Laguna - Kolumna - Bezbrižna mladost: život u izraelskoj vojsci - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Bezbrižna mladost: život u izraelskoj vojsci

18.03.2013.
Drugog dana 2013. godine devojka je ranjena sa dva metka ispaljena izbliza. Devojka ima 20 godina i izraelski je vojnik. Oficir, zapravo. Izveštaji kažu da joj je trenutno stanje ozbiljno ali stabilno.

Prvog dana 2013. godine probudila sam se uplašena. Uplašila sam se da mi se pacov zavukao u pidžamu dok sam spavala. Mogla sam, maltene, da ga osetim, toplog i dlakavog kako njuška uz moju butinu. Iskočila sam iz kreveta i protresla pidžamu. Zbacila pokrivač i proverila ispod kreveta. Od pacova ni traga.

Ovo nije bio prvi put da me je ovaj uporni, izmišljeni pacov probudio u poslednjih godinu dana. Nikako da ga nađem.

Osoba koja je ranila Izraelku drugog dana 2013. godine takođe je Izraelka i vojnik. I dalje je na obuci što znači da verovatno ima 18 godina. Devojka koju je ranila joj je komandant.

Tokom rutinskog dana na strelištu, komandant obuke je krenula ka metama. Koliko se zna, vojnicima je rečeno da podignu puške za 45 stepeni i zakoče oružje. Ali usled nekog nepoznatog razloga, koji će kasnije sigurno biti nazvan „ljudskom greškom“, puška M-16 jedne devojke bila je nameštena na automatsku paljbu, a ona je ispalila dva hica koja su pogodila komandanta. Potom je u panici bacila oružje na zemlju.

Kada sam čula vest, uplašila sam se. Uplašila sam se nečega što mi se nije desilo dok sam bila vojnik 2006. godine. Uplašila sam se dana kada me jedan vojnik umalo nije pogodio na strelištu.

Nikada nisam bila u ratu, ali sam u vojsci bila instruktor za vatreno oružje. Imala sam 18 godina, a vojni rok je bio obavezan za sve građane Izraela. Ne sećam se da sam se ikada bojala dok sam bila u vojsci. Što ne znači da se sada ne plašim stvari koje su se tada dogodile. Za mene, strah je odloženo osećanje. Poruka u boci koje se ne sećate da ste ikada napisali, ali ste je ipak dobili. Boca sa porukom vas godinama kasnije pogodi kao grom iz vedra neba.

Sećam se dana kada me je jedna devojka u vojsci, besna, probudila. Bila je to snishodljiva cepidlaka koja me je uvek maltretirala što sam skrivala hranu ispod ležaja. Tvrdila je da će hrana privući bube u spavaonicu koju smo delile, što je bila najveća glupost koju sam do tada čula. Pretila je da će me prijaviti, ali nikada to nije učinila. Sećam se da je moj odgovor bio vrlo zajedljiv zbog usamljenog držanja straže kraj bunkera sa municijom te noći. Bila sam na ivici živaca.

Toliko mi je bilo dosadno tokom straže da sam imala utisak kako minuti mile. Prekršila sam pravila čitajući Murakamija. Knjigu sam držala skrivenu iza barikade, a na svake četiri rečenice sam proveravala da li neko od oficira dolazi u obilazak. Bilo je mračno i trebalo mi je više minuta da razaberem svaku rečenicu, što je čitanje činilo nekako bitnijim. Nisam smela da približim knjigu svetlu jer sam nekoliko nedelja ranije već uhvaćena da čitam na dužnosti. Obećala sam da to više nikad neću ponoviti kako bih izbegla kaznu.

Tog meseca sam bila zadužena za beduinske skaute na samom početku obuke. Moj zadatak je bio da nadgledam njihov prvi susret sa puškama M-16 i vodim ih kroz vežbe koje su morali da prođu kako bi završili obuku. Uživala sam u obučavanju ovih ljudi. Nisu bili naročito disciplinovani, ali su bili fenomenalni i dobri prema meni, verovatno zato što sam bila jedina devojka među instruktorima. Jednom prilikom jedan vojnik je bio toliko očajan tokom vežbe da je bacio pušku na komandanta i rekao mu da se predomislio i da više neće da bude vojnik. Drugom prilikom drugi vojnik je na strelište došao u čarapama pošto je zaključio da ga nove, vojne čizme žuljaju.

Zbog ove slabe discipline komandant jedinice je bio naročito strog u pogledu sigurnosnih protokola na strelištu. Nesreće tokom obuke se dešavaju svakog meseca u izraelskoj vojsci, ali meni nikada nisu delovale izvesno. Ovi vojnici su slušali te protokole naširoko i nadugačko pet do šest puta dnevno. Ja sam ih slušala s pola uha kao da su u pitanju mere predostrožnosti u avionu, ali oficir ih je tretirao veoma ozbiljno jer je to bila njegova dužnost.

