Laguna - Kolumna - Dan knjige i moja nova knjiga - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dan knjige i moja nova knjiga

23.04.2015.
Danas je Dan knjige, a juče je iz štamparije izašla moja nova knjiga – »Osmeh za svaki dan«. Ne da sam joj se osmehnula, sva sreća da su mi nikla dva uveta, inače bi mi se osmeh u krug oko glave sastavio.

Srećnu vest mi je odcvrkutala urednica u jedno od pomenutih ušiju, zaglušeno fenom. Naime, moja frizerka je upravo davala sve od sebe da grabuljama, dinamitom i fenom na šaputanje savlada ovo što na glavi nosim, a da je ostatak esnafa ne proglasi vranom koja je rešila da napravi kolektivno gnezdo za većinu beogradske, ptičje populacije. Kako je urednica završila saopštavanje knjigonatalne vesti, tako sam ja jurnula sa stolice, za mnom frizerka sa fenom i češagijama. Prvo sam utrčala u poslastičarnicu veličine telefonske govornice skupljene od pranja, gde sam na brzinu kupila gomilu sitnih kolača i velikih kalorija, i sa njima odgalopirala kod izdavača mi.

Tamo, dok je frizerka pokušavala da se obesi na fen-gajtan, a zaposleni mumali kolačiće, sam ja njuškala svoju novu knjigu. Onaj prvi, prvcati primerak koji ti daju u ruke, onaj što miriše kao duša, na svežu štampu, na nedodirnuti papir, na novo, na jedva čekano. Tog trenutka je sve što je prethodilo toj sreći nestalo iz mentalne fioke pod nazivom »Preduslovi za nervni slom«. Jer, otkad je sveta, veka i naročito Gutenberga, malo sreća se može meriti srećom i čašću da imaš svoju knjigu. Da možeš da se gledaš sa police. Da možeš da čitaš svoje reči...Da znaš da si zaslužio bar dvesta grama ordenja, tanko sečeno, time što si iole mentalno stabilan dočekao svoju knjigu. Jer, sreća je pisati, al kad dođe do pravljenja knjige od tog pisanja, e onda živce daš na licitaciju i kom opanci kom institucija zatvorenog tipa za psihički lelujajuće. Zato što:

Čak i ako imaš izdavača koji jedva čeka tvoj rukopis, isti ti se iz ruku ne daje. Ne izdavač, nego rukopis. Jeste završen, jeste popravljan i iščitan do svakog slova, ali još uvek nešto kad bi mogao...nešto možda da dodaš, oduzmeš, pomnožiš, negde nešto sigurno čuči i iskočiće tek kad knjiga bude gotova...San odluči da se više ne druži s tobom, prosto mu je preko glave da ga u radu prekidaš svaki čas, ne sapliće mu se za tobom dok noću bauljaš po kući, olupavajući kolena o nameštaj, pokušavajući da se setiš šta i gde bi mogao da promeniš u gotovom već rukopisu. Sve dok jedne noći ili dana, i tako je svejedno jer ne spavaš odavno, izdavač ne izvrši drumski prepad, satera te u ćoše i tehnikom Baba za repu deda za babu i ostalu li ti familiju, ti ne otme rukopis. Od tada polovina tvoje duševne ravnoteže pati od tektonskih potresa, članovi familije krišom zovu veterinara jer režiš i ujedaš, strave te spopadaju i mravci pothlađenih stopala ti jurcaju duž kičme.

Za to vreme je tvoj rukopis kod urednika, on čita a ti kod kuće organizuješ improvizovani oltar sa njegovim likom, i svakog dana mu prinosiš žrtve, u nadi da ti neće istranžirati ono što si pisao i na apotekarskoj vagi živaca merio. Ako urednika preživiš, kojom prilikom doktoriraš diplomatiju u malom, čeka te lektor. To znači da ćeš uskoro videti svoj rukopis sa crvenim popravkama. Ili žutim. Kao da ima zečititis. E, tad počinje čitanje bez kraja, konca i ibrišima.

