Katriona Vord o romanu „Poslednja kuća u ulici“: Traume, serijske ubice i njihovi kućni ljubimci

Kao samotni muškarac, koji živi sam, veoma sam svestan da neki ljudi sumnjaju da se u meni krije nešto najgore, tako da se trudim da im ne raspirujem sumnje da ne bi saznali šta stvarno smeram... Zbog čega sam prilično zainteresovan za priče o samotnjacima i ljudima za koje se pitamo da li možda imaju loše namere, poput glavnog junaka gotičkog horor romana „Poslednja kuća u ulici“ Katrione Vord? U razgovoru koji sledi Vordova govori o inspiraciji za ovu stravičnu priču, kao i zašto misli da treba da nabavim mačku.

Za početak, o čemu govori roman „Poslednja kuća u ulici“ i kada i gde se odvija radnja?

Radnja romana odvija se sada. Radi se o Tedu, samotnom i povučenom čoveku koji živi u kući čiji su prozori prekriveni daskama, na kraju ulice, na ivici šume pacifičkog severozapada u državi Vašington. Živi sa dvanaestogodišnjom ćerkom Loren i Olivijom, mrzovoljnom gej mačkom koja govori i čita Bibliju. Već neko vreme nestaju deca u toj oblasti i misterija nikada nije razotkrivena. Mlada žena po imenu Di, čija je mlađa sestra nekoliko godina ranije nestala na obližnjem jezeru, ima razloga da veruje da je Ted odgovoran za njen nestanak. Zato se useljava u kuću pored njegove i počinje da ga nadzire kako bi ustanovila da li je zaista kriv – i da li je Loren, Tedova ćerka, zaista onakva kakvom se čini. Ali kada i sama Loren nestane, sumnja prerasta u užas.

Zvuči zaista strašno. Kako ste dobili ideju za radnju?

Roman je počeo kao knjiga o serijskim ubicama i njihovim kućnim ljubimcima. Denis Nilsen je imao psa koga je voleo više od svega – kada je uhapšen, samo je za njega brinuo. Majra Hindli je bila emotivno slomljena kada joj je uginuo pas Popet. Oduvek me je fasciniralo što ljudi bez empatije mogu da ostvare toliko jake veze sa svojim kućnim ljubimcima, naročito zbog toga što njihovo nasilje često počinje povređivanjem životinja. Pripitomljenost je u ovom kontekstu skoro kao drugi vid zatočeništva ili prinude – životinja je primorana da voli osobu koja je zapravo izuzetno opasna.

Ali to platno mi nije bilo dovoljno široko – činilo mi se da se krije još važnija priča o preživljavanju. Ne smem da otkrivam previše da ne bih čitaocima pokvarila priču, pa ću samo reći da sam istraživala posledice traume i naišla na neverovatne priče – odmah sam znala da želim da o tome pišem.



Postoji li razlog zašto je tu mačka koja voli da čita Bibliju, a ne pas koji voli da kuva ili ribica koja voli da igra video-igrice?

Naravno da postoji! Mačke su samodovoljne, a isto tako ne moraju da izlaze iz kuće. Psa morate da šetate, a želela sam da kuća bude ceo Olivijin svet. Takođe sam primetila da njen pomalo zajedljiv ton predstavlja dobrodošli odušak od tame koja prožima ostatak knjige. Bila mi je potrebna tokom pisanja – uz nju sam se odmarala. Na neki čudan način počela je da ispunjava istu funkciju kao i za Teda u knjizi (a verovatno i za samog čitaoca) – ona je izvor zdravog razuma i utehe.

Jasno je da je „Poslednja kuća u ulici“ priča strave. Ali pored horora, i možda trilera, možemo li priču svrstati u još neki žanr?

Sviđa mi se gotika – u njoj sam se prvi put oprobala kao pisac. Mislim da je roman moderna gotička priča, pošto koristi iste alate i strategije, ali na drugačiji način. Zatočeništvo i divljina, pitomost i divljaštvo, osvetljeni prozor u mračnoj šumi... Verujem da ova forma može mnogo toga da kaže o polu i moći. Takođe, kreirajući Olivijin izraz, inspiraciju sam tražila u piscima komičnih eseja koje volim, kao što je Dejvid Sedaris. A u ambijentu magičnog realizma prepoznaćete i tračak Keli Link.

