Budvan$ki lopov

 

N@arator (Narator) – muka mu je od svega što zna; kao svakom živom što bi - i njemu se pije hladna bevanda na avgustovskih +45°C

Mira$ (Miraš) – konobar de facto, a diplomom - konobarski tehničar

P€tar II (Petar II) – vlasnik hotela »Evropa«, drugi u generaciji budvanskih sjedjelaca i imalaca; pokrao od svih živih koje je u životu sreo, sad bi i od đedova

Orl€ (Orle) – vlasnik agencije za promet nekretninama »Eagle&Sqipë Montenegro«

NikoDIN (Nikodin) – turist iz Srbije, mitološki lik: obrdžitelj turističke Budve, gost od zemljotresne 1979. do danas; danas pak veoma žedan, i željan

*

Predstava se, spočetka, igra na podgoričkom, s vidnim uticajem bokeljskog jezika. Kasnije, na svim se jezicima, majci, odvija ovaj lopovski dramoleto.

Zrikavci intenzivno ozvučavaju prikazanije. Bašta budvanskoh hotela »Evropa«. Jedan gost, Nikodin, uporno pokušava da poprizove konobara.

*

Narator:          (Na bokeškom) Do juče, budvanskim su me korzom pod šatore vukli vlasnici žena s tri sise, posjednicipatuljaka, onokentaura, blema i apistiga. Bljuvali su duž šetališta na me vatru, i gutali je; hodili su sa sve majmunima na ramenu i sa pitonima oko vrata, vukli me jednako za rukav: da uđem i vidim, da kupim, može i za dinar! da okusim, da guštam dok sam na ljetovanju. Da pazarim ime Budve na keramičkom kiču, da se fotografam dok iza mene prolazi zvijezda iz show businessa, ili dok s neba pada kakva; da idem na noćno krstarenje i da me do sutra ostave na ostrvu. Da pojedem što su brzinski napekli, na popijem što su natočili. Tutnuli bi mi u ruke flier s pozivom na večeru u katakombama pod crkvama na Rtu; da obavezno posjetim sve klubove; da dođem na Trg pjesnika i počujem slovo; na Citadelu da vidim Mletačkog trgovca; muzički koncert »Tria Requiem«; Boat show; da me ima na otvaranju izložbe starih bokeljskih topografskih i nautičkih karata...

                        Sad je, ma i to samo za bokun, nešto drukčije nego minulih stađuna. Deboto je vrelije nego lani... Je li to pasalo 40 u hladu, vrag bolje zna od prognostičara. Samo mi je do hladne bevande! Vas sam se opotio... Sješću u đardin hotela »Evropa«.

Miraš: (Čeka da Narator sjedne. Salvetom pomete sto. Obrvama) ?

Narator:          (Briše znoj plavo-bijelim faculetom) Bevandu. Ma skužajte na desturbi.

Miraš: (Sporo, na podgoričkom) Nemaš problema. (Čim krene ka baru, vidi se da ništa nije razumio; ugleda Petra II) Ðe sam ovo doša?

Petar II:          (Na budvanskom, s primjesama tološkom po ocu i cetinjskog po majci) Ubudvu, a što?

Miraš: Ja ne razumijem konzumaciju?

Petar II:          (Udari ga dlanom po potiljku) Ajde izrazi se opet. Da ti ne javim ocu, mome striku, kakva si avetinja. Da ga ne pitam je li koga drugoga umjesto tebe moga da mi pošalje? Što si to reka, danu, bleji. Pazi samo da ne brabonjaš ka prije.

Miraš: (Ljuti se, gotov da da otkaz; ipak ostaje; pokazuje na Naratora.) Reka je, ovi, nešto na italijanskom.

Petar II:          Što je reka, jado?

Miraš: Reka je: Bevandu. I: skužajte na desturbi. A što je to reka?

Petar II:          (Zabrinuto) Jebem ti... To je nešto na bokeškom. A što znam ja!? (Dosjeti se) Da mu doneseš crmničko vino! To priča sve jezike.

Miraš: Nemaš problema.

Petar II:          (Udara Mirašu light šamar) Ðe ćeš, prrr (otpušta zvuk kojim se stoci naređuje da stane), kuda?

Miraš: Pa, po to jeb... vino!?

Petar II:          (Tiho) Jesi li ćorav, brave? Vidiš li ko je, nä, doša u »Evropu«? Da naučiš lekciju (opet ga udara; Petar II Pokazuje na gosta). Uša nam je vlasnik skadarske agencije za promet nekretnina »Igl end Šćip Montenegro«. Pun je para. Ali nijesi čuja za njega?

Miraš: A je li on čuja za naše? Je li čuja za mene?  

Petar II:          (Gleda ga s visine) Da mu iz ovija stopa doneseš albanski konjak, magare... Za mene jedan Amaro Montenegro... (Osmijehnuto, širi ruke, Orlu) A, đe si, prijatelju?

