Hodočašće ili Najveći Sin Naših Naroda

»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim? Šta li su tek tu radili, kako stizali i na koju muku uzaludnu živote trošili pre sto i pedeset godina? Kakav li je tek tada tamo bio mrak, kako li su tamo posle skuvanih leta vučije zavijale zime? Kako je moguće da se tamo rodi išta tako veliko, ono što se rađa retko i umire mahom neshvaćeno, jer živi daleko ispred svega što bi moglo da ga razume? Na kojoj li lutriji sudbina izvuče tu bestragiju i odluči se da baš u njoj poseje tako neponovljiv um?

Ja u bogove baš ne verujem, sem kao u lepe priče ravne bajkama. Hodočašća mi nisu najjasnija pojava, naročito u ova današnja doba, ali mogu da ih podržim kao zdravu, fizičku aktivnost. Uopšte ne sumnjam u to da ljudima može svašta da se prividi i prikaže, naročito kad sunce počne da dinsta kamen i vrućinčina zacari, a sa sobom ni kapi vode nemaš...meni bi se i više od verskih subjekata prikazalo. Ipak, onomad kada je, pored autoputa ka Dalmaciji, pored mene sevnula do tada neviđena tabla »Nikola Tesla, Memorijalni centar«, istog trena sam dobila napad hodočasnosti. Žmu je mogao samo da klimne, i u povratku bez reči pristane na imperativnu akciju. Dakle, Smiljan, moj Betlehem. Jer, jedini bogovi u koje verujem su ljudi, oni ljudi koji su za ljudsku civilizaciju učinili više no što je i jedan nikada viđeni bog čak i samo obećao. Oni ljudi koji su ovaj svet učinili boljim mestom za život. Oni koji su dokazali da makar i necenjen um zapravo pokreće svet.

Županija Ličko-Senjska nas je dočekala naplatnom rampom i uvodom u letnju žegu. Ljubazna i vesela, više no što bi se dalo očekivati s obzirom na to u kojoj polutki kvadrata je zatvrena, službenica na pomenutoj rampi je oduševljeno otkliktala odgovor na moje pitanje: »Da, da, sve je obeleženo, dobro obeleženo, samo napred!« Samo napred je kamenje počelo da se pretvara u neočekivani zeleniš, čak je i sočnost istog počela da se pojavljuje. Oaza u kamenjaru. Drveće je postajalo sve veće, a table ka odredištu hodočašća sve manje. Ako ste veći stranci od onih koje je skorašnje crtanje granica proizvelo, nije rečeno da ćete naći Smiljan bez nekoliko zalutavanja u netražena, zaturena seoca i poljoprivredu. Na svu sreću uspelo mi je ono što mi se retko dešava, nisam se izgubila. Moje oduševljenje je bilo na vrhuncu kada sam pred sobom ugledala zaparkiran automobilima mali seoski put i gomilu naroda kako vrvi po njemu, ignorišući sve mobilne opasnosti. »Evo ga, tu je muzej, vidi koliko je ljudi, čekaćemo za karte...« Moj entuzijazam je razbio Žmuov prizemljeni komentar: »Kakav muzej, to je seoski vašar, konjski pijac izgleda...« Izgleda, jer tek tada sam primetila konje koji trče privezani za automobile, paralelno ili pozadi. Konje sa crvenim kićankama koje im zvone s obe strane čela, i vlasnike koji nekako ni nisu izgledali kao da znaju da igde blizu ikakav muzej postoji. Uopšte, sve do na kraj sela se vukla gungula, majke vukle decu za ruke, muškarci se spoticali između automobila, dovikivali se nagluvo, babe virile preko ograda, subota društvena da društvenija ne može biti. A onda se put osamio, okrenuo leđa kućama i izašao iz sela, zavio među podivljale livade. Neočekivano, s njegove leve strane su rasle svetiljke, prave, nove, ulične svetiljke, iako se teško ulicom mogao zvati.

Onda se, krivudajući, odnekud pojavila rečica, blatnjava, narasla od zimskih voda. Zapravo, to je onaj potok, onaj iz prekratkih školskih lekcija o Tesli, onaj na kome je pravio mlinove kada je bio mali. Od to malo vode koja i sada može peške da se pregaca, pa do Nijagare. Čudo! Preko čuda skorašnji, lep na oko most i odmah za njim se s leve strane, na kraju zaravni, u nizu bele crkvica i kuća šindrom pokrivene. U istoj liniji je drvena, mala kuća, zapravo štala. Na prvi pogled se već vidi da je sve novo. »Lepše i starije«.

Na parkingu, odmah uz put, stoji par autobusa, iz njih se osipaju deca, učiteljice jure za njima, a u portirskoj kućici, koja glumi i naplatni objekat, sedi debeljko navikao na svu dosadu ovog sveta. Kućica je svojom drugom polovinom i sanitarni čvor, odande se čuje vriska dece i prosipanje vode, zbog čega usedeli portir povremeno napravi gadljivi izraz lica, dovikne par oštrih reči i nastavi sa recitalom o ceni karata prema uzrastu interesenta, objektima koji se mogu videti, vremenskom rasporedu vođenih razgledanja...vidi se da dok priča njegov duh luta praznim prostorima iz kojih su misli odavno emigrirale. Ali, ima radno mesto. Popodne možda malo i vrt okopa, dan je duži.

