Anđeoski đavo

Najkraće rečeno, ovaj cvet na slici sa leve strane treba izbegavati u širokom luku. Ne gajiti ga, ne unositi ni u kuću, ni van kuće, nasleđenog pažljivo iseći, paziti da se ne ubode, ako je baštenski, onda mu i korenje iskopati, i zatrti ga bez milosti. Zove se Anđeoska truba, Brugmansija ili Datura, jedino što ova otrovnjača ima zajedničko sa anđelima je da je tako smrtonosna da može da vam ubrza put ka ličnom utvrđivanju da li anđeli zaista postoje ili ne.

Znala sam ja da je to otrovan cvet, kao glicinija zvana Plava kiša, kao kukurek, đurđevak, afrički oleander, ali da je toliko otrovan ni sanjala nisam. Verovatno i zato što se najurednije prodaje po cvećarama i rasadnicima, raste naokolo neometano i niko nikada nije pomenuo da od toga može da se mre. Da bar ima onu nalepnicu sa mrtvačkim glavama, pa da čovek zna kakvo zlo u kuću unosi.

Elem, odem ja pre par meseci kod frizerke mi moje, koja me dočeka sa bandažiranim srednjim prstom desne ruke i gomiletinom lekova na stolu. Jesam se uplašila za njenu radnu ruku, to sporno nije, al obaška me strava vatila za moju glavu. Ne sumnjam ja u njene sposobnisti i kada joj prst izgleda kao bela bomba kragujevčanka, uz pratnju efekata hrpe farmaceutskih momenata, nego ipak gledam kako da ne izađem od nje kao da sam u prejakoj centrifugi bivala. Shodno tome sam se odmah raspitala za razlog njene ručne ćopavosti. Dok je ona, očiju žalosnih kao gladna kuca, pričala priču, meni se sve činilo da ne razumem najbolje, jer razlog je bio cvet, a ja bih se kladila da je tema nervozna kobra.

U frizerkinom dvorištu raste Anđeoska truba, još u grmastom obliku, a kako je na vansaksijskoj slobodi i u jesen se u kuću ne unosi, što inače radi ceo komšiluk koji je takođe u posedu tog cveta, to je treba poseći do korena pred mrazevima. Zato je frizerka obgrlila žbun tog južnoameričkog monstruma i slučajno se bocnula na njegov plod, koji izgleda kao elipsasti, nežni kestenov ježić. Čak ljupko, posebno za decu primamljivo, neagresivno, kao ukras. Ubola se tako da je jedva ubod osetila, na vrhu prsta se ništa videlo nije, čak ni vršak naizgled mekane bodlje.

Sutradan je prst počeo da je boli. Prekosutradan je imala osećaj da joj je prst jedini deo tela koji postoji, ostatak se povukao pred sve jačim kljuvanjem na mestu uboda. Dan kasnije je đavo odneo šalu, frizerka je odgalopirala kod lekarke. Pokazala joj isprintovani sa sveznajućeg gugla cvet, lekarka je sa razumevanjem i znanjem klimnula glavom i rekla joj da se skine do pojasa. Frizerka je iskazala nerazumevanje, ali je lekarka insistirala. Ispostavilo se da od mesta uboda, duž ruke, preko ramena, putuju crvenkaste štraftice. Kao svaki pristojan čovek, frizerka se pred odlazak lekaru tuširala, ali ih nije primetila, a one su normalna pojava prilikom bliskog susreta sa Anđeoskom trubom. To putuje telom njen otrov ka srcu, objasnila je mirno doktorka, još smirenije dodavši da se od toga umire. Frizerka je gledala sa zaprepašćenjem, tokom kog joj je već dat tetanus i uručena gomila lekova. Ona sa stola. Tetanus će ponoviti kroz izvestan broj nedelja, ali ako bude i dalje bolelo, mora ponovo na pregled.

I bolelo je, idući put kad smo se srele, na prstu je imala još kilometarskiji zavoj. Morali su da joj seku vrh prsta i iz njega iskopavaju jedva za trun veliki vršak bodljice onog anđela. Utešili su je rečima da je došla u poslednjem trenutku, jer je otrov razjedao meso oko sebe, a i kost je već počeo da glođe. Ako ne prestane da je boli, neka se vrati, a dodatnu gomilu lekova može da stavi u džak koji će joj dati i neka ih pažljivo odvuče kući i još redovnije konzumira, ako ne misli da pandrkne od gore pomenutog cveta.

Moja frizerka je vredno ručkala medikamente, ali prst je dalje boleo, slutilo se novo kopanje po njemu, u potrazi za još jednom otrovnom mrvom bodlje.

Za to vreme se komšijske trube anđeoske i dalje šepure ispred ulaznih vrata i po dvorištima, čekajući novu žrtvu koja će dati doprinos farmaceutskoj industriji. Kako stoje stvari bolje bi bilo da cvećare i rasadnici počnu umesto ovog cveta da prodaju zmije zvečarke, lepe su i šarene, zveckaju, a i kanda su manje otrovne od ovog florističkog demona. Samo omanjim šnjuvom po beskrajima interneta, saznala sam da je Anđeoska truba otrovna gde god je pogledaš, pipneš ili pomirišeš. Žvakanje i pasenje se krajnje ne preporučuje, jer vrlo brzo dovodi do susreta uživo, odnosno umrtvo, sa anđeoskom pleh muzikom. Zato je i zovu demonska biljka, tamo gde je bolje poznaju. Lepo je govorio moj otac: »Samo vi dovlačite u kuću te adame, eve i ostale korove džunglovske, za koje ovdašnja živa duša ne zna šta sve mogu, kad nas jedne noći izjedu, pitaću vas...«

Da ponovim, za to vreme cvećare i rasadnici uredno, i bez ikakvog upozorenja, prodaju Anđeosku trubu, takvu otrovnjaču kakva se u našim krajevima retko sreće. Naše zmije otrovnice su čisti amateri u poređenju sa ovom cvetnom lepotom, naročito njenim listovima i plodovima. Zaključak je, gde god vidite tog cveta, izgazite zlotvora, iskopajte mu korenje, zapalite ga, ako još šta pripalite nije šteta, važno je da ga sa njim ne stupate u bliske odnose i da od njega ni traga ne ostane.

Juče da sam krepala ne bih znala koliko je to otrovno, niti da uprkos tome legalno naokolo raste...

Edit:

Maločas sam pronašla:

" Količina otrovnih materija u biljci varira od podneblja do podneblja, pa nijedna doza od oka ne može biti pouzdana. Zato je, za svaki slučaj, neophodno prepoznati znake trovanja, a to su: konfuzija, uznemirenost, vrtoglavica, posrtanje, halucinacije, ubrzani srčani puls, gubitak pamćenja, mučnina, širenje zenica, nerazumljiv govor, povišena telesna temperatura, žeđ, nesvestica, nekontrolisano mokrenje.

U svakom slučaju, za skopolamin (koji je zapravo prah naše anđeoske biljke), kažu da je najopasnija droga na svetu. Eliminiše slobodnu volju i briše memoriju. Rastura se po ulicama Kolumbije, a zovu je “Đavolov dah”."