Ja nisam Bog da praštam

Priznajem da najviše mrzim nepravdu. Ljudi oko mene to zovu "robihudovskim" i "aktivističkim" nagonom, kažu da se previše palim, da nije nešto baš tako strašno, pa dobro, ma prođi, zaboravi...a ja ne mogu da pobedim osećaj da su prolaženje pored, okretanje pogleda i žmurenje, samo mrvice od kojih će narasti lavina, koja će nas pregaziti, otvorenih očiju i bez griže savesti. Uostalom, to smo već videli. Ono što nismo videli, a izgleda nećemo ni videti je, da je ta lavina shvatila ili da namerava da shvati nesreću, tugu, sram i ljudski jad, koji je za sobom ostavila.

Za razliku od njih, ja sam crvenela i stid me je još uvek. Neka zvuči i patetično, ali ja drugačije ne mogu ovo da napišem. Ljudi, srce me boli, zbog onih koje sam gledala mršave kao leševe, prstiju upletenih u žice logora. Zbog onih čije su prljave mrtve, bose noge virile ispod šatorskih krila. Zbog dece koja su na traktorima, umorna od plakanja spavala u naručjima i na zavežaljima uboge sirotinje. Zbog onih koje su silovali "veliki ratnici" i "vojničine", a one o tome mucale okrenute ledjima, u zatamnjenom kadru. Zbog onih baka kvrgavih, artritičnih prstiju spletenih u čvor, dok su sedele na podu fiskulturnih sala i nemušto mucale svoj jad pred kamerama. Zbog kostiju ljudskih, koje su virile iz blata, sa prljavim krpicama istrulele odeće. Čije god da su. Zbog svih onih kostiju, koje će tek biti nadjene i zbog svih majki, koje se nadaju i žive za to da dočekaju da neko nadje makar i samo kosti njihove dece.

Zato mi je muka, kada gledam kako oni, koji nikada nisu imali ni truna sažaljenja, ni mrve ljudskog poštenja, ni traga srama, sada nas pokušavaju da nateraju da prema njima pokažemo osećanja, koja nas čine ljudima drugačijim od njih. Da se sažalimo, da i dalje verujemo da je svaki ljudski život važan, da pomislimo na njihovu decu i njihove porodice. Da nas nateraju da osudimo sebe, sateravši nas u ćošak iz koga ćemo izaći oprostivši im ili priznavši da smo isti kao i oni - bez samilosti. Da zaboravimo sve žrtve njihove politike, koje nisu imale ni toliko slobode odlučivanja o svom telu i životu, koliko oni sada i po zatvorima imaju. Da damo dobro u nama, za zlo u njima.

Sada bi krivci da postanu žrtve. Jedni se junački sakrivaju kao obične konjokradice, koristeći svu vojnu strategiju naučenu za narodne pare, za to da sačuvaju sebe. Ili se sakrivaju nama pod nosom, odbijajući da stanu u službu naroda. To nisu generali, to su dezerteri. Dezerteri koji beže ljudskih i Božjih zakona, a krstili su se i zaklinjali onoliko. Zakone, samilost i ljudsko dostojanstvo su gazili tenkovima i topovima, hrabro, sve dok su na drugoj strani bila deca, majke, babe i dede...sada nemaju hrabrosti ni pred civilni sud da stanu. Još i očekuju da verujemo da je to herojstvo. Junačka žrtva. Odlično, ako su nam takvi junaci, kakve li su tek kukavice?

Drugi su rešili da umru od gladi. Pored hrane. Mogu da biraju, pa eto, kao izabrali. Gledam hrvatske i srpske dnevnike državnih televizija ovih dana. Pa, to je čudo kako su isti bili i isti ostali. Eno nose danas Glavaša po televizoru. Crna kožna jakna, ispijen, iznemogao, kroz kordon koji pesmu spontano peva, a on maše mršavom ručicom i paćenički se smeška. Čekam samo da nam namigne...Pustio ga istražni sudac...čoveku je život ugrožen...pa jeste...srce mi puče. Kad bi mrtvi mogli da ustanu i oni bi se rasplakali. Al' ne mogu da ustanu. Nema suca koji će njih pustiti, koji će se na mrtve sažaliti i dozvoliti im da opet žive.

Šešelj smislio istu taktiku. Svi ćemo ispasti zveri, ako se ne sažalimo, jer inače kakvi smo mi to ljudi?...njegov testament se javno, na novinarskoj konferenciji čita...u slučaju da njegovu predstavu još uvek ne shvatamo ozbiljno...obaška onaj geo-strateški amanet, to je više zato da shvatimo kakav kapacitet rizikujemo da izgubimo... Na svu sreću, oni u Hagu nisu baš toliko naivni, pa ga ne nosaju pred kamerama. I bolje, mogao bi neki dobar čovek, uprkos sećanju, stvarno i da se sažali.

Trešnju na šlag dodaju ševeningenska braća po zločinu. Oni se druže, prevazišli svoje politike, mržnje i postali vaspitani. Razgovaraju bez noževa i zolja. Jedni drugima prave ručkove, čestitaju rodjendane, izjavljuju saučešća...tolerancija i bečka škola. Ko ih ne zna, zlatom bi ih platio. Sad odjednom mogu da se druže i "ustaše" i "četnici" i "balije" i sva ona ekipa filmskih imena...sad kad se pojavio šumar i sve ih saterao u 'aps. Sad se slave ne čestitaju obrtanjem sveće, za Božiće se ne ubija sve po redu, za Bajram se ne ruše džamije...Sad mogu da se ponašaju kao pristojni ljudi. Kao. Jedino je problem što su zakasnili, mrtvi su mrtvi i neće oživeti, pa makar se ovi lepo ponašali još tri života.

Za to vreme, njihovi na slobodi su garant da je sva ova ševeningenska balada samo potvrda već vidjenog krvavog egoizma. Ponovo se čuju iste pesme, kako niko nema pravo da kaže da se neće ratovati... kako Hagu neće biti izručeni heroji koji su branili zemlju... kako nećemo pisati ljubavna pisma okupatoru...kako ćemo braniti i Republiku Srpsku...pravo da vam kažem, stanovnici pomenutog geografskog pojma najbolje da odmah počnu da se pakuju, bolje živ nego branjen. Koga su ovi branili, taj je pre ili kasnije kofere pakovao.

Zato ja zažmurim. Dok oni pokušavaju da me odžepare za samilost, ljudsko dostojanstvo, pristojnost i sećanje, ja u glavi vrtim slike razbijene glave studentkinje u Beogradu, koja leži ulepljene krvave kose, kolona izbeglica gladnih i odbačenih od spasilaca, niza grobova sa nišanima, krstovima, okrenutih na Zapad, na Istok... miniranih kuća bez krovova, garavih prozora...ne mogu i neću da zaboravim...

Sinoć sam gledala, po ko zna koji put, film "Sofijin izbor". Film čija jedna scena, simbolično sažima sve neljudsko, sramotno i strašno u nacizmu. Scena u kojoj Sofija mora, u Aušvicu, da izabere jedno od svoje dvoje dece. Drugo sama da osudi na smrt, jer inače umreće oboje. Samo probajte da zamislite, samo zažmurite i budite Sofija samo na tren...budite bez izbora, izaberite.

Ne mogu da zaboravim. Neću da zaboravim.

Ja nisam Bog da praštam.