Orle:                A tu san, oštija, a di si mi ti, an? A lipo si mi, perfin, prifalija, ja da ti ričen!

Petar II:          (Pogledava Miraša. Ovaj mu pokazuje srednji prst) Orle, mili (smije se na silu), hahaha (kao, shvata pošalicu), što ima novoga na tržištu nekretnina? (Povjerenički, tiše) Kakav ti je to jezik, idi u pizdu materinu! Nego, kaži: kako tvoji, kako u prijateljski Skadar, i prije svega – koliko možemo da uvalimo onu moju đedovina što sam je uložio u tvoju agenciju? Je li kvadrat iljadu eura, pa da ođe uz obalu, od tija para, napravim taman Čudo Montenegro?

Orle:                (Smije se) A, jeben ti miša, kako si mi smišan! (Potiho, zavjerenički) Dubrovnik je mnogo skupji posta, lipi moj, i Split, od svega Montenegra. Duplo skupji, sa kamaraman, apartmaniman i nekretninaman, od svih budvanskih i kotorskih. Pa san ti se lipo ja pribacija na to trzište. Prilagodija se, e! I naučija jezik! Da im param ka domaći, razumiš? Da me manje staje, e! kad kupujen zemju sa svim tamo betulaman i tratorijaman... I ća je, sad? Ća si zinija, ća si otvorija to tvoje zubalo ka tovar neki? An?

Petar II:          (Oduševljeno) Da jebe oca, ti glumiš ka da si sad iz cetinjske Akademije! ti si po glumi prevaziša i premijera! Kakva maska, ljudi moji, što je ovo? (Tapše Orla po ramenima. Potom poslovno, tiše) Viđi, da nijesi zaboravio, đedovinu bi ja onu da prodam. Znaš i sam da je na lijepu poziciju. Sve se more do Italije otamo vidi! Evo što te gledam!? Kad je vrijeme lijepo, do Španije moš dobačit okom.

Orle:                (Ulcinjsko-srpskim) Da mi daš tu cijelu zemlju za 50 po kvadratu?

Petar II:          Zajebavaš se? Pedeset? Pa, sa te je glavice Njegoš lično ispjeva, ako nije manje – nije ni više, pola Gorskoga vijenca? Što je tebe, jadan?

Orle:                Svrbi me ljevo mudo. Da neće kiša?

Petar II:          (Gleda u nebo) A što znam ja?

Orle:                E, za to ja znam, milji moj. Kad me svrbi mudo, cijene ima da padnu.

Petar II:          A, da ako neće, nidao bog?

Orle:                Oće. Na 35 do 30. Mnogo se gradi. Što nisi prodao prošlje godine? Sad cijene padaju.

Miraš: (Nosi naručeno) Evoooga!  (Tiho, Petru II) Raspitao sam se što znači: skužajte.

Petar II:          (Mirašu, tiho) Da ti jebem oca! Što znači? (Orlu, glasno) Hehehe.

Miraš: (Petru II) Znači: izvinite.

Petar II:          (Mirašu) To je onda neki crv od gosta. Čuš: izvinjava se! Nego ti, danu, posluži prije svastiku Filipa Marovog Milovića. Ljubavnica je preœednika Skupštine. Biće da ni za nju nijesu čuja, je li? E, buzdo. Poitaj, eto je žena već œela tamo uz obalu. Milovićka ti je prioritet; ovi drugi neka čekaju. (Srdito) Poteci, poteci magare!

Utoliko, s fonom zrikavaca na on, dok se Petar II nijemo žali Orlu na kadar, a zatim vadi silne pare, uzima olovku, te razgovara zaigran oko velikih cifara.

Nikodin:          (Prilazi Naratoru i nešto mu nijemo kazuje, sijeda za sto, potom saučesnički, kruševačkim jezikom) Da se udružimo, brale? Da zajedno dozivamo konobara. Možda će jednog dana doći? Umirem od žeđi. Mnogo je, bre, vruće. Carevinu za čašu Knjaza Miloša. Al` ladnog. I da nije izvetrio!

Narator:          Ta vam je dobra, prijatelju. Da mašemo. Evo, ja ću i faculet da izvadim. (Vadi opet maramicu na pruge; počinju obojica da mašu ispruženim rukama i da konobaru skreću pažnju. Nikodinu) A, okle ste arivali, a?

Nikodin:          Iz Srbije, brale. Iz Kruševca grada.

Narator:          Ma, čujem da ste otamo, nego što ove godine niste u Grčkoj, ili Turskoj? Jeftinije je. U Budvi naživo deru i nas, bokeljske domoroce?

Nikodin:          A zbog zaveta sam, brale.

Narator:          Zbog nekog zavjeta, prijatelju?