Negde na sredini livade, presečene betoniranim stazama, s jedne strane oivičene rečicom, a s druge umom, baš pred mali uspon na kom stoje crkvica, kuća i lepotica od štale, stoji spomenik Nikoli Tesli. Srebrnkast, uglat, mršav, uske glave i poznatog razdeljka na sredini glave, spuštenog pogleda u ruke, u kojima drži dve polutke lopte, stoji tvorac svetla. Onaj koji je noć pretvorio u dan. Čovek čije vreme tek dolazi. Oko njega se guraju deca, dovikuju nastavnice, mobilnim telefonima se slika za uspomenu. Onim mobilnim telefonima iz bežičnog sveta čije vreme tek stiže, a koje je on video i napravio pre sto godina. Zbog koga je dva puta i bankrotirao. JP Morgan je finasirao njegov bežični projekat, pa odustao. Biće da nije bilo isplative budućnosti u toj priči. Prosvetne radnice sateruju objekte znanja u savladivu formaciju i pred sobom ih polako teraju ka velikom kamenom krugu. Na njemu piše na više jezika, »Spomen područje Nikola Tesl », jedno slovo fali. Tehnologija će tek morati da savlada taj komplikovani proces bojenja. Slikanje ponovo počinje...

Ali desno od kuće, u kojoj se uz galamu koja se polako stišava gube deca, stoji crkvica. Umiljata, bela, šindra do sivog kišama sprana. Drvena vrata zatvorena. Nigde ni slovca da li se ikada otvara, ko, gde, šta...tu već počinje korov koji vodi do bliskog oboda šume. A u korovu, desno od crkve, na blagoj uzbrdici, već načeto šumom, je groblje. Ograđeno polusrušenom ogradom koja se davi u visokoj travi, kapijica zatvorena, vidi se da niko nije bar ovog proleća mu prilazio. Crvotočni krstovi na istok okrenuti i tri kamena nadgrobna spomenika, mala, već skoro izbledelih slova. Levo od groblja, usečena u početak brda je velika betonska ploča, sa tri stepenice oivičena. Na njima su izbledeli slomljeni lončići, u jednom od njih već odavno bezbojno plastično, grobljansko cveće. Nikakvog znaka nema na njoj, samo poneki trag voska od ko zna kada izgorele sveće.

A, iz kuće povremeno dopire, kroz prozor na krovu, prigušen žamor i siktanje Teslinog izuma, onog što rađa munje. Odmah na ulasku u kuću-muzej stoji na zidu, pod staklom, odštampan na dva jezika Teslin citat o značaju izuma, i u njemu rupa za sijalicu koja svetli. Pritrčava kustosinja, lako izbezumljena dečijom grupom koja se delom rasipa po muzeju uz kikot.

- Morate da čekate ako hoćete vođeno razgledanje. Ako ćete sami, idite levo pa u krug. Onda gore na sprat, tamo imate internet, možete da ga koristite. Znate, Tesla je i internet izmislio. Imamo dva kompjutera i internet u muzeju...Možete da slikate, ali ne u komercijalne svrhe, ako nešto treba, ja sam tu negde... – recituje kustosinja dobro savladan tekst.

Idem sama, bez navođenja. U prvoj sobi sjakti odozdo sijalicama obasjana slika stare, prave kuće u kojoj je rođen Nikola Tesla. One koja je sredinom 1941. godine spaljena, tada kada je i do temelja srušena crkvica Sv. Petra i Pavla koja je uz nju stajala. Zapravo...u celom Memorijalnom području Nikola Tesla nema ni jedne jedine njegove stvari. U muzeju su odštampani njegovi citati, faksimili razglednica, naslovnih strana sa njim, nepotpuna biografija... Prosto, nema ni jednog jedinog predmeta ili originalnog papirića njegovom rukom napisanog. Čak i uprkos tome, svako ko se iole divi čudu ljudskog uma, može da oseti ma koliko patetično zvučalo, strahopoštovanje do sujeverja rastegnuto. Prozori su sada veći no što su bili na onoj pravoj, njegovoj kući, pa i dalje tako mali, sumrak caruje. Kroz njih se vidi šuma, crkvica i s treće strane rastegnuta livada, presečena potokom. To je sve što je video. U tome je rastao. I bez obzira na to je mogao da vidi ono što većina nije mogla ni da sanja.

Dole kod potoka već umorna deca klipšu ka ispitivačkoj stanici, u kojoj sem jednog od Teslinih izuma i njegove slike, ničeg više nema. Ali zato sa njene druge strane je suvenirski deo, odakle dopire ponovo oživljena, potrošačka graja. Ispod neonskih, crvenih natpisa »Svetlo« na engleskom i na istom jeziku broja njegovog pronalaska koji je obasjao budućnost, stoje fudbalski dresovi. Već umorna prodavačica iza pulta skriva pogled u nadi da neću ništa da kupim. I da hoću, nemam šta. Ovakvi suveniri mogu da se nađu svuda, sa Teslom ih jedino povezuje na njima odštampan njegov lik, od šolje za kafu do kutije sa velikim šibicama. Dođe čoveku lepo žao...genije je izmislio struju, a oni prodaju šibice sa njegovim likom.