Kadgod bi neko progovorio ili se osmehnuo na strelištu, oficir bi dreknuo i rekao mu da ugrožava živote svojih prijatelja. Sve to je postalo iscrpljujuće. Ja svakako nikad nisam verovala da se išta može desiti na strelištu. Vojnici su bili blesavi, ali su sigurnosne procedure držali za svetinju jer im je komandant bio toliko strog u vezi njih.

Tog zamalo kobnog dana bližili smo se kraju njihove obuke na strelištu. Uobičajeno je da vežbe na kraju budu zabavnije. U mom sećanju, ti poslednji dani više su podsećali na poslednje dane letnjih kampova nego na obuku.

Svaki tim je dobio set meta na različitim udaljenostima. Vojnici su uživali u postavljanju balona na kartonske mete i pucanju u iste. Vojnici su se poređali na pesku i svaki je imao priliku da puca u jedan balon. Tim koji prvi uništi sve balone je pobednik. Jednostavno takmičenje i vojnici su bili veoma uzbuđeni. Ja sam nadgledala jedan tim, a komandant drugi. Mora da sam znala da su vojnici obučeni da ubijaju ljude i da su baloni predstavljali glave, ali ne sećam se da mi je ta misao bila na pameti. Ono čega se sećam je da sam vodila računa o boji balona i o tome ko će biti u kom timu da bi sve bilo fer, a igre (pardon, vežbe) bile vredne održavanja. Imala sam 19 godina.

Komandant je bio zabrinut kako će vojnici završiti ove vežbe, ali prva polovina dana je protekla bez incidenata. U vreme ručka nam je na strelište, bez razloga, stigla torta iz kuhinje pa je atmosfera više ličila na rođendansku zabavu. Miris baruta je podsećao na miris sveća.

Poslednja vežba pred suton. Oba tima su imala samo još jedan nepogođeni balon. Četiri vojnika iz moje grupe su pucala i promašila. Čekala sam da protivnički tim pobedi, ali i oni su mašili metu. Onda je došao red na mog vojnika, onog što se jednom pojavio na strelištu u čarapama. Uvek mi je bio drag. Spustila sam mu ruku na rame i rekla da ne žuri. Mora da mu je to teško palo, s obzirom na pritisak pod kojim je bio, ali me je poslušao i polako nanišanio, mnogo sporije od svih svojih uzbuđenih prijatelja.

A onda se desilo. Poslednji balon mog tima je eksplodirao. Gledala sam u metu kao hipnotisana. Jednog trenutka je bio tu, a onda je nestao. Videla sam razočarane poglede vojnika iz drugog tima. Iza sebe sam mogla da čujem vojnike koji su se radovali i aplaudirali. Smejala sam se. Tada sam čula udaljeni povik komandanta. Dopro je do mene pun besa i pretnje koji su bili potpuno u neskladu sa radosnim trenutkom koji sam upravo doživljavala.

„PAZI NA SVOJU PUŠKU“, viknuo je.

Prestala sam da gledam tužne vojnike tima koji je izgubio i pogledala u vojnika do sebe, onog koji je upravo pogodio balon. Mogla sam da osetim njegov znoj, pomešan sa barutom koji sada uopšte nije podsećao na miris sveća. Njegov izraz lica me je podsetio na zbunjeno mače. Pogledala sam dole i videla da mu je puška uperena pravo u moj stomak. Oružje je bilo otkočeno. Prst mu je milovao obarač.

Kasnije, samo par minuta nakon toga, ubediću sebe da se sve to nije odigralo ovako. Da sam preuveličala opasnost situacije. Ali sada, sedam godina kasnije, kada me taj dan udario u lice, izvučen iz boce u koju nisam ni znala da sam ga stavila, sigurna sam da se baš ovako desilo. Uperena puška. Moj stomak. Pozicija kočnice. Prst na obaraču.

Bilo je gotovo pre nego što sam mogla da shvatim šta se desilo. Pre nego što sam mogla da se uplašim. Komandant je pritrčao, polako spustio ruku na pušku, zakočio je i potom je oduzeo vojniku.

Kasnije je vojnik dobio podugačku bukvicu. Nikada nisam rekla ni porodici ni prijateljima šta se desilo. Mislim da mi je trebalo manje od sata da zaboravim da se išta i dogodilo. Na kraju krajeva, ništa se i nije desilo. Uveče sam se spremala za još jednu stražu, trpajući u džepove hleb i čokoladice koje sam čuvala ispod kreveta. Taj dan je bio samo zamalo koban i kao takvog trebalo je da ga zaboravim zauvek, ali sam ga se nekako setila, drugog dana 2013. godine, kada sam čula da je devojka koju ne poznajem ranjena na strelištu.

