Kengo Hanazava, slučajni heroj: Radije bih bio zombi

Zvezda u usponu u svetu mangi i autor manga serijala Ja sam heroj  Kengo Hanazava upoznaje nas sa svojim delom i daje nam svoje mišljenje o japanskom društvu.



Kengo Hanazava već može da se pohvali raznim uspesima, kao na primer činjenicom da se Ja sam heroj objavljuje u časopisu Big komiks spirit od 2009. godine, o čemu smo, pored ostalog, sa njim i razgovorali. Razgovor je vođen 2013. godine, tokom autorove posete Briselu.

Ja sam heroj je veoma popularan u inostranstvu. Čak je deo zvaničnog izbora strip-festivala u Francuskoj. Šta kažete na ovakvu popularnost?

Iskreno, bio sam iznenađen. Veoma me je iznenadilo to što je manga o tragičnom japanskom heroju tako toplo primljena u inostranstvu. Laknulo mi je jer ima i drugih ljudi na ovom svetu koji su mi slični i koji prema meni osećaju naklonost. Drago mi je da vidim kako je ta tipično japanska kultura, koju stranci obično teško shvataju, tako dobro prihvaćena.

Kako je Ja sam heroj nastao?

Kada započnete novi serijal, obično držite sastanke sa izdavačem kako biste utvrdili kostur priče. Za ovu mangu odlučili smo da obradimo teme straha i uništenja. Dosta sam pričao o tome sa urednikom kako bih otkrio sopstvene strahove. Kada malo razmislim o tome, odmalena sam bio strašljiv. Nikada nisam doživeo ništa naročito strašno, ali plašio sam se da sam idem u toalet. Ovaj detinjasti strah se održao tokom odrastanja.

Što se uništenja tiče, ono ima veze sa mojim prethodnim stripom Boys on the Run. Proživeo sam veoma težak period tokom koga mi je bilo jako teško da smislim nove ideje. U to vreme, u prevozu između kuće i posla, ponekad bih poželeo da sve batalim. Dok sam smišljao priču koja bi kombinovala teme straha i uništenja, ideja o zombi junaku je zvučala savršeno. Nema mnogo mangi sa zombijima u Japanu. S druge strane, ima mnogo filmova o zombijima, kao što su „28 dana kasnije“, „Vojska mrtvih“, „REC“, „Ja sam legenda“. U suštini je inspiracija za Ja sam heroj film „Vojska mrtvih“.

Zombi se ne pojavljuje sve do jedanaeste epizode, što je dosta kasno. Kako to?

U predizdanjima možete da predvidite uopšteni scenario posle druge ili treće epizode. Ovog puta želeo sam da obmanem čitaoca i iznenadim ga. Zato se zombi pojavljuje tek kada čitalac počne da veruje da je manga samo o svakodnevnom životu pisca mangi. Horor film „Paranormalna aktivnost“ je takođe poslužio kao inspiracija za taj momenat. Umesto da sam promenio kadar, pomislio sam da je realističnije da kameru zadržim u mestu. Drugim rečima, da sam previše približio ili udaljio kadar, izgubilo bi se dosta na realizmu. Na neki način sam želeo da ostavim utisak dokumentarističkog pristupa.

Da li Hideo, asistent mangake i glavni junak serijala, liči na Vas?

Da. Kada sam započeo ovaj strip, želeo sam da bude realniji u odnosu na moja prethodna dela. Zato sam odlučio da stvorim glavnog lika koji podseća na mene. Njegovo lice je moje, iako nemamo istu frizuru. Da ne umem da crtam, mislim da ne bih uspeo u životu. Uvek sam verovao da sam beskoristan. Međutim, nikada nisam pomislio da upucam nekoga, jer to je zločin. U Japanu su zakoni o oružju vrlo strogi. Veoma retko ste u prilici i da dodirnete pištolj. Realizam ove mange se ne odnosi samo na Hidea. Primera radi, išao sam na planinu Fuđi da osetim smrad trulih tela (tamo mnogo ljudi počini samoubistvo). Na kraju sam samo pronašao kosti.

Hideo ponekad poriče stvarnost i povlači se u izmišljeni svet. Zašto?

