Green Peace Youth

“Leži Luis (pevač) na plaži, dođu likovi iz Greenpeace-a i vrate ga u vodu”, ovako glasi prvi srpski ekološki vic. Barem u nečemu smo prvi. Mi gradska deca teško da imamo svest o ekologiji. Mi smo odlazak u prirodu: po šumama i gorama, doživljavali kao kaznu. Koga interesuje tamo neki brzak s vodenicom, zeleni obronak nekog brda ili miris pokošenog sena. Veliki procenat gradske dece se razboli u prvom kontaktu s čistom i netaknutom prirodom. Leče se udisanjem izduvnih gasova iz auspuha. Svest glede ekologije NULA!

A i ko je do skoro mogao da nam je usadi. Pa, mi smo se najviše na svetu plašili “čika Čuke” i “ridžovana”. Čika Čuka je bio čuvar gradskih zelenih površina koji je obučen u zelenu uniformu rasterivao horde nestašne dečurlije što dalje od zelenih površina. I bio je neprikosnoven. Možemo ga porediti s današnjim autoritetom koji ima NATO pakt na globalnom nivou. Ljubav ka prirodi nam je u detinjstvu odagnala zla baba roga u zelenom. Ipak, dobro smo prošli u odnosu na braću Kineze koji su za vreme kulturne revolucije imali partijski zadatak da unište travu u gradovima, da im se ptice ne bi skupljale, pošto su one iskonski neprijatelji pirinča, koji iz vazduha izgleda poput trave, i tako dalje.

Ako ste primetili svi gradovi liče na velike kese za đubre. Ustvari, gotovo svi. Naravno da su gradovi po Srbiji izuzetak. Ovde vam je po trotoarima najmanji procenat bačenih opušaka. Nadam se da niko nije pomislio da je to zbog zakona o zabrani pušenja, pošto je istina “tamo negde”. Moja teorija je ta da Srbi imaju tri primarna straha. Homoseksualizam, promaja i vatra. Zato niko ne baca opuške na pod. Da im se ne zapali seno! Kada bi smo se svi ponašali kulturno i odgovorno prema majci planeti i prema društvenoj imovini, kao prema sopstvenom dvorištu ili njivi, produžili bi smo naš život trećem kamenu od sunca.

Toliko.