„Poslednja kuća u ulici“ je treći roman koji ste napisali. Postoje li drugi pisci ili određene priče koje su uticale baš na ovo, ali ne i na Vaša druga dela?

Jedan od najvećih izazova mi je bio kako da napišem ono što se ne može napisati ni zamisliti – kako da na stranice romana prenesem postupke i motivacije koje u meni izazivaju užas. Jedna takva knjiga je „Zombi“ autorke Džojs Kerol Outs, jedan mračan tunel od knjige koji mi je pokazao pravi put. Niko ne razume gotički horor toliko dobro kao Džojs Kerol Outs, a roman „Zombi“ je teško čitalačko iskustvo. Radnja prati Kventina P, mladog serijskog ubicu koji otima mlade muškarce i muči ih šilom za led pokušavajući da napravi zombije – da ga nikad ne bi napustili. Ovaj motiv je iznenađujuće uobičajen za serijske ubice. Denis Nilsen je čuven po tome što je „ubijao zbog druženja“, a Džefri Damer, inspiracija za Kventina P, želeo je da svoje žrtve pretvori u zombije upravo da ga nikad ne bi napustili. „Zombi“ se može čitati kao običan horor, ali je i kritika imućnog američkog društva koje bukvalno proždire mlade crnce.

Druga knjiga koja je poslužila kao inspiracija za „Poslednju kuću u ulici“ je I’ll Be Gone In The Dark (Nestaću u tami) Mišel Maknamare. Kriminalistička dokumentaristika je još jedna moja opsesija, a ova knjiga je zlatni standard u toj oblasti. Od savršene uvodne reči Džilijen Flin, do lirskog stila pisanja i ogromnog saosećanja koje isijava iz stranica, pedantnog istraživanja, tragične priče u pozadini svega, sve u ovoj knjizi vam obuzima pažnju. Govori o ubici koji je decenijama terorisao Južnu Kaliforniju, eskalirajući od provalništva do silovanja i ubistva – detalji su monstruozni i zgražavajući. Karijera mu je toliko dugo trajala da se mislilo da su zločine počinile barem tri osobe. Nedavno su novi DNK dokazi doveli do hapšenja. Ali Maknamarina knjiga je oživela interesovanje za ove zločine, a njena neumorna potraga za dokazima izgradila je slučaj. Umrla je pre objavljivanja knjige i ostavila muža, komičara Petona Osvalta, i još nekoliko njih da popune praznine u rukopisu. Po rečima supruga, Mišel je godinama živela u užasima ovih zločina, što ju je potpuno iscrpelo i na kraju odvelo u smrt – čime je verovatno postala poslednja žrtva ovog ubice.

Knjiga neverovatno vešto koristi činjenice i daje im ljudsku dimenziju. Udahnula je život ovim zločinima, kao i njihovom dejstvu na društvo. Statističke podatke oplemenjuje empatijom i čini da zaista osetite patnju i strah žrtava.

Koji su uticaji izvan književnosti? Da li su na Vaš roman uticali filmovi, serije ili igre?

Svidela mi se serija „Lovac na umove“ (Mindhunter). Mislim da na zanimljiv način objašnjava našu kompulzivnu porebu da razumemo zločine. Takođe mi se čini da je veoma pronicljiva paralela koja se povlači između počinioca i istražitelja. Zapravo, sve što čitam i gledam čini deo ogromne spisateljske tapiserije, čak i ako se ne nađe u samom tekstu.

Priče strave su nekad samostalne priče, a nekad početak nečeg većeg. Šta je od toga „Poslednja kuća u ulici“?

Ne znam kako bih mogla da nastavim priču iz ovog romana. Rekla bih da je ova priča ispričana. Volela bih da napišem serijal, nekada u budućnosti, ali još mi se nije javila dobra ideja. Imam običaj da pišem samostalne romane. Priča počinje i završava se u jednoj knjizi.

Pomenuli ste da je roman inspirisala serija „Lovac na umove“, a sada će i Vaša knjiga doživeti ekranizaciju uz pomoć producenta Endija Serkisa i njegove producentske kuće The Imaginarium. Osim ovoga što sam već rekao, ima li još nešto što možete da nam otkrijete? Recimo, zna li se režiser, ili glumačka postava...

Još uvek ne mogu ništa da otkrijem! Ali čim bude vesti o kojima mogu da govorim, budite sigurni da ću svima razglasiti.
 
Autor: Pol Semel
Izvor: paulsemel.com
Prevod: Borivoje Dožudić