Nikodin:          Jeste, brale. Dolazim svake godine, od 79-te naovamo. I zavetovao sam se da ću da dolazim sve dok na Primorju ne ugledam spomenik. Spomenik zahvalnosti Jugoslaviji.

Narator:          Spomenik Zahvalnosti Jugoslaviji?

Nikodin:          Jeste, brale, mnogo sam ti tvrdoglav. Lepo je ovde... Jeste, Bogu hvala. A posle zemljotresa, brale? U leto, 1979, kako li je bilo? Bez ništa je bilo, sve srušeno, ja da ti kažem. Pa smo pomagali, nije da nismo, reci po duši, odvajali od usta. I odvajali... Pogledaj (širi ruke), kolika li je sad naša Budva, bre!

                        Tako, čekam si taj spomenik... Da kažem: vala braćo – nema, nema na čemu! pomogli smo vam, jesmo, a i vi biste valjda nama! pa da se lepo vratim kući!

                        Mašeš li to, bre? Ne vidi nas nešto konobar. Hotel je mogo i boljeg da uzme, pazi ako grešim!

Utoliko, za drugim stolom, Petar II vrti prstom, pokazuje šifrovanim pokretima Mirašu što da donese. Miraš nestane, vrati se, s čašom bijelog i crnog vina. Crno poslužuje Orlu. 

Orle:                (Stavi mali prst u čašu; opet splićanskim) Ma ća si mi ovo donija, mulac jedan? Ladna žena i ladno crno vino dvi su najogavnije stvari na svitu! I to di, an? U otel »Europa«, za gospu blaženu! (Petru II) Njanci ti ne valja ovi otel. Ladno crno vino iznosit prid gosta? Jesi li poludija!?

Miraš: Gazda Petre II, što je ovo? Ka da sam doša..., što znam ja..., u neku stranu zemlju!? Ja ništa ne razumijem!? Što se sad prči ovi, što je to reka?

Petar II:          (Van sebe, ali suzdržavajući bijes) Reka je da si govedo s dva razreda ka što i jesi..., eto što je reka... Mrš! Mrš!!! DA JAVIŠ OCU MITRU U PLANINU DA JE BOLJE BILO ŠTO JE ONDA JEBA KOZU, NEGO ŠTO JE TEBE NAPRAVIO! (Smirenije, Orlu) Hehehe. Evo ti moje vino, ne zajebavaj. Otkad si posta ekspert zavino?

Orle:                (Krajnje ozbiljno, promijenjenim tonom) Nisan, lupežu jedan. Ja san tgovac, ali s dušon. A ti? Ća si danas? Biznismen, koji bi zemju s kostiman od oca i dida i pradida da proda? Pa da se njanci od gužve ne moš ni popišat u more u misecu kolovozu? Kakav si ti to, za 15 godin, od onakvog domaćina Srbina - posta?

                        Gledan te, i lipo se mislin: kako to da čovik cili svoj život viče: «Živija! Živija!» Minjadu se kraljevstva, cari, sistemi, a ti uvik vičeš jedno te jedno: «Živija! Živija!» I ko doša da doša, ti mu činiš zakletvu virnosti. A znaš li da pravi čovik mora vikat: «Doli!»

Petar II:          Opa! Da nijesi posta kontra sistema? Kontra svih nas Budvana? (Unosi mu se) Da se ti to ne pišaš na sve pare od montenegro nekretnina do današnjega dana?

Orle:                Pravo da ti rečen, i pišan se. Eto ti.

                        Ka` san vidija Diklecijanovu palaču, ka` san vidija cili Split, i Dubrovnik, a ne samo Skadar i Budvu, prominija san se, e. Ti to više nisi kapac da razumiš. Nazva si otel – otel »Europa«, si čerto, a jedino si Europu moga vidit kad bi se popeja na onu didovu glavicu ća je sad prodaješ!

                        Lipota se ne prodaje, farabute. Nima ona cine! A ti? Od kojih si danas, an?

                        Ti bi se, kakav si, ne popiša, nego bi se taman posra po srid Dubrovnika! Jebe te se za historiju! Samo na svoje prkno misliš!

Petar II:          Orle?

                        Orle?!!

Orle:                Ma ća je, lipi: Orle, Orle?

                        Ti, makako moj, ne vidis u nama savez nikakovi. Nego vidiš krivinu iza koje bi me zajeba. Lupež si, Budvanski! Eto ća si. Zapuca bi na me čim ti neko dvakrat osoli kratku pamet priko televizije! Po raci si takvi! Lupež!

Petar II:          (Ustaje naglo; oficijelno, na podgoričkom) Molimo te da odma napuštite objekat!