Jedino hvale vredno su svetiljke rasute po celom imanju. Više od uličnih, tanke sve do pred vrh, gde se završavaju stilizovanom glavom i dvema vitkim rukama koje drže ploču, koja noću svetli. Kao visok, viši od svih čovek koji se protegao do neba i uspeo da mu ukrade svetlo.

Stiže par novih autobusa, baldisane nastavnice utrpavaju poslednje učenike pređašnjih grupa, u autobuse, šoferi se zaturili...u autobusima urlaju klinci, srećni što je kraj i uskoro će da odu...samo da se pojave šoferi...izmoždena nastavnica gura glavu kod debeljka na portirnici. Ne, on nema pojma kud su vozači otišli, ali ne mogu daleko. Muka je to, cvili prosvetna radnica, i čela naslonjenog na staklo nezainteresovanom portiru priča o jadu nastavnog programa, krizi prosvetnog rada i o tome kako ova deca celu noć nisu spavala, nego pevala u autobusu. Možda su se sad ipak umorili...Odnekud se pojavljuju vozači, nastavnica odskače od stakla, dobacuje pozdrav portiru koji bez pokreta ćuti kao zaliven, umoren dosadom, i trči ka autobusu.

Pada mi na pamet, dok gledam nove gomile dece kako se slikaju uz Teslin spomenik, kako nas nikada nisu ekskurzijom vodili da vidimo njegovu kuću, gde se rodio, u školu išao...a trebalo je da bar dva puta godišnje idemo na takvo hodočašće. Ako je iko zaslužio, on je zaslužio. Jedino što...nema države koja se takvim čovekom ne bi ponosila, koja od njega ne bi pravila svoj zaštitni znak, a u onoj državi za kojoj se sad naveliko kuka, njene dobrote i svesnosti radi, u toj državi nismo išli da gledamo Teslinu kuću, jer...nije je bilo. U stvari bilo je nešto, ali to nije bilo u skladu sa opštim bratstvom i detinjstvom. Naime, od 1941. godine, kada su ljudski paramecijumi zlobnog uma spalili crkvu i srušili kuću najvećeg sina naših naroda, pa sve do 1985. godine, u Smiljanu je stajalo zgarište. Skoro 45 godina je ta država tako bila zahvalna Tesli, da uz sve one megalomanske spomenike i kuće koječije, nije uspela da tu bruku popravi. Izgradi. Makar radnom akcijom. Crkvicu je sazidala SPC, uz pomoć srpskih iseljenika u SAD. Kuću, odnosno komad zemlje pod ruševinama, je uzaptila država...a onda su opet naišla vremena paramecijuma i tek pokrivena, konačno sazidana kuća umesto Tesline kuće, je ponovo gorela. 1992. je zapaljivim metkom izazvan požar u štali pored nje, tada je izgorelo i nešto kulturne i etnografske građe...suvoparno rečeno. Izgoreo je i krov konačno sazidane kuće. Tek 2006. godine je svečano, uz govore i slikanja, punu pompu, konačno otvorena kuća Teslinih. Tada je u nju stigla i – struja.

O tome naravno nema ni reči u muzeju, niti igde u ostatku spomen područja. Područja koje obuhvata i onu betonsku ploču sa tri stepenice opervaženu. U njoj i malom naherenom groblju leži 590 Srba iz Smiljana, pobijenih od strane stvorova koji su srušili kuću onoga ko je zadužio ceo svet, a nekmoli njih.

Priče i sujeverja je vredno – nigde naokolo dokle pogled seže ne raste spomenak. Samo se nakrivljeno grobljance i betonska ploča, na koju već nasrće mahovina, plave od njega. Visok skoro do kolena, plavlji od neba. Da li ga je neko posejao, jednom, nekad...ili je sam porastao, tek cveta hiljadama sićušnih, skromnih, zlatnog tačkastog oka cvetova – spomenak. Za nezaborav. Dođe čoveku tuga, jedino što se takve tuge radi ne pale sveće. Tada treba upaliti prvu sijalicu. U spomen na čoveka dostojnog da ponese titulu boga, jer on je uradio ono što mnogi bogovi nisu ni obećali. Čoveka vrednog hodočašća - Nikolu Teslu.

Srećan rođendan Najvećem Sinu naših naroda!

O Nikoli Tesli, Najvećem Sinu naših naroda sam pisala onih dana kada mu nije bio rođendan. Danas, kada slavi sto pedeset sedam godina, objavljujem ovu fotografiju koja se nedavno prošunjala internetom. Do tada je nisam videla, iz šturih informacija koje su je pratile je očito da je autor fotografije nepoznat, a da je ista u posedu osobe koja živi u Srbiji.

Neka bar ona, danas, obeleži dan kada je rođen Nikola Tesla, čovek koji je zadužio ljudsku civilizaciju promenivši joj budućnost.