Glavni lik ima problema sa komunikacijom. Teško mu je da živi u stvarnom i zato beži u izmišljeni svet. Kada ste mangaka, uspeh vas vine u sam krem društva. S druge strane, ako to ne upali, vi ste na dnu lestvice. Pošto živimo u društvu nejednakosti, mnoge mangake trpe mnogo stresa. Njihovi pomoćnici vredno rade za njih, ali spolja oni često deluju pomalo sumnjivo, jer ljudi baš ne znaju šta oni zapravo smeraju.

Za razliku od običnih Japanaca, ovi sumnjivi likovi mogu da prežive krizne situacije.

Kada ste deo te grupe, ili kada ste gubitnik, možete da preživite samo ako bežite od stvarnosti. U slučaju krize, ovi ljudi su izuzetno jaki, jer su navikli da pri begu od stvarnosti ostanu hladnokrvni. U mom slučaju, da me napadne zombi, verovatno bih i ja postao jedan, jer bih dozvolio da me ujede bez borbe. Radije bih bio zombi, jer to nije tako stresno (smeh).



Kako ste postali mangaka?

Nisam želeo da radim isto što i drugi, nisam išao u posebnu školu za mange. Završio sam kompjutersku obuku. Kada sam diplomirao, prvo sam radio u štampariji, pa sam postao asistent mangaki Uotou Osamuu. On je voleo preciznost. Kada bi crtao onigiri, zaista bi se usredsredio na to da prikaže teksturu morske trave. Radio sam i za Jamamota Hidea neko vreme. Njemu je bilo važno da doživi stvarna iskustva kako bi pisao mange. Imao je veliki uticaj na mene, tako da uvek istražujem pre nego što započnem neki projekat. Posle moje prve mange, još sam neko vreme bio asistent. Sada sam oženjen i imam nekoga ko će da me sluša, ali sam nekada, kao Hideo, morao u samoći da dižem glas i kritikujem društvo oko sebe.

U početku Hideo poludi pokušavajući da postane heroj. I malo-pomalo, on to i postaje.

Zombiji nisu ništa posebno. Oni igraju samo sporednu ulogu. Tek sam nedavno to shvatio. Pošto mi je glavni lik toliko blizak, da i sam nisam mislio da sam sporedni lik u sopstvenoj životnoj priči, ni on to ne bi mislio.

Da li će Hideo biti poslednji preživeli u ovom svetu?

Pitam se. Još uvek ne znam, ali imam okvirnu ideju šta će se desiti. U principu se većina filmova o zombijima završi tako da ne saznamo ko su oni zaista. Nadam se da ću dati odgovor na to.

U ovoj mangi prikazujete Japance koji nisu sposobni da reaguju na pojavu zombija. Da li je ovo način da uputite kritiku društvu koje nema osećaj da je nastupilo krizno stanje i pokušaj da šokirate?

Hmm, počeo sam da radim na stripu pre zemljotresa 2011. godine. Stvorio sam ga iz mašte. A zatim me je realnost sustigla. Pitam se da li bi trebalo da dozvolim da se moj tok misli razvija. Pre zemljotresa sam mogao da u mirnoj stvarnosti prizovem scene uništenja, ali je možda trebalo da promenim način izražavanja kada je ta stvarnost bila uništena, naročito dok sam pisao o nasilnim situacijama. Ova manga možda ne bi ugledala svetlost dana da se pre nje desio zemljotres. Japanci baš i nisu svesni opasnosti. Oni ne znaju kako da se suoče sa opasnošću, ali to možda i nije tako loše. Toga sam postao svestan kada sam video kako smo svi ujedinjeni nakon zemljotresa.

Ja sam heroj je nominovan za razne nagrade i doživeo je ogroman uspeh u inostranstvu. Da li je kao posledica ovog uspeha postalo teško crtati gubitnike?

Ne. Još ne mogu da napustim univerzum gubitnika. Svestan sam da, ako želim da uspem, moram da razvijem više samopouzdanja. Trenutno osećam da bih lagao kada bih sebe crtao kao Supermena. Pošto ne mogu da crtam laži, mislim da ću nastaviti da crtam gubitnike.

Da li je teško ispoštovati rokove za predizdanja?

Urednik uglavnom pomno prati šta radim kada crtam strip i on se za sve pobrine. Tako da uvek poštujem rokove. Ponekad, kada se suviše koncentrišem na ono što radim, zaboravim šta sam crtao prethodne nedelje. Većinu vremena provodim u studiju, koji mi je u kući. A kada želim da se opustim, volim da posećujem restorane sa svojom suprugom.

Izvor: zoomjapan.info
Prevod: Đorđe Radusin