Orle:                (Prezrivo. Na književnom srpskom) Oni tamo tvoji mušterije mašu kao da su tuđom voljom na ostrvu. Biće da već sasvim umiru od žeđi. Paklena je vrućina i kad si pod suncem na obali i kad si zaštićen, kao ovo mi, »Evropinom« pergolom. Konobara, svejedno, nikad nema. Satima ovi tvoji gosti dozivaju bevandu, ili pivo, ili običnu vodu, koliko sam krajičkom oka mogao da opazim, dični Ugostitelju! Hotelijeru! Jebeni gazdo! (Dostojanstveno odlazi.)

Fon zrikavaca na on. Do Petra II dolazi Miraš, nešto mu nijemo objašnjava, snishodljivo, gestikulira, pokazuje na sve strane, i na baštu, i na šank, i na njega, Petra II, i na sebe. Petar II, isprva, miran. Onda udara šamar Mirašu uz obraze; ovaj od udarca pada, pa ustaje; s lijeve ruke energičnim pokretom desnice skida i baca Petru II u lice bijelu lanenu salvetu. Daje otkaz. Odmjeri Petra II od glave do pete, pljune, okreće se i odlazi. Petar II za njim, do kraja scene, nogom udara Miraša u stražnjicu i odlazi za ovim.

Nikodin:          (Naratoru, suvih usta, filozofski) Brale...

Narator:          Sve znam, prijatelju. Morska se voda, i kad bi zagustilo, ne može popiti.

Nikodin:          Ni uz najbolju volju, ne može, brale. Idem onda zato ja.

Narator:          Ideš, zato? Iz Budve?

Nikodin:          Ne, ne iz Budve. Nego iz ove hotelske bašte. Idem da negde kupim pola litra flaširanog, a ladnog, Knjaza. U Budvi sam kod pobratima. Tu letujem od zemljotresa naovamo. 

Narator:          I čekaš, prijatelju?

Nikodin:          Jeste, brale. Čekam si... Čekam svim srcem taj spomenik Zahvalnosti.

                        Jedva ubedih ženu da ponovo dodjemo. Ona stalno računa koliku sumu po ovim cenama daju danas dva i dva dinara kada se prevedu u evre. I uvek kaže da je u našim godinama ipak bolja banja. Bilo koja, licitira: Vrnjačka, Bukovička, Koviljača...

                        Možda se vidimo po prvi i poslednji put, brale. Mnogo smo se načekali, mnogo smo dugo bili verni... A Spomenik Zahvalnosti niko i ne pominje...

Narator grli Nikodina. Ljube se tri puta. Nikodin odlazi, okreće se, maše, pa napušta scenu. Narator se okreće ka publici, istupa.

Narator:          Koliko do juče, budvanskim su me korzom pod šatore vukli vlasnici žena s tri sise, posjednicipatuljaka, onokentaura, blema i apistiga. Bljuvali su duž šetališta na me vatru, i gutali je; hodili su sa sve majmunima na ramenu i sa pitonima oko vrata, vukli me jednako za rukav: da uđem i vidim, da kupim, može i za dinar! da okusim, da guštam dok sam na ljetovanju. Da pazarim ime Budve na keramičkom kiču, da se fotografam dok iza mene prolazi zvijezda iz show businessa, ili dok s neba pada kakva; da idem na noćno krstarenje i da me do sutra ostave na ostrvu. Da pojedem što su brzinski napekli, na popijem što su natočili. Tutnuli bi mi u ruke flier s pozivom na večeru u katakombama pod crkvama na Rtu; da obavezno posjetim sve klubove; da dođem na Trg pjesnika i počujem slovo; na Citadelu da vidim Mletačkog trgovca; muzički koncert »Tria Requiem« ili na plaži Jaz – jednom i nikad više, da vidim i čujem – Rolingstounse...

                        A nisam ja zbog toga bio po Boki mobilan sve vrijeme - da bih uživao u promjenama. Nisam, ne. U ovo zadnje vrijeme ima više izventacijuna nego unazad sto godina; više noviteta ima, premda su se još stari Grci pribojavali kako svaki napredak u stvari može biti nazadak.

                        Nekad se Budvanin od Budvanina kupao udaljen toliko da je mogao tek naslutiti: je li ono u daljini, ili nije, Budvanin? Tada je more bilo deboto čisto.

                        Zato, ako vas sad napustim, nemojte mi zamjeriti.

                        Koliko mi je do toga da vam kažem sve u brk, toliko mi je i do toga da me niko ne čuje. Recimo, nekad sam mogao da na pustoj, djevičanskoj plaži skinem, s oproštenjem, gaće - a da me niko ne vidi. Milina je tako bilo kupati se.

                        A sad, smijem li? Jer, koji bi me od vas taman fotografao mobilnim telefonom? I sliku poslao kakvim skandal-novinama?

                        Ja više u vas deboto nemam konfidence, ma skužajte! Adio vam, adio, dobri moji.