Prvi moj lektor je bio dobri Vujica Rešin Tucić, koji sad negde na nebesima vozi biciklo i piše stihove po oblacima. Drugi moj lektor je bila lektorka koja je pokušala da se sa mnom dopisuje na latinskom. S obzirom da sam joj na latinskom odgovorila, zapretila je da će da skoči s Brankovog mosta. Tu smo se razišle. Naredna je pravila tako osnovne pravopisne greške da sam ja odbila zamenu uloga i zabranila joj dalji egzercir po mom rukopisu. Nakon toga me se setio bog u kog ne verujem, pogledao me, sažalio se i poslao mi lektorčicu-lepoticu, sa kojom i dan danas radim. Jeste da joj se ponekad sloši od mene, al to je tako. Na sve se živ čovek navikne, pa i na mene sa sve rečima zaboravljenim, izmišljenim, prilagođenim, koje ja prosto volim i obožavam.

Taj, indijanski, od strane lektora išaran rukopis, valja pročitati od svakog slova do svakog zareza, do svake makar i slučajne tufne u njemu. Onda se taj tekst još jednom, od svakog slova do svakog zareza i u nedogled čita sa lektorom. Ispregovara se oko svega spornog i nespornog. Zatim se lektorka vrati u svoju pećinu, a ti u svoju jazbinu, i tekst izgubi izgled obolelog od malih boginja.

Posle toga rukopisu sleduje korektura. Ona je ništa manje teretna od onoga kako zvuči, a ime joj je kao da bar šest nogu ima. Rukopis ti vrate, sređen, upristojen, i sve što ti treba da uradiš je da sedneš i ponovo pročitaš rukopis svoje buduće knjige. Od svakog slova, do svakog zareza, tačaka koje ti se, bez stida i srama, razmnožavaju pred očima. Tu negde ti pozli i od tvog rukopisa, i od knjige koja je tu negde al je još nema, i od toga kad ti je uopšte na pamet palo da naučiš da pišeš, shvatiš da je najbolje ostati na pisanju novogodišnjih čestitki, i šta ti je to uopšte u životu trebalo.

Porodica, za to vreme, traži politički azil u najdaljoj zemlji do koje je dobacila. Prestaješ da odgovaraš na telefonske pozive svih sem onih koji pripadaju klanu zaduženom za tvoju knjigu. A, njihove pozive kad vidiš, lepo te koprivnjača spopadne na svim raspoloživim segmentima tela.

Naravno da to nije sve, jer u međuvremenu opet pišeš svoju biografiju, i dok to radiš osećaš se kao da pišeš o crnom neprijatelju, lepo si na rubu da se sam sebe preko novina odrekneš. Dok pokušavaš da se prisetiš svega što si o sebi zaboravio, ganjaš blurbiste. To su tvoje esnafske kolege koje će ti napisati blurb. Jeste, blurb zvuči kao da se zagrcnula zlatna ribica, a u stvari je mala recenzija, kritika tvoje buduće knjige.

Dok srećni dobitnici blurbuju, tebi stiže prelom knjige. I ponovo, po hiljadu i ko zna koji put sa više cifara, počinješ da čitaš svoj rukopis. Tu negde sa rođenim rukopisom ulaziš u odnose koji, u spoljnoj politici, prethode objavljivanju rata do istrebljenja. Čitaš, čitaš, čitaš, oči ti izbeljuju, tražiš da li je negde nešto ispalo ili upalo u rukopis, a znaš da onog gornjeg boga nema, kao što nema ni knjige u koju se nije potkrala neka napast od greške. Naravno, to ćeš videti tek kada knjiga bude gotova i kad najmanje budeš očekivao, zato da ima šta da te glođe i ždere post festum.

Dok se sav ovaj spektakel odvija, u pozadini ilustratori, dizajneri i ostali ljudi od likovnog stvaralaštva, prave naslovnu stranu tvoje knjige. Njeno lice. Malo li je...Naravno da se i ti pitaš, jeste da su oni bića od oka a ti od reči, al i ti se pitaš. Pregovori i natezanja iz te dimenzije su poseban oblik komunikacije, koji neupućene može slatko da nasmeje, dok direktni učesnici plaču po ćoškovima.

Negde, u nekom trenutku palom iz svemira, sve ovo se nekako spakuje. Niko još nije utvrdio kako, al legne. I pred tobom počne da se pojavljuje red – rukopis koji liči na knjigu, krilati rasklop budućih korica te iste knjige, sve što govori da je konačno tvoj rukopis, tvoje reči i tvoje misli, dobio čast da postane knjiga.