Tokom vojnog roka sam bila tužna, usamljena, iznervirana, besna i bilo mi je dosadno, ali nikad nisam bila uplašena. Postaću uplašena tek posle, godinama kasnije. Kada ste mladi niste svesni svih razloga zbog kojih treba da se plašite. Loše stvari se još nisu desile nikome vaših godina. Mislite da ste nepobedivi. Sada imam 25 godina i ponekad gledam starije, u vozu ili dok šetaju i mislim da su oni, a ne mladi, zapravo hrabri. Toliko su proživeli. Biti svestan svega čega se treba plašiti i ipak izlaziti svako jutro iz kuće je, za mene, izuzetna hrabrost.

Posmatram političare u mojoj zemlji koji imaju 30, 40 godina i nemam pojma kako im polazi za rukom. Jedini put kada sam glasala bila sam vojnik i imala 18 godina. Glasala sam za Kadimu, tada najveću partiju, koja je pobedila na izborima. Glasala sam za njih jer su mnogi to radili. Tada nisam mnogo razmišljala o tome. Brinula sam o devojci koja je pretila da će me otkucati zbog skrivanja hrane ispod ležaja.

Tog leta, pod vođstvom ljudi za koje sam glasala, započeo je Drugi libanski rat. Mnogi koji su bili u vojsci u to vreme smatrali su da smo nespremni za njega. Ljudi su ginuli na obe strane. Moj rodni grad je zasut raketama, a ljudima je naloženo da se isele. Kasnije, premijer za koga sam glasala postaće prvi izraelski premijer osuđen za neki zločin. Kada sam prvi i jedini put glasala nisam se plašila posledica. Sada se plašim da ponovo glasam. Osećam veliko strahopoštovanje kada sretnem nekog od retkih Izraelaca mojih godina koji nisu preplašeni i usuđuju se da zastupaju konkretne političke ciljeve.

Na kraju, hrana ispod kreveta nije privukla bube u našu spavaonicu. Privukla je pacova. Duboko sam spavala na mom ležaju nakon još jedne od beskrajnih straži kada sam osetila da mi se nešto penje uz nogu, toplo i dlakavo. I dalje sam bila u uniformi zato što sam imala samo dva sata da se naspavam pre nego što ponovo krenem na dužnost. Cimnula sam nogu i pokušala da ignorišem smetnju, ali sam onda osetila nešto što je nastavilo da se penje naviše. Sela sam i protresla nogu.

Pacov se izmigoljio iz moje nogavice i otrčao niz pod. Zevnula sam i nastavila da spavam kao da se ništa nije desilo. Nisam pomenula pacova ostalim devojkama u spavaonici, niti ikome posle toga. Volela bih da mogu da vam kažem da sam posle te noći razvila toliki strah od pacova da sam odmah bacila svu hranu koja je stajala ispod ležaja, ali to ne bi bila istina. Nastavila sam da krijem hranu dok me nisu demobilisali, i nisam se budila razmišljajući o pacovu. Strah se javio godinama kasnije. Ranije sam bila mlada i ništa me nije moglo uplašiti.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
bezbrižna mladost život u izraelskoj vojsci laguna knjige Bezbrižna mladost: život u izraelskoj vojsci
18.03.2013.
Drugog dana 2013. godine devojka je ranjena sa dva metka ispaljena izbliza. Devojka ima 20 godina i izraelski je vojnik. Oficir, zapravo. Izveštaji kažu da joj je trenutno stanje ozbiljno ali stabilno. Prvog...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
kako sam preboljela koronu laguna knjige Kako sam preboljela koronu
26.08.2020.
Ležim na podu bolničke sobe. Blijedožuti linoleum još je vlažan jer malo prije oprala ga je čistačica kojoj sam vidjela samo čelo i oči, sve ostalo bilo je pokriveno zaštitnom opremom. Ipak,...više
više
isidora bjelica (1967 2020) i novi talas i lako štivo laguna knjige Isidora Bjelica (1967-2020) – I novi talas i lako štivo
21.08.2020.
Prvi put kada se pojavila u medijima (a u medijima će se pojavljivati vrlo često u narednim godinama i decenijama), i prvo saznanje o Isidori bila je čuvena „naci-žurka“ u Sarajevu, gde...više
više
krvopije laguna knjige Krvopije
16.07.2020.
Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka...više
više
kolovrat laguna knjige Kolovrat
16.07.2020.
Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Treća noć“ (u pripremi) Iako nisu uspevali da ga nateraju da ih čuje, ovaj čudni kameni patuljak, smešten između tri drevna hrasta, mora biti...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.