ono što bi želeli.

Malo ko mozda zna ili se malo priča o tome ali postoji muška verzija čik lita kojeg zovu dik lit. I njima su kriticari naklonjeniji, ne kritikuju ih koliko čik lit. Nije mi jasno zbog šega jer su to iste teme, isti jezik, slični problem koje muče jednog modernog muskarca iz grada. Koji je takodje usamljen, ima problem na poslu i isto toliko priča o seksu kao i junakinje čik lita. Ali, eto izgleda da i dalje živimo u svetu gde muškarci slobodno pišu o seksu i dobijaju Pulicera za to, dok se žene koje pišu o seksu ne cene kao pisci ali zato prodaju bilione svojih knjiga i zgrću milione. Uvek mi je to bilo cudno.

Kao sto je kraljica čik lita po meni Helen Filding i njena junakinja Bridzit Džouns tako je kralj dik lita Nik Hornbii njegov junak Rob Gordon iz knjige Haj Fideliti.

U srpskoj kulturi se i dalje, po starom isprobanom običaju, vodjenje drzave, rata, rad u rudniku ili pričanje prica, smatra muškim poslom. Razlog tome je kao i u politici, tako i u književnosti, ko vlada pričom- ideoloskom ili fikcionalnom, taj vlada svetom. Žene kao da sve vreme stoje sa strane. Ali dok stoje sa strane one pišu i to sve više. A da cela stvar bude zanimljivija one su kao takve danas, najpopularnije i najčitanije u srpskoj književnosti. Dakle, žene su apsolutno preuzele srpsku književnost i kao autori i kao čitaoci. Ne čitaju žene ženske pisce zbog nekakve solidarnosti. Čitaju ih jer se pronalaze u njihovim junakinjama. Imaju potrebu za tom razmenom emotivne i mentalne energije sličnoj njihovom. Neko žensko delo postane bestseller samo zato što se sama autorka namučila u životu i tu patnju podelila sa publikom, drugo jer izadje na glas zbog svojih zaista velikih umetničkih vrednosti. O tome zašto žene čitaju ženske pisce pišu se knjige i vode ozbiljne rasprave. Kako god bilo, danas ako neko uopste čita sa žarom i dubokim interesom, to rade žene.

Raspon ženskog pisanja potpuno fascinira, što opet nije slucaj sa muškim piscima. Oni su svi nekako slični. Kod žena to ide od potpunog treša, preko lirsko političkih dnevnika, knjiga o samopomoći, do istinski nadahnutih, umnih, dobrih, duhovitih romana.

Žene su preuzele knjizevnost, to je činjenica. One se ne sekiraju mnogo zato što i dalje ne dobijaju književne nagrade a i što bi kad imaju svoju publiku i što se za njihove knjige u bibliotekama čeka po nekoliko nedelja. Čak su i ženske čitateljke drugacije od mučkih. Jer ona žena koja voli Mir Jam, može i da prihvati jednu Gordanu Ćirjanić, ali čitaoc koji voli Dobricu Ćosića će i dalje posmatrati svog prijatelja ljubitelja, recimo Basare, kao neprijatelja.

Ovako stoje stvari, žene su danas i pisci i čitaoci, muškarci samo izdaju saopštenja za javnost i bune se protiv žena pisaca.

Mladima savetujem da čitaju sve. Jer bolje je čitati bilo šta nego ništa. Zašto? Od lakog štiva se možda kreće ka nekom zahtevnijem, a svaki mlad čovek koji želi da piše će videti kroz gomilu romana koje je pročitao kako to treba ili ne treba raditi.

I za kraj, da li u Srbiji postoji čik lit? Moje mišljenje je da ne postoji. Mnogi bi želeli mene da svrstaju u tu kategoriju ali to je prosto nemoguće jer u prvom romanu (Sponzoruše) sam se bavila najnesrećnijim periodom naše istorije, a to su devedesete godine prošlog veka. Teško da se ijedna autorka ovog žanra u svojim romanima bavila socijalnim problemima, demonstracijama, nemaštinom, sankcijama, životom mladih pod restrikcijama struje, diktaturom, poremećenim društvenim vrednostima, koja je trajala deset godina. U drugom romanu (Devojke iz kraja) koje su možda i najbliže ovom žanru (četri nerazdvojne prijateljice, devojke u kasnim dvadesetim, uspešne, moderne, koje dele sve tajne i sl.), ipak ispadam iz okvira čik lita iz prostog razloga što sam se bavila previše arhitekturom svog grada, životom prostitutku na ulici, recimo, nekim ozbiljnim mentalnim problemima…I stigosmo do poslednjeg romana (Cvet mog života). Ne mogu ni tu u da se svrstam u čik lit, ma koliko to želela (ako ništa drugo bolje bi se prodavala knjiga) jer pored svih trivijalnih ženskih problema kao što su plastične operacije i sl. pišem o istoriji ovog grada iz tri epohe i tri ugla, o Beogradu iz perioda pre prvog svetskog rata, Beogradu iz hipi perioda i ovom današnjem Beogradu sa svim svojim dobrim i lošim stranama.

Teško je biti predstavnik čik lita u Srbiji. Ne dozvoljava nam to ova socijalno neuređena, politički nestabilna, haotična, zemlja. Niti ovaj grad, grad različitosti i toliko kontrasta, da svaki pisac ima materijala za još hiljade priča, samo živeći u njemu.