Jeste, ima tu još ona pauza kad to pripremljeno krene u štampariju. Za svakog ko je proces štampanja čekao, to traje kao da neko list po list rukopisa u zubima, sve hodajući na rukama, nosi na štampanje, a oni tamo ne štampaju nego grebu tvoj rukopis u kamen koristeći kašičice za sladoled. To vreme čekanja da knjiga izađe iz štamparije, ono meru nema, ono traje iza granica beskraja.

Ali kada te pozovu konačno, kada ti kažu da je gotova, da je izašla, da je tu, da je stvarna, da imaš novu knjigu, tvoju knjigu, nema stvora srećnijeg od tebe.

Ova moja, sasvim nova knjiga je sada u paketima obmotanim pak papirom. U magacinima, sa tendencijom nošenja u kombije. U ponedeljak će osvanuti u knjižarama.

Za to vreme, ona moja prva, slučajnom srećom izabrana, je tu ispred mene. Ona je najbolji lek za zaboravljanje svega što je njeno nastajanje pratilo. Ona je ona iz trećeg pasusa, ona što miriše na svežu štampu, na papir...Samo bebe i nove knjige mirišu tako neodoljivo.

Danas, na Dan knjige, ja imam svoju novu knjigu, mojoj sreći mere nema. 
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
deca se prepadnu na pomen lektire laguna knjige Deca se prepadnu na pomen lektire
12.07.2021.
Jedna od najčešćih rečenica, koja se čuje u vreme beogradskog Sajma knjiga, je: „Ljudi danas ne čitaju dovoljno“. Posebna briga se, tom prilikom, usmerava na mlađe naraštaje, brigom:...više
više
zovem se baba laguna knjige Zovem se baba
22.01.2021.
Unapred vam se izvinjavam, trebalo je danas da vam napišem drugi, korisni i odlični savet doktora Keniga, ali ne mogu. Probala sam, al mi ne ide, to će morati da čeka još nedelju dana, jer jedino...više
više
slavska strategija laguna knjige Slavska strategija
14.12.2020.
Što se tiče slavske situacije, ona je trenutno takva da slavi može da prisustvuje najuža porodica, pod uslovom da nije široka, žito, kolač i dežurni svetac ako postigne. S obzirom da slava služi...više
više
mustafa nadarević veličina deminutiva laguna knjige Mustafa Nadarević – Veličina deminutiva
30.11.2020.
Bilo je to u Ljubljani, krajem devedesetih, kada su moja deca još uvek imala alibi da se decom zovu. Zbog toga se ovo sećanje dešava na jednom od događaja, koji bi se najkraće zvali naši. Naime,...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
heroj kakav nam je i potreban laguna knjige Heroj kakav nam je i potreban
13.09.2021.
Ovaj članak počinjem sa idejom da ga podelim na pet omiljenih književnih grupa. Zajedno, imaju skoro sto hiljada članova, a ja želim da ovo znanje pustim daleko. Preporučuje me to što sam autor...više
više
kompletiranje snova laguna knjige Kompletiranje snova
07.05.2021.
Pišem ovo na Đurđevdan, dan značajan i za „Bajku nad bajkama“, jer tada se dešava veliki okršaj čiji eho vidimo i danas, u slikama i freskama preživelim do današnjih dana, a na kojima...više
više
kako sam 2014 godine u romanu jedro nade predvidio koronu laguna knjige Kako sam 2014. godine u romanu „Jedro nade“ predvidio koronu
15.03.2021.
Pisac uvijek vidi iza okuke naših dana. Tako su Veliki rat već vidjeli da dolazi oni koji su znalački ukrštali riječi prije Prvog svjetskog rata, baš kao što su novi veliki rat vidjeli pjesnici...više
više
titanik, britanik i olimpik laguna knjige Titanik, Britanik i Olimpik
22.12.2020.
Na Primorju se kaže da je pegula svak onaj ko ima zlu sreću. U legendarnoj seriji „Velo misto“, rađenoj po scenariju Miljenka Smoja, jedan se popularni lik zvao Pegula, ako ni zbog čeg...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.