Čitanje života

Ja to jesam već jednom napisala, ali moram da ponovim – gospodin Anton Pavlovič Čehov, pseudonimski Antoša Čehonte, i ja smo se upoznali u vrlo nezgodnom trenutku. Razlika u godinama je bila nemerljiva, jer sam ja bila osnovnoškolski premlada, a on već pokojni. Uspostavljanju naše veze se burno protivila moja baka, tvrdeći da sam ja premlada za gospodina Čehova, zato što neko ko ide tek u treći razred osnovne škole, nema šta da traži u njegovom društvu. Baka se smatrala dovoljno kredibilnom za tu tvrdnju, alibi joj je davala činjenica da je bila penzionisana učiteljica. Na svu sreću joj se usprotivio, sa ništa manjim kvalifikacijama, moj deda, nastavnik matematike. Jeste da mu književnost nije spadala u struku, ali je odgovorno tvrdio da ja o matematici pojma nemam, niti želje da to stanje popravim, da sam izgubljen slučaj i da su me geni, po tom pitanju, troskokom preskočili. Zato je deda smatrao da, bez obzira na moju rosnu mladost, treba da čitam, kud sam već za matematiku neupotrebljiva. Uz to je dodao da je Čehov poznaje matematiku duše i da može da ga čita svako ko se opismenio.

Dok su se baka i deda raspravljali o zadatoj temi, gospodin Čehov i ja smo ih krišom napustili i otišli na klupu pod starom kruškom, iza kuće. Od tada se nismo odvajali, dan-danas smo nerazdvojni. Jeste da su se, u jednom trenutku, u našu vezu umešali Margarita i njen Majstor, u pratnji gospodina Bulgakova, ali Čehov je ipak čvrsto zadržao prvo mesto na listi onih čije pisanje je promenilo moj život. Zapravo, moj život bi bio promenjen da ga nisam srela, zahvaljujući njemu je tačno onakav kakav je trebalo da bude.

Ono čemu su me Čehovljeve priče naučile je da na ovom svetu ne postoje sitnice, da sve što se do njega činilo prašinom pod nogama, ljudima, stvarima i događajima nevrednim primećivanja, a kamoli pisanja, je – život, život u punom sjaju, makar se odvijao u podrumu, zabačenom selu ili nepoznatoj uličici još manje poznatog grada.

Naučio me je Čehov da gledam širom otvorenih očiju oko sebe, da ne dozvolim da mi velike stvari odvuku pažnju sa naizgled malih koje naše živote čine neponovljivim. Baš su te male stvari ono što spaja ljude kroz prostor i vreme, zbog njih Čehovljevi junaci još uvek rade na šalterima, prostiru veš, boje se šefova, cenjkaju se po pijacama...

Naučio me je da se smejem i da na svetu postoji malo stvari koje nemaju svoju smešnu stranu. Bez obzira da li je humor crn, siv ili pršti od boja, on je večita vrednost kojom se ljudska vrsta brani otkad postoji, uživa u njemu i spaja se osmehom.

I potvrdio je Čehonte dedine reči, njegove knjige mogu da se čitaju bez obzira na mladost, da rastu sa vama, da svako novo čitanje je nova priča, ma koliko je puta pre toga pročitali.

Njegove knjige su promenile svet mog života i od njega napravile priču bez kraja, nateravši me da pišem o njoj, da tražim i nalazim neprolaznost života, da naučim da ga čitam onako kako se Čehov čita – bez kraja.

Napomena: priča je objavljena u Blic Ženi povodom meseca knjige i nove rubrike: Knjiga koja mi je promenila život.